Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.04.2019. 04:59
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Прича
Благовести на Парти

Приповедач и романсијер, рођен је 1974. у Ужицу. Живи у Пожеги. Објавио је књиге прича: Еквилибриста (2000); Из трећег краљевства (2006) и романе: Човек из куће на брегу (2009); Крф (2011), који је био у ужем избору за НИН-ову награду. Добитник је стипендије Фонда Борислав Пекић, 2007.

Сајмови књига су стециште чудноватих људи. Прошле године, нашао сам се у делегацији у Лајпцигу. Другог сајамског јутра, један писац испричао ми је ову причу.
Рођен сам и одрастао у М. У младости, упознао сам у том граду девојку, Хелену Пипер.

Познавали смо се тек петнаест дана, а родитељи је одведоше у Црну Гору. Те дане заувек ћу упамтити. Живела је у кући на ободу градског трга, у приземљу била је библиотека оног града. На зиду изнад засвођеног улаза са стубовима, налазио се мурал са приказом човека што кроти пропетог коња. Хеленин је прозор био поред жвале која је обуздавала засопљеног коња и кад год бих видео девојку како се налакћује на рагастов, угледао бих и главу оне племените животиње уздама спојене са господаром.

Ваљда је Хелена због тога остала толико утицајна на мене; чини ми се да сам је од самог почетка доживљавао као особу која контролише мој порив за бегом. Оне давне године, једне је вечери допустила да јој ешарпа склизне са врата и полегне на ме док сам пролазио улицом. Ту ешарпу чувам међу својим најинтимнијим драгоценостима. Запамтио сам тај гест, па сам следећег дана потражио Хелену. Додире наших руку доживесмо као причешће.

Изразио сам јој своју страсну посвећеност. Посведочила је да између нас има дубоке привлачности и да никада не може заборавити на ту чињеницу. Плава јој је коса вијугала низ беле кости рамена, обле груди снажно су се надимале при сваком удисају. Чини ми се да сам у том часу у угловима њених очију опазио честице кристала. Да је у оно доба у мени био човек данашњице, мислим да бих је узео на том месту. Видео сам је последњи пут на оном прозору, дан уочи њеног одласка и позвао је да сиђе. Поклонио сам јој наруквицу коју сам платио динарима зарађеним тешким радом на археолошкој ископини.

Дао сам да се на полеђину угравира текст: Хелени. Амато. Желео сам испасти вешт, скративши у потпису латинску именицу за једно слово. Девојка је отишла брзо, лупнувши вратима на улазу. Осећао сам да је више нећу видети.

Прошлог октобра, нашао сам се у Франкфурту, у сличној дружини. Једног поподнева, отишли смо на прославу код пријатеља из Бугарске. Пожудно смо испијали црно вино донесено из Далматинске загоре, дар хрватског амбасадора у част партија. Био сам на путу вртоглавог успеха, удварајући се заносној младој Бугарки. У позни сат, осетих куцкање по рамену. Чула сам да си остао сам, рече. Сетих се: плава јој је коса вијугала низ беле кости рамена...

Ох, ти... Давно већ, чуо сам од неког црногорског тајкуна да се удала за угледног политичара у Немачкој. То је све што сам сазнао у међувремену. ‘Све девојке не стигосмо а старост нам дође’, насмејах се. Затресла је главом и пољубила ме у образ; бејаше јој се допао цитат. Где си одсео, упита. Хотел породице Јунг, соба 307, одговорих. О, па то је близу, могли бисмо да одемо на неко мирније место, па ћу те одбацити до хотела, рече. Махнуо сам присутнима и изашао за њом, осећајући срдити поглед Бугарке на свом потиљку.

Хеленином смеху није било краја. Концем вечери одвезла ме је својим скупоценим аутомобилом до хотела. Кад сам искорачио са седишта, повукла ме је за ревере, чврсто се припивши уза ме. Још сам осећао укус њене коже, кад сам за собом затворио врата собе. Жене политичара су често усамљене до убогости. Један познаник је од тога направио каријеру. Истуширао сам се и зготовио хладан нес, потом запалио цигарету. У собама се није смело пушити, али за то нисам хајао. Осећао сам се изванредно. Ах, након толико времена! А онда је она покуцала на моја врата.

Ујутру сам пронашао цедуљицу на узглављу. Журио сам на наступ и нехајно сам је заметнуо. Тек синоћ, у ресторану на реци Парти, до мене је дошла вест. Приметио сам да упирете поглед у заносну Туркињу која се изненада умешала у нашу групу. Та особа донела ми је ово кратко писмо. Хоћете ли га, молим вас, прочитати, драги професоре?

Оне ноћи, у Франкфурту, требало је да знаш да се ништа не догађа случајно. Ни наш сусрет, ни мој долазак у твоју собу... Кроз много година, у часу када будем прилазила да му честитам инаугурацију, казаћу свом сину ко му је отац. Биће то диван председник Немачке и мој поклон твојој усамљености, драги Амато.



Боривоје Адашевић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Борис Тадић, почасни председник ДС-а

ДС се суочава с проблемом страначке номенклатуре и бирократије, то је она скрама на тегли, коју морате да склоните да бисте дошли до слатког од јагода, што не значи да сви остали чланови ДС-а јесу оне здраве јагоде.

Прочитајте све мисли
bg