Taj ludi turizam

Put u Mongoliju skoro da je postao kliše“, kaže urednik Trevel magazina. „Izgleda da svako ide u Mongoliju. Lestvica se stalno podiže“. Od kako je, pre nešto više od dva i po veka, osnovana prva turistička agencija (britanski Cox&Kings 1758) i Britanci, kao prvi zvanični svetski turisti, počeli da krstare svetom, prohtevi putnika razvili su se do kosmičkih visina – i to doslovno. Nekoliko svetskih kompanija već sprema letove koji bi omogućili turistička putovanja u svemir, neke druge spremne su da uđu u posao proizvodnje letelica za komercijalne letove, a bilo je govora i o izgradnji „svemirskih hotela“. Prvi turisti odleteće sledeće godine, za mesto u šatlu potrebno je izdvojiti 200.000 dolara, a za uzvrat dobiće dva i po sata leta po vasioni i moći će da uživo pošalju poruku prijateljima na Zemlji. Među prvim svemirskim turistima naći će se Madona, Švarceneger i Ronaldo, ali i Nebojša Jovanović iz Novog Sada, koji će tako postati prvi Srbin u svemiru. U međuvremenu, za one koji su još na planeti Zemlji, turističke agencije pokušavaju da drže korak sa sve zasićenijim tržištem i takmiče se u ponudama koje bi zadovoljile najneobičnije prohteve klijenata. Danas je tako moguće birati među mnoštvom različitih vrsta putovanja, od avanturističkog turizma, kulturnog, ekoturizma, hrišćanskog i halal turizma, do radnog, dark, geto, ratnog, horor... Fotograf Everen Braun tako nije žalio 22.000 dolara da bi bio među 300 ljudi koji su putovali na Severni pol. „Čujete toliko o globalnom zagrevanju, gotovo da očekujete da kada stignete na Severni pol tamo neće biti ničeg. Ali tamo još ima leda“, kaže on oduševljeno. Ovo je samo jedna u nizu ponuda takozvanih putovanja-misija, koja vas mogu odvesti na različita mesta širom sveta, koja će možda nestati i vi ćete u nekom trenutku moći da kažete da ste bili na mestu koje više ne postoji. Posete Amazonu da bi se videle raskošne lepote pre nego što nestanu, topećim glečerima Patagonije, zatim Arktiku pre nego što se otopi, postale su redovne ture za one koji ne žale novac u zamenu za osećaj da će biti među poslednjima koji su tako nešto videli. To zadovoljstvo obično zahteva dosta novca, pa na Antarktik tako možete ići 13 dana za 6.190 dolara, uz to ćete dati i donaciju od 500 dolara organizaciji za očuvanje prirode, ali ćete dobiti i sertifikat da ste učestvovali u Misiji izazova klimatskih promena. Za one koji bi da uživaju u ipak očuvanoj životnoj sredini, tu je ekoturizam – putovanja u netaknutu prirodu, jednostavan smeštaj, hoteli koji koriste obnovljive izvore energije i poštuju stroga pravila zaštite prirode. “Ekoturizam je više od marketinškog izraza. Mnogo ljudi želi da učini pravu stvar i kada je nešto predstavljeno kao prava stvar, oni žele to da učine“ kaže DŽon Stetson iz Vilsteger fondacije za očuvanje životne sredine iz Minesote. Prava stvar za nekog su sunce i plaže, ali za mnoge odmor mora da bude radan. Agencije tvrde da im se potražnja drastično povećala kada je u pitanju „ekstremno volontiranje“ ili „putovanje hitnog odgovora“. Ako je mesto egzotično, a pruža mogućnost da se učini nešto u dobrotvorne svrhe, onda ima velike šanse da razvije ovakav vid turizma. Putnici odlaze u sirotišta, škole, izbegličke kampove, rezervate za životinje i, za svoj novac dobijaju priliku da rade sa lokalnim stanovništvom.... Projekat Brazil tako podrazumeva rad u favelama u Rio de Žaneiru, 15 dana asistiranja u dnevnim centrima pomoći za decu mlađu od šest godina, ali i vreme za zabavu, pa se između radnih obaveza odvaja vreme i za ples. Na Fidžiju volonteri sade biljke, hrane životinje i pomažu izgradnju kuća, u Australiji pomažu kornjačama, a širom Afrike pomaže se zabačenim mestima koja se bore s nedostatkom hrane, vode i lekova... Takozvani chadventures (kombinacija adventure- avantura i raising money for charity – skupljanje novca u dobrotvorne svrhe) sve je popularniji, čak se radi u saradnji sa nekim nevladinim organizacijama koje pomažu ugroženim regionima. Kome nije do rada, može, iz radoznalosti, da samo poseti najsiromašnije delove sveta. Iz nekog razloga, posmatranje siromašnih stanovnika predgrađa ili zabačenih mesta širom sveta privlači turiste iz bogatijeg dela sveta. Primedbe na račun ovakvih avantura stizale su sa raznih strana, a neretko se spominjalo da je reč o neumesnim oglednim izletima na kojima se ljudi koji su na ivici egzistencije posmatraju kao neke retke egzotične životinje. Pobornici ovakvih tura možda svoj poriv nisu mogli lako da objasne onima koji su ih osuđivali, ali su u svoju odbranu najčešće iznosili stav da je to prilika da i ljudi u najzabačenijim i najsiromašnijim delovima sveta nešto zarade od turizma. Jedna od najpoznatijih destinacija ovog tipa postao je sirotinjski deo indijske oblasti Daravi, posle filma „Milioner iz blata“, gde su turisti počeli da dolaze ne bi li sa vodičem obišli mesta na kojima je sniman film, videli najsiromašnije stanovnike u delovima grada iz koga je potekao filmski junak i upoznali njihov način života. Ispostavilo se da je sve većem broju turista veoma važan takozvani X faktor, neka jedinstvena ponuda koja može da im pruži nešto što do sada nisu mogli da dožive. Oni manje ekstremni, koji ne traže Atlantide ili najugroženija područja, „ X faktor” će potražiti u događajima poput prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi ili, veoma često, na mestima koja su povezana sa snimanjem filmova. Od 2003. godine kada se pojavio film „Gospodar prstenova“ Pitera DŽeksona i osvojio 11 nagrada „Oskar“, počeo je da cveta Tolkin turizam. Novi Zeland postao je odredište za obožavaoce koji mogu da posete nacionalni park Tongariro i tri vulkana u njemu - mesto filmskog kraljevstva Mordor, kao i mesto gde su u filmu smešteni Hobiti. Turistička sezona Novog Zelanda ubrzo je zabeležila skok od 40 odsto. Od ekranizovanog Tolkina na dobitku je Blumfontejn u Južnoj Africi, gde je pisac rođen. Tamo još postoji crkva u kojoj je on kršten, obnovljen je grob njegovog oca, a očev testament takođe je na raspolaganju radoznalima. U muzeju je izložena Tolkinova knjiga prevedena na jedan od lokalnih jezika. Veliku zaradu Škotskoj je doneo film „Hrabro srce“, u prvoj godini nakon pri­kazivanja zabeleženo je 300 odsto više turista nego prethodne godine. „Da Vinčijev kod“, bestseler Dena Brauna, omogućio je ture od Londona, preko Pariza do Milana, sa samo jednim ciljem - da bi se videle crkve koje se pojavljuju u filmu. Neka druga, daleko manje poznata mesta, proslavila su se, pak, isključivo zahvaljujući filmu, poput Nort Benda (Vašington) gde je snimljen veliki broj scena „Tvin piksa“, ili Metropolisa u Ilinoisu, gde se veruje da je kuća Supermena. Pop-kultura učinila je veoma mnogo za turizam, filmskim studijima u Los Anđelesu pružila je priliku da naplate posete i tako još jednom zarade na velikim filmskim hitovima, Liverpulu da napravi tražene ture koje posetioce vode na mesta po kojima su se nekada davno kretali Bitlsi, da vide klub u kome su počeli i kuće u kojima su živeli, Memfisu da postane kultno mesto obožavalaca Elvisa Preslija... Od Elvisa će, najzad, profitirati i Danska, u kojoj je jedan Elvisov fan napravio repliku imanja Grejslend, računajući da obožavaoci neće moći da odole ovakvom izazovu. Iako bi veliki broj ljudi uvek bio spreman da učestvuje u velikim sportskim i kulturnim događajima, kao što je bila zimska olimpijada u Kanadi, Šangaj Ekspo u Kini, Fifa - svetski kup u Južnoj Africi ili Komonvelt igre u Indiji, mnogi će potražiti nešto što će ih „vratiti sebi“, „duhovno prosvetliti i „probuditi“. Protekle godine donele su procvat „metafizičkim turama“. Na Havajima se, recimo, organizuju kupanja sa delfinima, a organizatori tvrde da svaki put kada njihova grupa „probuđenih“ uđe u bazen sa „spavačima“(tj. ljudima koji žive običnim „nespiritualnim“ životom), grupe se razdvoje, a delfini priđu „probuđenima“. U ovo svakako veruju poklonici nju ejdža, koji za spiritualne ture Sveti gral u Engleskoj ili Mistični Avalon, treba da izdvoje 3.200 dolara, a za „Povratak na Nil“ 4.500 dolara.Stručnjaci tvrde da savremeni čovek gaji neutaživu želju za adrenalinom i da ga ta potreba često tera da traži što više stresa, pa se zato mnogi odlučuju da svoj odmor provedu na mestima koja izazivaju jezu ili prizivaju smrt. Dizaster (katastrofa) turizam odveo je mnoge na mesta koja je opustošio uragan „ Katrina“, izlete na eruptivne vulkane, na Grand zero u NJujorku ili u Černobilj. Više od dve decenije nenaseljen, ovaj grad sada prima turiste koji u skafanderima i sa Gajgerovim brojačima mere radijaciju. Za osam evra mogu ući i u zabranjenu zonu reaktora čija je havarija izazvala katastrofu. Za one kojima za podizanje adrenalina treba nešto više, tu su Irak i Avganistan. Ratni turizam nudile su mnoge destinacije, što u vreme sukoba, što kasnije, od Izraela, Burme, Alžira ili Kolumbije, do Bosne i Hrvatske. „Najpopularnija je tura `Nemoguća misija`, koja vodi ljude na nekadašnje ratne obruče oko grada, tajne tunele i snajperska mesta“, objasnio je svojevremeno za Bi -Bi -Si Zijad Jusufspahić, koji je sredinom prošle decenije počeo da vodi ture po Sarajevu. U sklopu njegove ture mogla se obići Srebrenica, ali i kuća Radovana Karadžića na Palama. Najbizarniji oblik turizma, koji ipak ima klijente, je takozvani suicid turizam, koji za pristalice eutanazije ili potencijalne samoubice organizuje odlaske na mesta na kojima je eutanazija dozvoljena. Blaža varijanta „tanatos“ turizma podrazumeva posete čuvenim grobljima, poput pariskog Per Lašeza, gde je sahranjeno preko 300.000 ljudi, od čuvenih Lafontena i Molijera, preko Balzaka, Prusta i Oskara Vajlda, do DŽima Morisona. Privlačne turističke atrakcije uvek je moguće napraviti na mestima značajnih događaja. Dalas je postao jedinstven u ponudi kada je za posetioce otvorio Muzej na šestom spratu, u zgradi iz koje je Li Harvi Osvald pucao na Kenedija. Osim što se tu mogu saznati svi detalji vezani za taj događaj, moguće je i proveriti kako je tačno metak ispaljen i koja je bila njegova putanja. Najposećenije svetske destinacije obično nude sunce i peščane plaže, ali za mesta koja ne mogu da uđu u takvu ponudu, ostaje ipak dosta prostora koji im pružaju neobični prohtevi turista. Norvežani i Šveđani dosetili su se da ponude ono čega imaju u izobilju – led. Norveški „Iglo hotel“ i švedski „Ajs hotel“, napravljeni su apsolutno od leda – od čaša do kreveta. Temperatura u njima je između četiri i sedam stepeni, a da se potpuno ne smrznu posetiocima pomažu irvasova krzna i vreće za spavanje. Za noć treba izdvojiti oko 300 evra, a ovu avanturu moguće je doživeti samo zimi, leti se hoteli tope, pa se sledeće sezone opet podižu. Osim prirode, kulture, sporta ili istorije, turisti ponekad traže tek nešto neobično, što bi im razbilo uobičajen način odmora. Za to je često potrebno biti sasvim otvoren za ideje, čak toliko da su Austrijanci napravili hotelske sobe od kanalizacione betonske cevi, a u Ajdahu hotel u obliku velikog psa. U Boliviji hotel je kompletno napravljen od soli, na Kostariki renoviran je boing koji sada gostima pruža sve hotelske usluge, a u Nantu u hamster hotelu možete da pokušate da živite kao hrčak... Za ljubitelje dobrog vina odavno postoje ture koje im omogućavaju da probaju najbolje berbe i posete vinograde Španije, Portugala, Italije, Francuske, Argentine ili Čilea, ali jednu neverovatnu nudi im Holandija. Mesto koje bi verovatno mnogi poželeli da posete je drveno bure u kome je nekada bilo 15.000 litara vina, a koje je pretvoreno u hotel sa tri zvezdice. Posetioci tvrde da se još uvek oseća miris vina... Mnoga mesta postala su privlačna zahvaljujući svojim liberalnim zakonima. Nevada, jedina država u SAD u kojoj je prostitucija legalizovana, postala je centar seks turizma, prednost je, svakako i to što se nalazi u blizini Las Vegasa. Na svetskoj sceni u ovakve poznate destinacije spadaju Tajland, australijski Kvinslend, Filipini i Amsterdam. Najdiskretniji bordeli nalaze se u Švajcarskoj, imaju licencu i važe za najprestižnije. Turistički vodiči svake godine biraju najzanimljivija mesta koja bi prezasićenim putnicima ipak mogla da ponude nešto novo. Prema preporuci urednika „Lonli planeta“ Roberta Rejda, ove godine svakako bi trebalo posetiti 10 gradova Hladnog rata, kako se preporučuju nekadašnje države istočnog bloka. Od zlatne slavine do zlatnog Praga Bogatima i slavnima koji poentu putovanja ne vide u uživanju, već u zelenilu lica poslovnog partnera ili javnosti kada im saopšte gde su i po kojoj ceni proveli odmor, na raspolaganju su brojne mogućnosti. Svaki kontinent koji poznaje ozbiljan turizam – dakle, svaki minus Antarktik – vrvi od prilika da čovek za nekoliko turističkih dana potroši koju stotinu hiljada dolara. Mada niko do sada nije dao razuman odgovor na pitanje koji se to prohtev, makar bio zamisao najhirovitije krunisane glave, nalazi u sobi od 50 hiljada dolara za noć, a da ga nema u onoj koja košta 40 hiljada, i kakva je taktilna razlika između slavine od dvadesetčetvorokaratnog zlata i one od osamnaestokaratnog, konkurencija za titulu najskupljeg turističkog aranžmana i najskuplje hotelske sobe planete uvek je oštra. Ponuda „Palate Emirati“ u Abu Dabiju, prvi put lansirana juna 2008. godine, verovatno je i dalje najskuplji turistički paket-aranžman na planeti. Košta tačno milion dolara i dvoje koji je prihvate imaće za uzvrat, između ostalog, sedmodnevni boravak u apartmanu od 680 kvadrata, jednodnevne odlaske privatnim avionom u Iran, Jordan i Bahrein, gde će dobiti persijski tepih po svom dizajnu, uživati u Mrtvom moru i loviti bisere pod vodom, a u Abu Dabiju će moći i da kreiraju sopstveni parfem sa lokalnim ekspertima. Obilazak pustinje helikopterom takođe ulazi u cenu, a gostima će na raspolaganju neprestano biti i po ceni čuveni „majbah“ sa ličnim šoferom. Možda sve ovo i nije posebno impresivno ako se zna da je reč o ponudi hotela koji je za prethodni Božić podigao božićno drvo vredno 11 miliona dolara, zahvaljujući 181 dragom kamenu kojim je bilo ukrašeno. Najskuplji hotelski smeštaj planete Zemlje trenutno je kraljevski apartman hotela „Predsednik Vilson“ u Ženevi. Za 53.000 dolara po noći, gost dobija sprat hotela do kog stiže privatnim liftom. Tamo će ga dočekati četiri spavaće sobe, šest kupatila mermernih podova u mozaiku i velelepni pogled na grad, jezero i Mon Blan. Vredna pomena je i Nebeska vila legendarnog vlasnika „Plejboja“ Hjua Hefnera u Las Vegasu, mada košta znatno skromnijih 40.000 dolara za noć. Dvospratna vila zauzima 9.000 kvadratnih metara i opremljena je nasušnim potrebama poput rotirajućeg kreveta pod staklenom tavanicom, sobe za masažu, staklenog lifta i staklenog đakuzija. „Plejbojeve“ zečice nisu, nažalost, na raspolaganju gostu ako mu je i raspoloženje krhko kao sve ovo staklo. No, za to će se pobrinuti 24 sata dostupna posluga koja gosta nikako neće pitati zašto nije otišao na kampovanje, ako mu već treba 9.000 kvadrata prostora. Za one bogatune koji ipak vide neku razliku između zlatne slavine i zlatnog Praga, pravi izbor je bila martovska tura pod nazivom „Kulturna i legendarna blaga dalekih zemalja širom sveta“ u organizaciji čuvenog američkog istraživačkog instituta „Smitsonijan“. Srećni putnici obišli su spomenike kulture pod zaštitom UNESKO-a u Japanu, Indoneziji, Vijetnamu, Butanu, Indiji, Ruandi i Jordanu. U cenu od 71.100 dolara po osobi bila je uračunata i pratnja zoologa i antropologa „iznajmljenih“ iz „Smitsonijana“. Veliki novac može se rasuti i u more. Na spisku najluksuznijih krstarenja na planeti izdvaja se tura koju je „Regent Seven Seas cruise“ organizovao decembra 2009. godine. Putnici su se ukrcali u Fort Loderdejlu u Kaliforniji, a krstarenje završili 108 dana kasnije u južnoafričkom Kejptaunu. Za 62.000 dolara po osobi dobili su brodske apartmane sa balkonima, besplatno – ako se tako može reći – piće tokom celog putovanja i mogućnost da kažu kako su, za razliku od Federera i Nadala, igrali tenis i na talasima. Prema svemu navedenom, luksuzno planinarenje deluje gotovo kao jeftina zabava. Avanturista koji ima 20.000 funti za trošak – i otprilike 150 dana slobodnog vremena – jednom godišnje može da bude deo najspektakularnije planinarske ekspedicije dostupne amaterima. Petomesečni pohod u organizaciji „World expeditions“ vodiće ga kroz zapanjujuće lepote Himalaja. Pri tom će sa više prava od svakog drugog moći da kaže da se provodio „na visokoj nozi“. Odmor od krize Stručnjaci tvrde da čak i samo planiranje odmora oslobađa od stresa, ali da bi sebi priuštio takvu vrstu terapije prosečnom građaninu Srbije, osim dobre volje, potrebno je i nešto više od 350 evra – taman koliko iznosi jedna prosečna srpska plata. Većina će zato da improvizuje odmor kod kuće, ako ga uopšte i dobije, pa će tropske vrućine preživeti računajući kako da plati zaostale račune, uštedi za struju, kupi deci knjige za novu školsku godinu... Gotovo 70 odsto građana Srbije ove godine ne planira da otputuje na letovanje, pokazalo je istraživanje agencije TNS Medium Galup. Među onima koji, ipak, ne žele da se odreknu odmora najviše ima mladih, zatim stanovnika gradskih sredina, zaposlenih i onih sa višim mesečnim primanjima. Od njih će se svaki peti opredeliti za domaći turizam, banje i planine u Srbiji. Oni koji se ipak ne odriču mora, odlučiće se najverovatnije za Grčku, najomiljeniju srpsku destinaciju, naročito u predsezoni. Aranžmani za maj i jun davno su rasprodati, za deset dana u tom periodu dovoljno je izdvojiti 100 do 160 evra. Jedna od najtraženijih destinacija je Halkidiki, koji je prema podacima sa specijalizovanog sajta za odmore -www.superodmor.rs sa preko 3.000 ponuda, ove godine pravi hit. Za odmor u nekom od hotela na Halkidikiju, do kraja maja četvoročlana porodica treba da izdvoji oko 1.500 evrića, mesta skoro više i da nema. Naši ljudi koji letuju u kolevci demokratije godinama imaju razrađene šeme, te tako postoji mogućnost da se za 1.000 do 2.000 evra u nekom od letovališta zakupi kuća sa apartmanima, na desetak dana, i tu se lepo smesti ekipa od 10-15 ljudi, i svima lepo za male pare. Takođe, Hanioti na Halkidikiju biće baza srpskih turista, do 20. juna sve je rasprodato, a kako i ne bi bilo, kad u trokrevetnom apartmanu može se uživati za samo 155 evra po osobi. Najtraženije grčko ostrvo ove sezone je Krf. Prva smena, junska, je planula, autobusi, avioni i apartmani biće puni. Letnja putovanja na more najčešće traju oko deset noćenja, a cene se kreću od 120 do 450 evra, u zavisnosti od toga da li je prevoz autobusom ili avionom. Putnici iz Srbije se interesuju i za Crnu Goru, ali i za Španiju i Maltu. Nezaobilazna je, naravno, i Turska. Antalijska regija je spremna, te ako odlučite da odmarate u junu, julu ili avgustu, potrebno je izdvojiti između 650 i 850 evra. U tu cenu uračunat je prevoz avionom i pun pansion u nekom od proverenih hotela. Zanimljivo je da nemiri u Egiptu i Tunisu, početkom ove godine, nisu uticali na to da naše agencije isključe ove dve zemlje iz ponude, kako kaže za NIN dr Goran Petković, državni sekretar za turizam u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. “U svetu je tražnja za letovalištima u ove dve države značajno opala. Zbog toga su cene tamo skoro prepolovljene, a kod nas su one glavni faktor u donošenju odluke gde na odmor”. Nekada je Tunis i Egipat godišnje posećivalo oko 60.000 srpskih turista, ali ova godina svakako neće dostići taj broj. Naročito je ugrožena sezona u Tunisu, koji se još nije stabilizovao posle svrgavanja Bena Alija, a rat u susednoj Libiji u punom je jeku. Granice su već bile u plamenu. Iz straha za bezbednost mnogi su ove godine odustali od Tunisa, ali avanturisti koji vole adrenalin i neizvesnost sada mogu tamo da letuju za samo 200 evra, uključujući i avionski prevoz. Koliko građana Srbije zapravo letuje u inostranstvu? “Preciznih podataka nema”, kaže LJiljana Čerović iz Turističke organizacije Srbije, ali otvaranje granica svakako je doprinelo da naši građani pohrle u inostranstvo na odmor: “Prošle godine započeli smo kampanju otvaranja granica, kako bi našim građanima podigli svest o odmorima, putovanjima, ali i privukli strane turiste” – kaže Čerovićeva. Prema anketi koju je uradila JUTA, u kojoj je učestvovalo 5.700 osoba, 62 odsto naših građana planira da letuje u Grčkoj, preko neke od agencija. Zatim slede Turska i Španija, a i za hrvatsko primorje vlada solidno interesovanje. Rezultati ovog istraživanja ukazuju da je jedan od glavnih faktora na osnovu kojih donosimo odluku gde ćemo na letovanje, navika: “Sigurno da ljudi vole da idu u letovališta koja su ranijih godina već posećivali. Ima Beograđana koji godinama idu u Herceg Novi, ili Grčku. Porodice sa decom odlaze i u Tursku, odluče se za kompletan aranžman i ne brinu, u hotelu im je sve dostupno” – kaže dr Petković i dodaje: “Veći broj naših građana odlazi organizovano na letnje odmore u inostranstvo, a individualci se pre opredeljuju za Hrvatsku, Crnu Goru. Međutim, poznato je da samo 150.000 ljudi ide na letovanje, mada ova brojka nije sasvim validna jer ne obuhvata individualne odlaske”. Najveći broj građana ipak neće ići na neku od top-destinacija, ali ne treba da očajavaju, jer uz malo manje para mogu se lepo opustiti u nekoj od naših banja, ili na jezeru, reci, planini, ali i na selu... Seoski turizam je prošlih godina uzeo maha. U istočnoj Srbiji, osim Dunava, netaknute prirode, zelenila, vode i odlične hrane, postoje i specijalne ture – odlazak kod vrača. Naime, ako vam u životu nikako ne ide, ne pomažu lekari ili ste pod konstantnim stresom iz mističnih, vama neobjašnjivih razloga, možda ste žrtva crne magije. Odmor možete iskoristiti da posetite čuvene “čarobnjake”, koji će vam skoro besplatno – daj koliko imaš – odraditi seansu i dati uputstva kako da se oslobodite zlih čini. Jedan od njih je i mag Sava iz sela Klokočevac (na petnaestak kilometara od Donjeg Milanovca, potrebno je samo pitati prolaznika na ulici gde živi deda Sava i dobićete iscrpne informacije), koji za NIN kratko kaže, odnosno garantuje, da nakon seanse kod njega i “terapije”, odlazite zadovoljni, i razmađijani. Odmora nikada dosta, te ako se odlučite za dupli, Srbija je savršen izbor. Naime, kako kaže državni sekretar Petković, ne postoji strategija da naša država bude destinacija za glavno letovanje: “Ipak, ima građana koji odu do neke od banja, ili planina poput Zlatibora, Tare ili Kopaonika, iako pre toga nisu išli na more. Mada, češći su oni koji produže odmor, i nakon slane morske vode, opuštaju se u nekom od naših odmarališta”. Skoro svako mesto na našoj karti nudi priliku za relaksaciju. Za Beograđane to je Ada ciganlija, koja leti vrvi od ljudi, u najtoplijim danima bude i oko 300.000 posetilaca, i podseća pomalo na neki morski gradić kada je sezona u punom jeku. A na Adi ima svega - kafića, hrane, sladoleda, ležaljki, sportskih terena, od ove godine i bioskopa na otvorenom…Pri tom, ukoliko niste stidljivi, ne treba vam ni kupaći kostim ili šorts, jer deo plaže na Savskom jezeru predviđen je za nudiste. Nekada, u ona vremena, na letovanje se išlo i po mesec dana, a po povratku ostajala je jedna plata. Danas, odmor je znatno kraći, plata teško da ostane, ali iako je vreme krize, građani Srbije ne žele da se odreknu svega, pa na odmor idu po cenu “dužničke krize”. Mnogi će se zato odlučiti za neki od mnoštva kredita, pa će do sledećeg letovanja otplaćivati ovogodišnje. To nam izgleda nije problem, na dugove smo navikli, pa, lep provod gde god bili ovog leta… Kauč surfing Razmena kućnog ognjišta, jedna od varijanti besplatnog letovanja, na internetu funkcioniše na prostom načelu ponude i potražnje. Ako na specijalizovanim sajtovima homelink.org, simplyhomeexchange.com i homeforexchange.com ponudite svoju kuću ili stan na razmenu i izjasnite se za koji ste kraj sveta zainteresovani, velika je verovatnoća da će vam se javiti slični avanturisti, baš iz tih regija koje ste zacrtali. Da bi cela stvar uspela, a vaš oglas “menjam Beograd za Havaje” bio uvršten u ponudu, morate da platite godišnju članarinu od 50 dolara i dogovorite uslove nekoliko meseci pre nego što planirate da otputujete. Na taj način ima se dovoljno vremena za upoznavanje, razmenu informacija i uslova, po sistemu “morate da hranite našu mačku”, ali i za sticanje poverenja. Ko nema pare, a nije spreman na avanturu i promenu, koja ne isključuje moguću alanfordovsku atmosferu i eventualni susret s reinkarniranim TNT građaninom Grunfom, koji goste dočekuje u majici s natpisom „ko spava nije budan”, uvek može da sedi kod kuće i da nigde ne otputuje. U pokret couchsurfing danas je uključeno blizu tri miliona ljudi i funkcioniše u 246 zemalja sveta po sistemu – gde god da ste krenuli, čeka vas kauč, baš kao da ste kod kuće, a jedan od najpoznatijih kauč surfera je i osnivač Vikiliksa, DŽulijan Asanž. Portal „couchsurfing.com“, na kome se nudi mesto za besplatno spavanje i traži prenoćište na tuđem kauču, osnovao je 1999. Amerikanac Kejsi Fenton, spojivši tradiciju gostoljubivosti prema putnicima namernicima sa beskrajnim mogućnostima socijalnih mreža na internetu. Ideja je nastala kada je Fenton u poteri za jeftinom kartom od Bostona do Islanda, slučajno elektronskom poštom spamovao 1.500 studenata univerziteta na Islandu pitanjem “da li bi mogao da ostane par dana” i dobio više od 50 ponuda za smeštaj. Na povratku, fasciniran odzivom, počeo je da razvija CouchSurfing projekat, koji se za samo nekoliko godina od uvrnute ideje pretvorio u masovni pokret ljubitelja putovanja. Ili, kako je to objasnio Beograđanin Marko Popović, u svom tekstu “Svet na dvosedu”: “Za nekoliko meseci naš stari zeleni dvosed na rasklapanje ostvario je više uspešnih međunarodnih kontakata nego srpska diplomatija u poslednjih dvadesetak godina”. I zaista, dovoljno je samo malo entuzijazma i prostora da se u nečijem stanu smesti vreća za spavanje i tako ugosti putnik s drugog kraja planete, no mnogi na raspolaganje gostima daju i sobe, ili čak ceo stan, ako su u mogućnosti. Međutim, kauč-surfing nije prva akcija tog tipa. Pet godina pre, 1994, Kanađanka Donna McSherry pokrenula je veb-sajt Sleeping in Airports, s ciljem da mladim putnicima ukaže da mogu da uštede novac i tako što će spavati po aerodromima sveta. Danas, 17 godina kasnije, među aerodromskim spavačima nisu samo mladi backpackeri, nego i ljudi različitih godišta i materijalnog stanja, a mnogi među njima i primorani na ovu vrstu konačišta i zbog čestih otkazivanja letova. Bilo kako bilo, onlajn vodič Budget Traveller’s Guide to Sleeping in Airports nudi neverovatno detaljne informacije, uputstva, metode, ali i savete, recenzije, ocene i doživljaje aerodromskih spavača, plus top-listu najboljih i najgorih aerodroma, te odgovore na pitanja o udobnosti, čistoći i sadržajima. “Osnovno je da si otvoren za kulturne razlike i naravno, tolerantan” ,kaže Ines, studentkinja iz Zagreba, koja se na povratku sa kauč-surfinga iz Istanbula zadržala u Beogradu nekoliko dana, kao gošća u našem domu. “Neki gradovi uopšte nisu interesantni, ali su ljudi ekstra zanimljivi i spontani, pa želiš da se opet vratiš zbog njih”, objašnjava mi Ines i dodaje: “To je mnogo više od besplatnog prenoćišta!” Nije prošlo mnogo vremena, a u našu kuću stiglo je i sedam devojaka iz Hrvatske, komunikativnih i radoznalih, sa zajedničkom karakteristikom da im je to prva poseta Srbiji. Klinke su došle vozom, s čokoladicama, bombonama bronhi, vrećama za spavanje (javili smo da nemamo sedam rezervnih kreveta) i puno lepih želja da u tri dana po prvi put upoznaju Beograd. Gužvanjac nikom nije smetao. Pošto su devojke iskusne u kauč-surfingu, pitala sam ih koliko je takav način putovanja rizičan, kao i da li su imale neprijatna iskustva. “Uvek na internetu biramo profile za koje je neko već garantovao”, kaže Eva i objašnjava da se sigurnost uspostavlja kroz verifikaciju adrese i identitet članova, a poverenje gradi umrežavanjem i poštovanjem “kauč kodeksa”, jer se negativna iskustva brzo šire. Međutim, nisu samo cure zaljubljene u kauč-surfing. Tomer, mladić iz Izraela, koji u Tel Avivu živi u kibucu, posle tri godine služenja u izraelskoj vojsci, rešio je da putuje svetom godinu dana. Od jedne do druge destinacije prebacuje se autostopom, a spavanje organizuje preko prijatelja ili portala couchsurfing.com. Nekad je stopiranje podrazumevalo beskrajno dreždanje pored druma po kiši i suncu s podignutim palcem, ali je virtuelna komunikativnost i tu donela relaksirajući pomak. Moderni autostoperi većinu besplatnih putovanja u tuđem vozilu mogu da planiraju i na sajtovima na kojima putnici, raspoloženi za ovakvu vrstu kooperacije, oglašavaju mesto iz koga polaze, krajnju destinaciju puta i broj slobodnih sedišta. Ponekad se očekuje učešće u troškovima za gorivo i putarinu, a u većini slučajeva motiv je druženje za vreme vožnje. Bilo kako bilo, mladi Izraelac je u Beograd stigao iz Berlina, s autostoperskim kartonom ispod miške, na kome je flomasterom pisalo “BELGRADE”. I dok smo mi njemu pokazivali grad, Tomer nam je otkrio da i u Beogradu mogu da se kupe začini i egzotični sastojci za jevrejske kulinarske specijalitete koje nam je spremao, što niko od nas nije znao, a načisto se zaljubio u ajvar, pa je u odlasku sa sobom poneo tri tegle. Priznajem, bilo mi je simpatično da gledam mladog hipstera kako u svoj racionalni, mini ručni prtljag pažljivo pakuje ajvar. Kauč-kodeks Lista kauč-kodeksa je dugačka i pored gostoljubivosti domaćina, koji goste vode u obilazak interesantnih mesta u njihovom gradu, uključuje i pravila za putnike namernike, od koga se očekuje tolerancija i razumevanje kulturnih različitosti. Zbog toga je poželjno da u aplikaciji novi član ostavi što više podataka o sebi (starost, lokacija, pol i nivo aktivnosti), kao i o svojim interesovanjima i načinu života, jer je tako lakše naći osobe sličnih afiniteta. Registracija na portalu „couchsurfing.com” je besplatna, a bezbednost je osnovna referenca. Valja reći i da nema monetarne razmene, osim za eventualnu nadoknadu nastalih troškova oko ishrane, i to ako se tako dogovori.