Nemoguća misija

Najduže vojno angažovanje američkoj u istoriji, započeto oktobra 2001. u Avganistanu, moglo bi uskoro biti završeno. Dosadašnji predsednik Hamid Karzai odbijao da potpiše sporazum o dugoročnoj bezbednosnoj saradnji, a sada se Obamina administracija nada da će njegov naslednik na to pristati, jer su svi kandidati pred izbore podržali takav sporazum, kojim bi se obezbedio ostanak desetak hiljada američkih i NATO-vojnika i savetnika, koji bi i dalje obučavali vladine snage bezbednosti, ali ne bi direktno učestvovali u održavanju reda i mira. U suprotnom preostaje povlačenje stranih trupa do kraja ove godine. Ovakav scenario otvara pitanje šta će biti sa razorenom zemljom, koja nema mira još od invazije nekadašnjeg Sovjetskog Saveza 1979. i kojoj preti radikalni fundamentalizam talibana podržan od međunarodnog islamističkog terorizma?

Karzai smatra da potpis koji i zvanično povlačenje stranih trupa treba da stavi njegov naslednik koji je trebalo da bude izabran na upravo održanim predsedničkim izborima, čiji se konačni rezultati ne očekuju pre sredine maja. Uprkos pozivima za bojkot izbora, pretnjama, pa i terorističkim napadima talibana, glasove je predalo 60 odsto od 12 miliona registrovanih birača. Talibani su ogorčeni što su birači masovno ignorisali njihove pozive na bojkot, a posebno ih je iritiralo to što su i mnoge žene, često zabrađene u burke i čadore, izašle na biračka mesta. Time su pokazale da, poštujući najkonzervativnije islamske kanone o oblačenju, ne žele da budu isključene iz društvenog života na način kako je to bilo devedesetih godina prošlog veka za vreme talibanskog terora, kada su devojčicama zabranjivali obrazovanje, a ženama branili bilo kakve aktivnosti.

Talibanska parola da se bore protiv komunističke okupacije tada uz obilatu i svesrdnu podršku SAD - koja je odjeknula pre tridesetak godina u vreme sovjetske intervencije, mogla je da privuče mnoge Avganistance, ali su za vreme svoje kasnije strahovlade pokazali pravo lice nasilnih terorista, koji ne poštuju ni svoj narod. Tako je u vreme njihovog terora deci bilo zabranjeno puštanje zmajeva a odraslima muzika i ples. Najveći deo Avganistanaca je zbacivanje talibanskih fanatika sa vlasti dočekao kao oslobođenje i podržava napore vlade da ih eliminiše. Tako su službe bezbednosti ovih dana ubile u provinciji Kunduz više talibanskih ekstremista, među njima i vođu mulu Islamudina, koji su biračima pretili da će im odseći prste na kojima vide plavu boju - znak da su učestvovali na izborima, javila je zvanična novinska agencija Kama pres.

Međutim, čini se da i među samim talibanima postoje razlike o budućim koracima u odnosu na kabulsku vladu. Dok neke vođe jedva čekaju da se stranci povuku, drugi imaju dileme. Tako je američki nedeljnik Tajm razgovarao sa talibanskim komandantom, koji ilegalno boravi u Kabulu pod borbenim imenom Šah Muhamed. On konstatuje da je u proteklih godinu-dve bilo znatno manje direktnih konfrontacija sa američkim i zapadnim neverničkim snagama. Muhamed kaže da njegovim borcima ne bi bile privlačne borbe sa Avganistancima iz državnih snaga bezbednosti. A tako nešto ne bi voleli ni finansijeri talibana, tvrdi za Tajm jedan neimenovani nekadašnji talibanski diplomata. On kaže da su donatori davali novac za borbu protiv Amerikanaca, a da ih sada brine mogućnost izbijanja građanskog rata.

Sama američka intervencija u Avganistanu, 7. oktobra 2001, počela je kao reakcija na terorističke napade 11. septembra. Prvobitni cilj je bilo kažnjavanje ove radikalne organizacije zbog podrške Al kaidi i međunarodnom terorizmu. I taj cilj je vrlo brzo i postignut, jer su se talibanske jedinice povukle iz Kabula već 13. novembra, a 7. decembra je oslobođen i poslednji grad, Kandahar. No, talibani time nisu poraženi, jer su se povukli u nepristupačne oblasti, a delimično i u Pakistan. I od tada su uspeli ne samo da se konsoliduju, već i da povrate uticaj na skoro petnaest odsto teritorije.

S druge strane, ko god bude potpisao sporazum, talibani prete da će krenuti u sveti rat protiv nevernika. Ako ostanu američke trupe, biće to večiti džihad, rekao je jedan neimenovani, navodno manje radikalni talibanski vođa američkom portalu Dejli bist. On tvrdi da bi bez stranaca bilo moguće da dođe do mira između korumpiranih vlasti u Kabulu i talibana. Posledice nepotpisivanja sporazuma, koji se dugo pripremao i koji je krajem prošlog novembra jednoglasno prihvatila i skupština 2.500 plemenskih poglavara, Loja džirga, bili bi katastrofalni za zemlju podno Hindukuša.

Jedino prisustvo pedesetak hiljada međunarodnih vojnika (stanje 1. aprila ove godine) u okviru NATO projekta ISAF garantuje makar minimum bezbednosti i efikasnog kontrolisanja delovanja talibana, raznih pobunjenika, suprotstavljenih plemena kao i fanatika Al kaide. Zato je dobar deo avganistanske ekonomsko-političko-kulturne elite životno zainteresovan da, posle odlaska ISAF, u zemlji ostane između deset i petnaest hiljada američkih i NATO vojnika, koji bi pomagali i obučavali nacionalne snage bezbednosti. Bez sporazuma u Avganistanu će izbiti građanski rat, upozorava Moin Marastijal, nekadašnji član Karzaijeve vlade. Bez tog sporazuma Avganistan ostaje i bez američke vojne pomoći od četiri milijarde dolara godišnje, pa će se mnogi okrenuti gajenju maka za opijum ili pridružiti talibanskim jedinicama.

I dok SAD ozbiljno razmišljaju o povlačenju iz Avganistana, situaciju dodatno otežava kriza u Ukrajini. Vašington ne želi otvaranje novih žarišta, posebno što je administracija najavila smanjenje vojnog budžeta, a strateški ciljevi se sa Evrope i Bliskog istoka sele u Aziju. Višegodišnji ratovi na Bliskom istoku su odneli živote više od šest hiljada Amerikanaca, broj ranjenih je višestruko veći, a poreske obveznike je to koštalo između četiri i šest biliona dolara.

A tokom prošlogodišnjih pregovora sa Karzaijem oko sporazuma o vojnom prisustvu, DŽejms Dobins, Obamin specijalni izaslanik za Avganistan, zapitao se: Da li nas Avganistanci stvarno žele? Da jedan deo naroda ne želi Amerikance, kao ni druge strance, dokazuju i podaci o broju američkih žrtava u proteklih 12 godina: ubijeno je preko 2.300, a ranjeno 20.000 američkih vojnika. Istovremeno je poginulo najmanje 15.000 civila i oko 13.000 vladinih i drugih stranih vojnika. Gubici na strani talibana i ostalih pobunjenika nisu poznati.

Rekordna proizvodnja opijuma

Prošle godine je proizvodnja opijuma postigla novi rekord, uprkos desetogodišnjim naporima međunarodne zajednice da se obuzda trgovina drogom. Prema izveštaju Kancelarije UN za droge i kriminal (UNODC) prošlogodišnja žetva maka omogućava proizvodnju između 4.500 i 6.500 tona čistog opijuma, što je za 49 odsto više nego prethodne godine. Avganistan proizvodi i liferuje 90 odsto svetske proizvodnje opijuma. Povlačenje međunarodnih snaga će dodatno pogoršati stanje, smatraju u UN. Od proizvodnje i trgovine drogom koristi imaju lokalni poljoprivrednici, pobunjenici, kao i državni i vojno-policijski činovnici, koji najčešće i rade zajedno. Međunarodni narko-karteli se podrazumevaju.