Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   22.09.2018. 04:01
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Прича
У греху свом, непорочна

Објавио књиге прозе Јабуке Хесперида (1990), Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед, оскоруша (2001, 2005, 2011), Апокрифи о Фуртули (2003), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010)…, књигe есеја, публицистичких текстова и приредио бројна издања.



Све је почело случајно, ако је та реч кадра да означи изненадне, ничим ненајављене догађаје. Једне вечери на мом Facebook-профилу, изнад менија на којој је била стилизована коверта – зацрвенела се јединица, што је био знак да сам од неког добила поруку. Био је то он. Извињавао се, одмах на почетку, а тек се онда представио.
У другој реченици се нада да сам то ја, сестра његовог најбољег пријатеља.
У трећој је већ био уверен како тако згодна жена на фотографији на мом профилу може бити само сестра његовог друга, упркос другом презимену.
Извињавао се, дабоме, и у последњој реченици. Тек касније сам схватила да је извињавање његово главно оружје, мамац на који су се пецале и обазривије жене од мене. Отписала сам прилично хладно, дајући му информације о брату и његовој фамилији, наводећи електронску адресу и бројеве телефона.

После првог, уследила су све нова и нова писма, као на траци. Наше свакодневно дописивање претворило се у насушну потребу, манију, ритуал без којег није могао да почне и заврши дан. Из њих сам сазнала да живи на крајњем северу Норвешке, у једном малом рибарском месту. Ту је са женом и две кћерке. Обоје, као бивши медицински радници, раде у тамошњем геријатријском центру, где није неопходно добро познавање језика.

Покушавао је да ту, преда мном и са мном, размишља о својој незајажљивој потреби за овом врстом виртуелне хране. Сматрао је да је то био пресудан разлог зашто се овако грчевито залепио за мене, окривљујући „подземни облик носталгије“.
Не знам где сам то и кад прешла „границу површне учтивости“. Била сам уверена да ме, приликом наше виртуелне конверзације, ниједан тренутак није напуштао опрез којег ми, жене, нахватамо током живота, а у чију љуштуру стане миленијумско неповерење према мушкарцима.
Признао ми је да га усрећујем својим одговорима, ма колико они били шкрти, ма какав садржај имали. Каже, заборавио је на постојање среће због нечијег пуког постојања.
И сама сам заборавила на осећање радости и среће због нечијег пуког присуства.

Његове поруке су почеле да у мени распламсавају кајање, чак стид због незнања о постојању бића које сам некад – из немара или охолости, сасвим свеједно – једва примећивала.
Осећала сам непознату силу која ме је непрестано вукла да помишљам на њега. То ме враћало у дане наше младости, на случајне сусрете, односно мимоилажења. Покушавала сам да лоцирам раскршће на којем су се наши путеви неповратно разишли. – Можда би од нас нешто и било – пролазило ми је кроз главу, али се нисам усуђивала да му то и напишем. Као да ми чита мисли, он би се са сетом присећао како никад нисам била у кући приликом његових посета мом брату. – Нека нас је сила крила једно од другог, па нас сад казнила суочењем – настављао би он.
– Мушкарац и жена се понашају као такмаци; ту лежи одговор на питање откуд на овом свету толико неразумевања. Ми се не засипамо узајамном љубављу, већ једно друго уцењујемо том истом љубављу.

А онда су дошле моје дилеме, опирања, самооптуживања, кочења и бежања. Конверзацију са њим почињала бих хладно, као да сам на научном скупу чије су теме голе апстракције, изазивала га и мерила му границу стрпљења. Међутим, он би то примао са једнаком пажњом и концентрацијом која би разоружавала моју нервозу и умањивала несигурност.
У овом дописивању сам спознала сву немоћ речи, сазнала много тога о погрешно схваћеном контексту, о написаном, али понајвише о оном ненаписаном, прећутаном или подразумеваном. И о оном што лебди око њега, неухватљиво и несазнатљиво. Назрела сам сву провалију могућих неспоразума. У том слепилу јасно сам видела колико избегавамо да једно друго позлеђујемо, али ми се чинило да нам је управо то наносило ране.

Плач је прејак гест који вапи да га неко види или чује. Данас, кад је наше дописивање окончано – изненада, како је и отпочело – препуштам се унутрашњем шмрцању, без трага и сведока. Оног због којег се стидим пред самом собом.
Све је било налик на сусрет капљице бензина са неопрезно баченом искром. Није се упалило, већ експлодирало. Да би мук након тога био дубљи и несношљивији.
Прижељкујем да бар прича о изнова пробуђеној и наново угашеној ватри – буде дужа од ње саме. 



Мирко Демић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Томислав Николић, председник Србије

Никада нисам био комуниста и много сам замерао Титу на начину на који је водио унутрашњу политику, али сам у једној својој председничкој кампањи рекао да бих волео да спољну политику водим као Тито.

Прочитајте све мисли
bg