Intimna tragedija

Stara dilema da li pozorište sme da bude angažovano ili mora da ostane samo pozorište, verovatno nikada neće biti razrešena, ali to pitanje u stvari i nije pozorišno. NJega postavljaju ljudi u odnosu na svoja politička uverenja i interese, a što se tiče pozorišta samog ono zaista može sve jer po prirodi stvari ne poznaje granice. Najnoviji dokaz ove tvrdnje je predstava Aleksandra Zec, u režiji Olivera Frljića i izvedbi HKD teatra iz Rijeke o ubistvu dvanaestogodišnje devojčice Aleksandre Zec i njenih roditelja u zimu 1991. u Zagrebu. Prema svedočenju preživelih članova porodice, ubice su bile u uniformama hrvatske policije, petoro osumnjičenih sud je oslobodio krivnje zbog nedostatka dokaza, a neki od njih naknadno su bili i odlikovani. Ubistvo članova obitelji Zec prilično je opteretilo savest hrvatskog društva, iako se o toj temi više ćutalo nego govorilo pune 23 godine. Sme li se tom temom baviti pozorište? Naravno, ali kada se njome počeo baviti Oliver Frljić usledile su kritike da on to radi iz senzacionalističkih razloga, a na sam dan premijere pred pozorištem u Rijeci demonstrirala je grupa ratnih veterana s uzvicima zašto se Frljić ne bavi ubijenom hrvatskom djecom? Ali zar isto tako nije bilo kada se Frljić bavio odgovornošću Bošnjaka za rat u Bosni u zeničkoj predstavi Pismo iz 1920 ili u predstavi Zoran Đinđić Ateljea 212, kada je iz podele izašao dobar broj glumaca ili u predstavi Turbo-folk kada su u Splitu gledaoci masovno napuštali salu

Ono što je jedino važno za tzv. angažovani teatar jeste da li umetničkim sredstvima postiže svoj (društveni) cilj i da li je hrabro u onoj meri u kojoj to želi biti. Predstava Aleksandra Zec krajnje je potresna po svom naboju, gleda se u potpunoj tišini i sa knedlom u grlu, glumci nakon nje ne izlaze da se poklone i niko to od njih i ne očekuje. Ona u prvom redu funkcioniše kao intimna tragedija, posvećena je, kako piše u programu, svoj deci žrtvama rata i time deluje puno jače nego kao tek jedna nacionalna optužba. Devojčica Aleksandra Zec i njeni mama i tata, zaista ništa nikome nisu bili krivi i njihovo mučeništvo začepljuje usta svakome, s ove ili one strane Drine, ko iz bilo kojeg razloga poželi da mrzi. Taj patos predstava postiže minimalističkim sredstvima; u dubini pozornice je hrpa zemlje spremna za jedan grob a u sredini sto oko kojeg je okupljena porodica sitne obiteljske radosti i roditeljska tepanja već u sledećoj sceni razleteće se u paramparčad. Sekvence izveštaja sa suđenja, stapaju se sa onima u kojima mrtvi razgovaraju sa živima, dok u nekima porodica - dok se trese i drhti od užasa - razgovara međusobno o svom budućem smaknuću Na kraju četiri devojčice od 12 godina otkopavaju mrtvu Aleksandru Zec i razgovaraju sa njom o sasvim običnim stvarima; o školi, maštanjima i mladalačkim simpatijamaTužno i pretužno. Predstava primarno govori o vrednosti života koja se nažalost vidi tek iz dečijeg groba, a naša savest u gledalištu, gledajući mučeništvo jedne familije, ponajpre na sceni vidi svoje vlastito lice.