Zašto potomci Franje Ferdinanda nisu kivni na Srbe

Kneginju Anitu fon Hoenberg sam upoznao 2005. godine, na svečanosti povodom završetka revitalizacije Šloshofa, bisera evropskog baroka, lovačkog dvorca i parka Eugena Savojskog u Donjoj Austriji. Kneginjo, čast mi je - ali smem li uopšte da vas pozdravim? Srbin sam, iz oficirske familije, sin potpukovnika. Hoenbergova je prasnula u smeh: Zašto da ne!?, rekla je i dodala: Dođite kod mene u Artšteten!.

Dvorac Artšteten, na zapadu Donje Austrije, manje je impozantan od Šloshofa na istoku pokrajine. Međutim, nije manje interesantan za jednog Srbina. Odlučio sam da kod kneginje Hoenberg odem ove jeseni, pre stogodišnjice Sarajevskog atentata. Hteo sam da razgovaramo - i da vidim grobove njenog pradede i prababe po muškoj liniji: od Gavrila Principa usmrćenog austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije.

Zaputio sam se u Artšteten jednog iznenađujuće toplog jesenjeg prepodneva, prvo vozom iz Beča, trasom za Linc. Posle sto kilometara, preseo sam u Pehlarnu u autobus. U ovom mestašcu uz Dunav je rođen Oskar Kokoška, slavni ekspresionistički umetnik. Početkom 20. veka se Kokoška probijao svojim revolucionarnim delima i pritom, među ostalim, nervirao Ferdinanda. Prestolonaslednik je sa jedne izložbe sa Kokoškinim slikama, zajapuren od besa, odmarširao uz reči: Mogao bih da mu polomim sve kosti!

Kokoška je živeo veoma dugo, do 1980. Zamalo je ostavio kosti na bojištu u Prvom svetskom ratu. A dobro znamo - povod za Veliki rat je bilo ubistvo Sofije i Ferdinanda. Austro-ugarskog prestolonaslednika usmrtio je u Sarajevu metak gimnazijalca Gavrila Principa.
Ferdinand i Sofija su sahranjeni u Artštetenu, privatnom dvorcu, koji je spojen sa župnom crkvom istoimenog mestašca. Nalazi se u brežuljkastom pejzažu, nekoliko kilometara severno od leve obale Dunava. Dvorac je nasledila Anita Hoenberg, zajedno sa grobnicom pradede i prababe po muškoj liniji.

Zemni ostaci Ferdinanda i Sofije nisu u Kapucinskoj kripti u Beču, grobnici dinastije Habsburg od 1630-ih. Brak ovog para je bio morganatski, odnosno, staleški neprimeren. Sofija zato ne bi mogla da bude sahranjena u Kapucinskoj kripti. Kako Ferdinand i Sofija nisu hteli da budu sahranjeni odvojeno, testamentom su odredili da budu sahranjeni zajedno, u Artštetenu.

Morganatski brak, po tadašnjem statutu kuće Habsburg i nekih drugih vladarskih porodica, značio je da pripadnici dinastije nisu smeli da se venčavaju sa ženama koje nisu iz vladajućih kuća. Iako je prestolonaslednikova ljubav Sofija rodom bila iz prastarog češkog plemstva, iz grofovske familije Kotek od Kotkova i Vognina, to nije bilo dovoljno visoko za udaju za jednog habsburškog nadvojvodu.

LJubav ovog para je bila izuzetno jaka. Ferdinand i Sofija su izdržali sve pritiske dvora da prekinu vezu pre braka. Konačno je Ferdinand postigao dogovor sa stricem, carem Franjom Josifom, te sa Sofijom sklopio morganatski brak. Po njemu, deca ovakvog para nasleđuju titulu i grb nižeg, u ovom slučaju majke. Istovremeno, deca morganatskog braka ne dolaze u obzir za nasleđivanje trona.

Protokolarno, supružnik nižeg staleža nije smeo da bude pokraj bračnog druga u dvorskim i državnim ceremonijama, nego negde pozadi, iza svih članova vladarske kuće. Često je to bilo veoma ponižavajuće. Među ostalim, Sofija nije smela da bude u carskoj loži pozorišta zajedno sa mužem.
Nekoliko godina posle venčanja, Sofija je od cara dobila titulu kneginje i vojvotkinje Hoenberg. Prema tome, njeni naslednici u muškoj i ženskoj liniji, ako ne preuzmu drugo prezime - imaju takođe kneževsku titulu Hoenberg. Prvaci kuće nose još i titulu vojvode.
Ferdinand i Sofija su imali troje dece, najpre kćerku, pa još dva sina. Stariji sin, vojvoda Maksimilijan Hoenberg (Maximilian von Hohenberg), imao je šest sinova. Najstariji od ove šestorice, Franja (Franz, 1927-1977) je Anitin otac. Anita je rođena 1958. u Luksemburgu.

Prema tome, kneginja Anita fon Hoenberg je praunuka, prvo dete (starija od dve kćerke) najstarijeg muškog deteta od prvorođenog sina Ferdinanda i Sofije. Službeno, u Austriji se kneginja zove samo Anita Hoenberg. Naime, Republika Austrija je, odmah po svojem proglašenju posle Prvog svetskog rata, ukinula sve plemićke titule. Osim toga, Habsburgovcima je oduzela svu imovinu koja je bila upisana u erar, dakle, koja nije bila čisto privatna.

Dvorci Artšeten u Austriji i Konopište u Češkoj, kao i još neke nekretnine u današnjoj Austriji i Češkoj bili su privatna imovina Ferdinanda i Sofije. Čehoslovačka je nakon Drugog svetskog rata razvlastila Hoenbergove, pa im je preostala pradedovina samo u Austriji. Anita kaže da ona danas zapravo nije više formalno vlasnik Artštetena. Dvorac, sa Muzejom nadvojvode Franje Ferdinanda, posebno je pravno lice, zadužbina.

Sa Anitom sam razgovarao dva sata, sedeći na osunčanoj terasi dvorca. Pomicali smo povremeno stolice, nalazeći zaklon od jakog sunca iza širokih kamenih stubova terase.



Po majci ste iz luksemburške dinastije. Vaš brat od ujaka je sad monarh Luksemburga, a ujak...

...još je živ, ima 93 godine. Sa 80 je vlast predao sinu Henriju.

Vaša luksemburška baka je bila omiljena u narodu.

Obe bake su prilično uticale na mene. S jedne strane je to bila ovdašnja baka Elizabeta, udata za dedu Maksa, starijeg sina austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda i Sofije. S druge strane je to bila baka Šarlota, velika vojvotkinja i vladarka Luksemburga do 1962. U Luksemburgu imamo samo oko pola miliona stanovnika, ali smo uspeli da postanemo međunarodni finansijski centar.

Zanimljivo, i baka Šarlota je imala problem sa dozvolom za brak. Luksemburški parlament joj je sa samo jednim glasom većine odobrio brak s Feliksom od Burbon-Parme. Bio je germanskog porekla, oficir protivničke strane u nedavno završenom Prvom svetskom ratu.... To nije išlo lako.

Šarlota i Feliks su imali šestoro dece. Do početka Drugog svetskog rata su uspeli da stvore jak identitet luksemburške nacije. Okupljala je unuke na imanju u južnoj Francuskoj, na Azurnoj obali. Zvuči veoma elegantno, ali to nije bilo ništa luksuzno. Često smo bili u brdima, u lovačkoj kućici, sami s bakom, bez ikakve posluge. Šarlota nas je naučila samostalnosti i skromnosti.
S druge strane, baka po tati Elizabeta je uveliko uticala na mene da nastavim da čuvam ovo imanje i sećanje na familiju prestolonaslednika. U nasleđe ne spada samo nekakav nadmeni ponos, nego i sposobnost da dole u vrtu riljate, gajite krompir i štošta drugo.

Vaš deda po ocu, Maksimilijan, bio je stariji sin Franje Ferdinanda?

Dvojica sinova Ferdinanda i Sofije, moj deda Maks i moj deda-ujak Ernst, bili su veoma snažne ličnosti. Deda Maks, kao i deda po majci Feliks, insistirali su na našem obrazovanju, a to su činili i moji roditelji. Uz to, sa ocem sam išla u lov. Naučio me je da prepoznajem cvrkut ptica, da volim prirodu. Majka nas je takođe posvuda vodila, uvek se odnosila prema deci kao prema ozbiljnim ljudima. Naučila me, malu devojčicu, da vozim automobil, kad još nisam mogla dobro da vidim kroz vetrobransko staklo. Ja nisam bila tako hrabra s mojom decom. Ukratko, imala sam divne roditelje - ali i velik uticaj baka i dedova.

Kako ste nasledili Artšteten?

Otac mi je umro 1977, sa nepunih 50 godina, od srčanog udara. Moja majka, naslednica imovine, nije znala šta bi sa dvorcem i imanjem. Ponudila ga je prvo deverima. Niko od njih nije hteo ovo nasleđe. Odlučila je onda da preuzme odgovornost za ovu kuću koju je prenela na mene 1982. Uslov je da imanje ne sme da se deli. Zato je osnovana fondacija. U prvom braku, sa jednim francuskim aristokratom, rodila sam četvoro dece. Imam kćerku i tri sina, odraslu decu, staru od 25 do 33 godine.



Jeste li o Ferdinandu i Sofiji razgovarali sa najstarijim njihovim detetom, vašom baba-tetkom, koja se takođe zvala Sofija? Umrla je 1990.

Nisam pričala sa njom na tu temu. Međutim, sačuvani su mnogobrojni zapisi njenih sećanja. Imala je ogromnu energiju, izdržala ubistvo oba roditelja, kasnije i obojice sinova na Istočnom frontu. Jedna od njenih praunuka će se udati baš 28. juna 2014. Poruka glasi: Nismo kivni. Želimo da se taj dan pretvori u pozitivan.

Sinovi Franje Ferdinanda i Sofije su bili proganjani od Hitlera.

Da, bili su oterani u koncentracioni logor Dahau. Još tridesetih godina su videli šta se sprema u ovoj nesrećnoj zemlji, sa ekonomskim problemima i sve više pristalica nacizma. Deda-stric Ernst je štapom razbio jedan izlog sa nacističkom propagandom. To je bio povod nacistima da odmah 1938. (po pripajanju Austrije Hitlerovoj Nemačkoj), uhapse i njega i njegovog brata, mog dedu Maksa. Baka Elizabeta, rodom nemačka grofica, otišla je kod Geringa da moli da joj puste muža. Mog dedu su pustili posle devet meseci, ali je njegov brat ostao još nekoliko godina u logoru.

Idemo još jednu generaciju dalje, do Sofije i Franje Ferdinanda. Da bi imala privatnu sreću, Sofija je morala stalno da trpi javnu diskriminaciju.

NJu su pravila morganatskog braka mnogo manje nervirala nego prestolonaslednika.

U kakvom su sećanju u porodici ostali Ferdinand i Sofija?

Prestolonaslednik je bio oficir, spreman da izvršava naređenja. Istovremeno je znao da samo s tom ženom može biti srećan. Sofija je bila izuzetno inteligentna, skromna, smirena..., protivteža njegovog naprasnog karaktera. Bila je to veza iz najdubljeg srca. To su osećala i njihova deca. Posetite li dvorac Konopište, videćete da su dečije sobe bila odmah uz njihovu spavaću sobu. Nisu bile negde tamo, udaljene, kakav je inače bio običaj na dvoru. Kad su bili na putu, svakodnevno su telegrafirali deci. Dok se Ferdinand u sobi igrao s decom, valjao po podu, apsolutno niko nije smeo da mu smeta. Deca su doručkovala sa roditeljima, to takođe nije bio običaj. Ostale su sačuvane i dopisnice koje su izmenjivali prestolonaslednik i Sofija. One liče na kič, kao da su iz bajke.

Kako je Sofija izlazila na kraj s Ferdinandovim ispadima besa?

Čuvamo celu kolekciju malih ovčica. Sofija je imala i jedan broš sa ovčicom, taj nam je u međuvremenu nestao. Kad je Ferdinand gubio kontrolu nad sobom, ona bi samo prstom dodirnula ovčicu na svom reveru. Bio je to znak mužu da treba da se smiri, jedan od intimnih supružničkih gestova.
Ferdinand je zaista često padao u bes. Nije bio nimalo diplomata. Znao je, recimo, da za moderno slikarstvo javno kaže da je svinjarija, da utiče na karijere arhitekata itd. Kao takav, nije bio prijatelj svakom.

Šta možete reći o pradedi kao državniku?

Stalno se natezao sa Francom Konradom od Hecendorfa, čija zanimljiva biografija je nedavno štampana. (Šef austrougarskog generalštaba, Konrad se još pre Prvog svetskog rata zalagao za preventivne ratove protiv Italije i Srbije). Istovremeno, prestolonaslednik je bio izuzetno zainteresovan za razvoj mornarice. Hteo je da Austro-Ugarska konačno izađe iz Jadrana. Međutim, to je bila država sa hroničnim nedostatkom novca.



Osim jarosti, šta mu je još bila mana?

Bio je netalentovan za strane jezike. U carstvu sa toliko mnogo jezika, to je katastrofa.

Znam da je naučio italijanski, da bi nasledio imanje Este od jednog svog deda-strica.

Tačno, ali uz veliku muku. Neznanje jezika mu je bio sigurno velik hendikep. Ipak, imao je razumevanje za nacije u Austro-Ugarskoj. Bio je blizak sa Aurelom Popovicijem, odobravao plan Popovicija, koji je, nažalost, ostao o fioci (austrougarski političar rumunskog porekla, Popovici je osmislio pretvaranje Austro-Ugarske u federalnu državu sa 16 jedinica; mađarski otpor i Sarajevski atentat su plan učinili bespredmetnim).

Iz vaše, insajderske perspektive: kako je uopšte moglo da dođe do Prvog svetskog rata, između država kojima su većinom vladali međusobni rođaci? Za nadmetanje u sujeti žrtvovali su milione podanika.

U prvom je planu bio ekonomski interes i uopšte interes vlastite nacije. Društva su bila u procesu velike transformacije. Došlo je do industrijalizacije, razvilo se radništvo, novi pokreti.... Istovremeno je nacionalno postajalo sve važnije. Rođačka veza ne igra veliku ulogu kad je u pitanju državni rezon.

Kako biste vi definisali, zašto je vaš kućni muzej nadvojvode Franje Ferdinanda zanimljiv za posetu?

Naglašavam - jedino ovde se može, iz najličnijeg ugla, upoznati za života često neshvaćeni prestolonaslednik kao politički mislilac, reformator, kolekcionar, ali u prvom redu kao porodični čovek. Porodičnom harmonijom odiše i ovaj muzej, to osećaju ljudi koji dođu ovde. U to možete i lično da se uverite - pročitajte utiske posetilaca.

Koliko ih dolazi godišnje?

Oko 30.000.

Sa Hoenbergovom sam potom pričao o turističkoj politici Austrije. Ispričala mi je kako ne dobija nikakvu subvenciju, ali da pokušava muzej održati svežim, kako je lično aktivna u interesnim kulturno-turističkim zajednicama, a jedan sin u opštinskoj skupštini. Pitao sam je i zašto se rastala posle dve i po decenije braka i četvoro dece. I na to pitanje mi je odgovorila. Na kraju razgovora, kada je ustala i rekla da je vreme da ide, izrazio sam još jednu želju:

Imam još malo vremena voleo bih da vidim i...

....svakako, pogledajte do kraja muzej, a onda se javite gospođi Mozer. Dobićete ključ.

Kneginja je potom otišla, a ja sam obišao još Muzej nadvojvode Franje Ferdinanda. On pokazuje neke od ličnih prostorija prestolonaslednika i Sofije; u drugom delu dvorca stanuju danas Anita i njena deca. Eksponati posetiocu približavaju vreme Austro-Ugarske i Evrope s kraja 19. i početka 20. stoleća. Posebnu pažnju privlače dokumenti o Sarajevskom atentatu. Duže vremena gledao sam jednu fotografiju. U opisu joj piše kako je posle atentata besna rulja porazbijala i opljačkala mnoge radnje sarajevskih Srba.

Posle toga mi je gospođa Mozer, zadužena za ulaznice i suvenire Artštetena, pružila jedan velik, starinski ključ. Izašao sam s njim pred dvorac. Prateći uz zid putokaz Grobnica, došao sam do blindiranih vrata pod crkvom Artštetena. Otvorio sam ova vrata, otključao potom i sledeća, od debelih rešetki. Ušao sam, vrata tiho zatvorio za sobom - a onda sam sebe zaključao iznutra! Bio sam sam u polumraku grobnice Franje Ferdinanda i Sofije.



Proveo sam tu petnaestak minuta, uz njihove sarkofage. Da, Gavrilo je započeo pucnjavu. Među ostalim, u njoj su kasnije poginula dvojica mojih deda-stričeva, topličkih Ilića, u odbrani Beograda 1915.
Grobnica Franje Ferdinanda i Sofije nije u potpunom mraku. Kako dvorac i crkva stoje na padini, zapravo je poluukopana. Sa suprotne strane od ulaza, kroz male prozore, u grobnicu dopire dnevno svetlo. U dodatno izgrađenoj prostoriji, čiji jedan zid ima prozore, sahranjeni su i umrli muški potomci (i njihove supruge) Ferdinanda i Sofije.

Levo od ulaza u grobnicu je kapelica. Desno od ulaza, u najmračnijem delu grobnice, dva su kamena sarkofaga. Sanduci za tela Ferdinanda i Sofije međusobno su odvojeni. Spaja ih nisko postolje, na kojem je natpis na latinskom: IVNCTI CONIVGIO FATIS IVNGVNTVR EISDEM (Spojeni brakom, ujedinjeni istom sudbinom)