Hiljadu godina besmrtnosti

Svetska literatura izgubila je 17. aprila, uz Marija Vargasa LJosu i Pabla Nerudu, jednu od najvećih figura latinoameričke scene, pisca Gabrijela Garsiju Markesa. Umro je u Meksiku, u svojoj drugoj domovini u kojoj je živeo pola veka, ali umro je kao građanin sveta, kao deo univerzalne kulture, kao pisac čija su dela prevedena na 36 jezika a knjige prodate u 40 miliona primeraka. U Španiji je doživljen kao neko najbliži, ne samo zbog sedam godina koje je svojevremeno proveo u Barseloni, već i zbog činjenice da je pisao na španskom, na jeziku Servantesa, i što su Španci, kako je neko s pravom primetio, imali privilegiju da Markesa čitaju u originalu.

Nevolja sa smrti je što je zauvek, napisao je jednom Markes u svom prepoznatljivom stilu, punom fine ironije. Drugom prilikom je poručio da je umreti mnogo teže nego što izgleda. Uspeo je i u jednom i u drugom, otišao je zauvek, ali ako ga je roman Sto godina samoće proslavio i doveo do Nobelove nagrade 1982, njegov ukupni književni opus učiniće ga besmrtnim u narednim hiljadama godina. Zapravo, dok bude sveta i dok se budu čitale knjige.

Markes je bio Kolumbijac po rođenju i nikada nije imao drugo državljanstvo, ali je pre pola veka odabrao Sijudad Meksiko za svoj dom. Zato su prošlog ponedeljka u velelepnoj Palati lepih umetnosti u glavnom gradu Meksika bili i predsednik Kolumbije Huan Manuel Santos i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto. Markesova smrt ujedinila je svet, valjda nije bilo političara ili umetnika koji nije poželeo da nešto kaže. Američki predsednik Barak Obama naveo je da je imao čast da lično upozna Gabrijela Markesa koji mu je na poklon, sa posvetom, dao Sto godina samoće. Poruke su poslali Bil Klinton, Fransoa Oland, Žose Manuel Baroso, Šimon Peres, Marijano Rahoj i gotovo svi lideri latinoameričkih država - Dilma Rusef i Lula da Silva (Brazil), Nikolas Maduro (Venecuela), Olanta Umala (Peru), Rafael Korea (Ekvador), Laura Ćinćilja (Kostarika), Hose Muhika (Urugvaj), Maurisio Funes (El Salvador), Raul Kastro (Kuba)... Latinoamerička literatura je u žalosti, objavljeno je u kubanskom listu Granma, dnevniku komunističke partije. Zna se da je Gabrijel Garsija Markes, za prijatelje Gabo, bio veliki prijatelj sa dugogodišnjim kubanskim liderom Fidelom Kastrom.

Iako je slavu stekao kao pisac, Gabrijel Garsija Markes je za sebe govorio da je novinar. NJegovi literarni počeci vezani su sa list El Eraldo iz Barankilje i Universal iz Kartahene, mada je pravi početak usledio po povratku u Bogotu 1954. i ulasku u redakciju El Espektadora, lista koji mu je 1947. objavio prvu priču. NJegovi biografi i poznavaoci njegovog dela smatraju da je detinjstvo sa babom i dedom u selu Arakataka, uz političku nestabilnost u zemlji sa mnogo nasilja, uticalo na njegovo formiranje. Ubistvo predsedničkog kandidata Horhe Gaitana 9. aprila 1948. verovatno je bilo presudno da napusti studije prava, posveti se novinarstvu i približi se idejama levice.

Prva zapažena knjiga bila mu je Pukovniku nema ko da piše (1961), godinu dana kasnije objavio je Zao čas a onda pauza sve do 1967. Dolazak u Barselonu poklopio se s objavljivanjem Sto godina samoće najpre u Argentini. U Barseloni je živeo u lepom kvartu Sarija, jedan od prvih komšija bio mu je Mario Vargas LJosa, peruanski književnik, tada takođe na početku velike literarne karijere. Između dvojice pisaca i njihovih familija rodilo se veliko prijateljstvo spektakularno prekinuto 12. februara 1976. kada je Vargas LJosa u Sijudad Meksiku, na premijeri dokumentarca o preživelima u Andima posle avionske nesreće, nokautirao Markesa uz uzvik Izdajico! Pravi razlog sukoba nikada nije otkriven, ni jedan ni drugi nikada nisu hteli o tome da govore. Svetska štampa dugo se bavila istraživanjem mogućih uzroka i došla do tri moguća motiva od kojih nijedan nije bio nikada potvrđen: navodni ljubavni trougao (glasine o Markesovoj vezi sa Patricijom, ženom Vargasa LJose), političke i ideološke razlike i, opet navodni, savet Markesa i njegove žene Mersedes Patriciji da se razvede zbog glasina o vezi njenog muža sa nekom američkom manekenkom. Sam LJosa je demantovao političke razloge rekavši da su razlike između njih duboke jer se Markes kao političar ne može porediti sa Markesom piscem. Dodao je da su razlozi sukoba duboko lične prirode što sukob - ako su motivi uopšte važni - ipak više približava terenu suknji, kako se u hispano svetu kaže za razne ljubavne afere. Na vest o smrti večitog neprijatelja, Mario Vargas LJosa je korektno rekao da će Markesa nadživeti njegovo delo.

Gabrijel Garsija Markes je bio među prvim novinarima koji su ušli na Kubu posle pobede revolucije koju je predvodio Fidel Kastro. Ostao je tamo i bio jedan od ključnih ljudi u razvoju kubanske agencije Prensa Latina koju je osnovao Če Gevara. Markesov odnos sa Fidelom Kastrom bio je više od prijateljstva. Bio je njegov savetnik i čak tajni pregovarač sa Bilom Klintonom. Zajedno su 1985. osnovali Fondaciju novog latinoameričkog filma kojom je rukovodio Markes a godinu dana kasnije i školu za studente iz trećeg sveta mada su kroz nju prošli i Frensis Ford Kopola, Robert Redford ili Kostas Gavras.

Gabrijel Garsija Markes je uspeo da ga cene i poštuju najslavnije kolege savremenici, što u svetu punom zavisti nije lako. On sam znao je da kaže kako ga interesuju obični čitaoci. S obzirom na tiraže svojih knjiga, imao je oko 40 miliona takvih. NJegova čuvena pisaća mašina marke oliveti završiće u Nacionalnoj biblioteci Kolumbije u Bogoti. Zajedno sa mašinom stići će medalja i diploma koju je dobio prilikom uručenja Nobelove nagrade. Bila je to njegova želja, njegov poklon rodnoj Kolumbiji. Gabo se, na izvestan način, vraća kući ali ona je takođe u svim domovima sveta u kojima postoji makar jedan primerak njegovih knjiga.
Čekaju ga hiljade godina besmrtnosti.

Dela koja je ostavio

2004. Sećanja na moje tužne kurve
1996. Vest o jednoj otmici
1994. O ljubavi i drugim demonima
1992. Dvanaest hodočašća
1986. Pustolovina Migela Litina
1985. LJubav u doba kolere
1981. Hronika najavljene smrti
1975. Patrijarhova jesen
1972. Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi
1967. Sto godina samoće
1962. Zao čas
1962. Sahrana Velike Mame
1961. Pukovniku nema ko da piše
1950. Oči plavog psa