Kobajagi demokratija

Foto Fonet

Verovanje sopstvenim očima ume da navede na pogrešan zaključak: kada bi neko neupućen gledao sednicu Skupštine Srbije, lako bi pomislio da se tamo vodi sasvim neizvesna borba za zaštitu interesa onih slojeva društva koje parlamentarne stranke predstavljaju. To se svađa, to se vređa, to prekida sednicu, to preti, to je neprekidno na ivici incidenta... Onda se, kao, pomiri, ali nastavi svađu preko novina: Mislim da neko u parlamentu pokušava da stvori atmosferu pikada i mete, a meta su Srpska napredna stranka, predsednik SNS i Vlada Srbije. Nije SNS džak u koji će svi moći da udaraju, reći će, preko Danasa, Zoran Babić, šef poslaničke grupe vladajućih naprednjaka. Pa onda demokrata Borko Stefanović odgovara da su naprednjaci u parlamentu napravili strategiju da na jedan komentar poslanika opozicije reaguje petoro poslanika iz vlasti: ...Ako Zoran Živković nešto kaže, pa makar to bilo i o amandmanu, ustaće Martinović, Đukanović, Rističević i sam Babić da pričaju o njegovim vinogradima. Pa onda obojica prelaze na priču o krađi, neispunjenim obećanjima i govoru mržnje.

A šta građani imaju od toga osim, možda, pomoći u opredeljivanju kome će pokloniti izborni glas tamo negde u svetlijoj budućnosti, po redovnom tajmingu za nešto manje od četiri godine? Prolećnom odlukom te vrste omogućili su da manir praktikovan i do sada biće sve onako kako je vlast zamislila bude doveden do savršenstva. Prema podacima sajta Otvoreni parlament, naime, za dva i po meseca rada aktuelnog saziva Skupštine, od 16. aprila do 30. juna ove godine, poslanici su radili 31 dan i u tom periodu usvojili 31 zakon. Drugim rečima, jedan dnevno. I to u svim slučajevima osim jednog po hitnom postupku. Po redovnoj proceduri donet je samo Zakon o putnim ispravama.

Žalio se, tim povodom, početkom jula, poslanik Nove stranke Zoran Živković, tvrdeći da se u Srbiji vlada uredbama, jer se važni zakoni donose preko noći, bez javne rasprave, po hitnom postupku i bez mogućnosti da se ozbiljno makar i pročitaju zakoni koji stižu pred poslanike. Pa je, na primeru usvajanja Zakona o poreskom postupku, objasnio kako izgledaju poslaničke muke: Za manje od 24 sata treba da pogledamo izmene na 50 strana. Moguće da ima i dobrih stvari, kao što je predlog da se pooštravaju kazne za one koji nisu odgovorne poreske platiše, to je dobro, ali niko ne može da zauzme konačan stav na osnovu jednog čitanja, rekao je Živković 1. jula, koristeći još jednu priliku da upozori na nameru da se na isti način usvoji i Zakon o radu. Podsetio je i da imamo veliku galamu skoro godinu dana o tom zakonu, ali ne i javnu raspravu, kao i da ne postoji konačan tekst o kojem bi se ta rasprava organizovala. Bilo je to samo jedno od uzaludnih pozivanja na uspostavljanje veze između donosioca odluka i volje i interesa onih koji političku elitu izdržavaju: Zakon o radu usvojen je 18. jula, sa 190 glasova za i 22 protiv, sve uz obrazloženje zvaničnika da su nova rešenja u interesu građana, a ne krupnog kapitala, što bi se moglo zaključiti iz čitanja njegovih odredaba. I nema tu šta da se čita tekst, kad je, prema verziji potpredsednice Vlade Kori Udovički, sve odlučeno još na izborima na kojima je većina glasala za reforme. Potvrdio je to i Ivica Dačić, ministar inostranih poslova: uz ne zna se na čemu zasnovanu tvrdnju da se u Evropsku uniju ne može sa socijalističkim idejama, Dačić je briljirao objašnjenjem da je narod glasao na poslednjim izborima za kapitalizam, pa ne treba ni da se buni protiv novog Zakona o radu. A i ako se buni, ispašće glup, jer će, prema prognozi Jadranke Joksimović, ministarke bez portfelja, zadužene za evrointegracije, za dve-tri godine, narod razumeti ovo što danas radimo. U tome bi mu narodu mogao pomoći iznenada vaskrsli serijal Odjeci i reagovanja, ovoga puta u vidu silnih pisama podrške novom Zakonu o radu, koja su, često u ime zaposlenih, poslali direktori javnih preduzeća. Konstantno vređan s državnog vrha zbog nedopustive lenjosti moraće, dakle, građanin obični u nekom trenutku da otvori oči i shvati da je on a ne nekakvi kontroverzni biznismeni, ugledni privrednici koji ne plaćaju porez, stranački paraziti i ostali probisveti tom svojom lenjošću oštetio majčicu Srbiju. I shvatiće koliko je, recimo, u pravu iskusni v. d. direktora JKP Beograd put Ivan Tejić kad kao neko ko već treći mesec vodi JKP Beograd put, kompaniju sa 1.277 zaposlenih podrži novi Zakon o radu i objasni da se tom dokumentu protive samo neradnici, kao i pojedine sindikalne vođe, koje brinu samo o svom položaju.

Ne bi li se sve to, uostalom, moglo shvatiti kao ta famozna javna rasprava koja i ne služi ničem sem stavljanju klipova u točkove razvoja i reformi?
Nije se raspravljalo o konkretnim predlozima, već samo načelno, o četiri-pet tema koje su sindikati izbacili, kaže Đorđe Pavićević sa Fakulteta političkih nauka. Umesto konkretne rasprave, koja je onemogućena, dobili smo svrstavanje za i protiv zakona, a poenta je trebalo da bude da se dođe do racionalnog rešenja. Rečeno nam je da je usvajanje zakona nužno i da je Vlada pravila kompromis, ali ne znamo u odnosu na šta, kaže Pavićević koji smatra da nepostojeća prozirnost u procesu donošenja odluka eliminiše preostali mali element demokratije koji bi trebalo da postoji kad se završi prebrojavanje izbornih glasova. NJegova primedba, pritom, nije samo proceduralna, već i suštinska, jer Pavićević ima utisak da se ne rade ozbiljne reforme, nego se spasava neki nivo zapošljavanja u neproduktivnom delu javnog sektora, koji čine partijski kadrovi. Da bi se njima sačuvala radna mesta, svima se smanjuju plate, kaže Pavićević nazivajući proces koji je u toku brutalnom raspodelom onoga što je u oglodanoj državi još preostalo.

Ako je za utehu, Pavićević kaže da nije prvi put i nije neobično u procesu priključenja Evropskoj uniji da se važne odluke donose u uskom krugu, bez uticaja predstavnika različitih slojeva društva. Nevolja je, međutim, što je to ovde dobilo karikaturalne razmere, kaže.
Šta je, uostalom, nego karikatura politike činjenica da je u deklarativno jasno proevropski orijentisanom parlamentu, od 69 grupa prijateljstva sa drugim državama, daleko najbrojnija grupa prijateljstva sa Rusijom, u koju se učlanilo čak 119 poslanika? I nije li karikatura politike ono silno opoziciono pretumbavanje, deljenje pa sastavljanje, savezništvo i raskolništvo, koje je dovelo do tragikomične situacije u Vojvodini, gde su neki poslanici Demokratske stranke najpre pretrčali u Novu demokratsku stranku, da bi, potom, dve sestrinske partije pravile koalicioni sporazum?
I zar nije malo primera koji govore o aroganciji vlasti i nemoći javnosti i bez ciničnih izjava zvaničnika vezanih za Zakon o radu? Ne znamo koliko je država uložila u Etihad i Zastavu (ugovor sa Etihadom pokazujemo pre 16. marta, beše predizborno obećanje koje do danas nije ispunjeno), ne znamo koliko će koštati Beograd na vodi, ne znamo pod kojim uslovima se prodaje 10.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini... ali zato znamo da konstanto zastrašivanje u vidu tabloidnih napada na određene ljude prolazi nekažnjeno. I znamo da nakon otvaranja afera sa doktoratima niko nije odgovarao, na bilo koji način koji bi mogao stvoriti utisak da u ovoj zemlji ipak postoje elementarne granice pristojnosti koje se odnose na pripadnike političke elite niti su političari odgovarali politički, niti su neke posledice snosili univerziteti i ljudi koji su omogućili sticanje nezasluženih titula. U utorak, kada je ovaj NIN odlazio u štampu, komisije za ispitivanje doktorskih disertacija Nebojše Stefanovića i Aleksandra Šapića još uvek nisu bile formirane. Nije se, drugim rečima, pojavio nijedan element za uverenje da bi bar neki segmenti društvenog života mogli biti izuzeti iz tužne priče o pogubnom i upornom urušavanju institucija u zemlji.



Nešto optimizma pokušavaju da uliju strane diplomate, tvrdeći da će u toku procesa priključenja biti striktno vođeno računa o demokratskim pravima i slobodama. Koliko ta uteha, međutim, vredi, ako se imaju u vidu svi elementi koji govore o deficitu demokratije u samoj EU? Ne verujem da će se nešto spektakularno desiti, kaže Pavićević koji misli da će ishod zavisiti od spoljnih činilaca i raspleta priče o EU. Ne vodimo samostalno politiku da bismo mogli da odlučujemo, niti su stranci spremni da rizikuju sa demokratskim odlukama, jer bi one mogle ići u drugom pravcu od onog koji očekuju, kaže sagovornik NIN-a. A šta sa rizikom koji donosi sam život, za čije očuvanje ćemo se od jeseni boriti u znatno težim uslovima: već je najavljeno poskupljenje struje koje će povući i druga poskupljenja, dok će, s druge strane, mnogi koji još nisu shvatili kome će sve i koliko plata biti smanjena zahvaljujući novom Zakonu o radu, imati prilike da se lično uvere u efekat bolnih reformi koje ne pogađaju samo druge? Da li je, u takvim okolnostima, moguće očekivati pojavu nekih radikalnih partija, poput grčke Zlatne zore ili Sirize? Pavićević kaže da zasada nema takvih naznaka i da su malo potrošene ideje u tom pogledu. On očekuje dalje ograničeno samoorganizovanje, kao u slučaju analize doktorata ili građanske akcije Ne da(vi)mo Beograd, zahvaljujući kojoj je podneto, za medije uglavnom nevidljivih, 2.000 primedaba na Nacrt izmena i dopuna Generalnog urbanističkog plana Beograda. Kaže i da su mogući socijalni nemiri, neka vrsta nekontrolisane situacije, i ponovni ulazak u sive tokove. LJudi će se sami snalaziti kako znaju, jer će ih sam život na to terati. Ili se, osim o kobajagi demokratiji, ovde može govoriti i o kobajagi životu?