Rasipništvom do statusa

Mlada Parižanka iz solidne srednje klase, kako joj piše u novčaniku, nedavno je posetila Beograd. I nikad ga neće zaboraviti. Ne zato što je otišla u noćni provod, već zato što je otišla u šoping sa Beograđankom iz iste klase, srpski solidne, i videla sva božićna svetla Jelisejskih polja kada je njena prijateljica platila željene cipele. Ja nikada nisam dala toliko evra za par cipela, pričala je kasnije Parižanka, još pod utiskom beogradskog bleska.

Beograd iz 2013. zbunio je i jednog NJujorčanina. Čovek bi pomislio da je onaj ko je video NJujork video sve, ali je taj Amerikanac, kaže, u Beogradu prvi put video da neko uzima kredit kako bi išao na letovanje. Ko zna šta bi rekao da je znao da su kamate na takve kredite u nekim bankama išle do maroderskih 27 odsto, ali bio je zbunjen i bez tog podatka. Ili možda nije, jer je svoju zbunjenost sumirao efektno.
Beograd ima potrebu da pokaže kako ima para da ne bi pokazao kako nema napretka.

Aleksandar Bošković, redovni profesor antropologije na beogradskom Filozofskom fakultetu, objašnjava zašto se ne treba čuditi njihovom čuđenju.
U poslednjih nekoliko vekova trošenje je pre svega karakteristika manje razvijenih društava, gde se pokazivanjem bogatstva demonstrira moć i status, dok se na to ne gleda sa odobravanjem u razvijenim društvima, posebno onima sa protestantskom radnom etikom, o čemu je još pre više od sto godina pisao Maks Veber.

Vebera, čini se, više volimo da pominjemo nego da primenjujemo. Cipele od mnogo evra i turistički aranžman u Grčkoj nisu, naravno, isto što i jahta od 120 metara i privatno ostrvo, ali odgovor na pitanje da li si rasipnik zavisi od toga šta imaš za rasipanje. Da li su onda prethodna dva primera dovoljna za zaključak da smo rastrošni? Pre svega, treba reći da su Beograđani koji su zbunili pariske i njujorške prijatelje deca iz centra grada, koja osećaju kako imaju pravo na svoja letovanja, kako takođe reče NJujorčanin. Prava ostatka Srbije nešto su drugačija.
U društvu u kome, po najnovijim podacima, 9,2 odsto stanovnika skoro sedamsto hiljada njih živi ispod granice siromaštva (u Srbiji postavljenoj na 8.000 dinara mesečno po osobi u domaćinstvu), gde je bez posla svaki treći radno sposobni građanin, a za sledeću godinu najavljuju se obimna otpuštanja, vrlo je pipavo govoriti o rasipništvu, podvlači Ildiko Erdei, autorka Antropologije potrošnje i vanredni profesor Katedre za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Međutim, kada se reflektor sa proleterijata vrati na srednju klasu, ima šta zanimljivo da se primeti. Pre svega to da one cipele od mnogo evra nije kupila mlada Beograđanka, već mlada tranziciona Beograđanka.

Srbija je zemlja u razvoju, i sa tim zemljama deli neke karakteristične obrasce potrošnje. Kada se dešavaju značajne promene u društvenoj strukturi, svako nastoji da zauzme svoje mesto, što povoljnije, pa i da se pokaže, boljim nego što jeste, kaže profesorka Erdei.
Tuča za mesto na društvenim lestvama nije strana ni siromašnima, koji nastoje da pokažu da im je bolje makar od nekoga. Time se, a ne nekakvim srpskim mentalitetom, verovatno da objasniti i redak, ali ne jednom zabeležen fenomen naših sunarodnika koji su uzimali kredite čak i da bi kupili poklon za svadbu rođaka, ne baš najbližeg. Ne treba zaboraviti ni da su generacije koje pamte srećnija vremena ne samo žive, već su i dalje društvena kičma. Srednja klasa pamti vreme u kome je kupovina skupog poklona bila nešto što se podrazumeva, kao i letovanje na moru. Kada se ona ogorčeno bori za mesto na društvenim lestvama, to prevashodno čini zato što je bojazan od proletarizacije veoma moćan strah, toliko moćan da jedna ideologija njemu i te kako ima da zahvali za svoj uspon u Nemačkoj tridesetih. Da li se onda može reći da Srbin srednje ekonomske kategorije troši pare koje nema baš zato da bi zabašurio to što ih nema?

Nove potrošačke prakse javljaju se sa novom filozofijom življenja koja slavi potrošnju kao mogućnost izbora, jer se slobodni izbor sve više seli iz područja politike u područje ekonomije, tačnije potrošnje. Uspostavljen je jedan nov sistem kreiranja potreba, koji ih je definisao kao neizmerne, stalno obnovljive, na čemu i funkcioniše potrošačko društvo. Taj sistem podstiče, rasipništvo, podstiče potrošnju unapred, izvan realnih mogućnosti, i od toga zarađuje, dok ljudi postaju sve zapleteniji u mrežu različitih dugovanja, što ih finansijski, psihološki i emotivno iscrpljuje i čini krhkim, dodaje Ildiko Erdei.

Biće, dakle, da je za rasipne Srbe kriv i nedostatak kapitalističkih iskustava.Natrag u našu sredinu. Kao prvi dokaz srpskog rasipništva obično se uzimaju prebogate slavske, novogodišnje, rođendanske i druge trpeze. Profesor Bošković kaže da ih takve sprema nešto mnogo starije i od tranzicije i od srpskog mentaliteta.

Istorijski gledano, pripadnici gotovo svih naroda sveta su u određenim prilikama, prilikom obeležavanja važnih rituala, prekomernim trošenjem na gozbe ili razmene poklona iskazivali svoju socijalnu i ekonomsku moć. Posebno je poznat običaj ,potlač kod Indijanaca sa severozapada SAD i jugozapada Kanade, gde su poglavice poklanjale sve što su imali pripadnicima svog plemena ili klana. Međutim, ovo je uključivalo i obavezu da im se na poklon uzvrati, jer ne postoji besplatan poklon.

Rečima ne postoji besplatan poklon možda se može objasniti i šta pije kafana? stav tokom naših rasipničkih kafanskih sedeljki. Kada se tome doda već pominjano društveno nadmetanje, koje i ovom prilikom kao objašnjenje nudi Ildiko Erdei, čini se da ni razlog za preteranu količinu poklane peradi i goveda na našim slavljeničkim stolovima ne treba tražiti u nekakvom narodnom karakteru.

Proslave su sastavni deo ličnog života i društvenog ciklusa, i ranije su bile skromnije nego danas. Materijalni aspekt je bio manje važan nego socijalni, jer su to sve bili povodi da se ljudi okupe, razgovaraju, vesele, opuste, a ne da kroz trpezu i poklone razmenjuju informacije o sopstvenoj ekonomskoj moći i društvenom položaju.

Inače, jedno skorašnje obimno istraživanje ekonomisanja najsiromašnijih populacija (onih koji žive sa manje od dolara na dan) pokazalo je da čak ni oni ne troše sve na hranu, mada bi mogli, već odvajaju skoro četvrtinu svojih skromnih prihoda na duvan, alkohol, slatkiše i porodične proslave, što nam otkriva složenost ,osnovnih potreba i činjenicu da se potrošnja uvek rukovodi idejom ,dobrog života.
Nakon svega, moglo bi se tvrditi i da rasipništvo u stvari i ne postoji, da je skoro uvek reč o ulaganju svog novca u ugled, manje ili više racionalnom.

Ostavljanje hleba na kontejner

Što se tiče redovnog, a ne slavskog bacanja hrane i popularne teze da, recimo, Švajcarci čuvaju i koricu bajatog hleba, dok mi bacamo vekne, Ildiko Erdei kaže da ne zna da li se u Srbiji baca manje ili više hrane nego u susednim zemljama, Evropi ili svetu, ali da je primetila kako mnogi hranu ostavljaju pored kontejnera, da kese sa hlebom kače na njih, što nam govori da su oni koji bacaju hranu svesni da će ta hrana biti dalje upotrebljena.
Mi danas živimo u civilizaciji rasipništva, gde se potrošnja na sve načine podstiče, i gde su ideje o štednji i umerenosti na marginama interesovanja, ali to se menja i već se javljaju alternativni oblici proizvodnje i potrošnje, kojima će, neizbežno, u budućnosti morati da bude posvećeno više pažnje.