Putin na potezu

Foto AP

Bez obzira na to kakav će biti ishod neproglašenog rata na istoku Ukrajine, gde se proruski pobunjenici bore za otcepljenje, kao ključna vododelnica u hronologiji tog sukoba izvesno će biti uzimana prošlonedeljna tragedija do koje je došlo kada je, dok je leteo na liniji Amsterdam - Kuala Lumpur, projektilom ispaljenim iz ratne zone oboren putnički avion kompanije Malezija erlajns, sa 298 putnika i članova posade. To je jedan od onih događaja za koje se obično kaže da menjaju pravila igre, i posle kojih nije moguć povratak na pređašnje stanje - mada bi cinici, na osnovu onoga što se dešavalo u danima koji su usledili, mogli da primete kako je, zasad barem, skoro sve još isto, jedino što se odvija u bržem ritmu: naleti regularnih ukrajinskih trupa na pobunjenička uporišta se intenziviraju; Rusiji se po kratkom postupku spremaju nove sankcije zbog njene nepriznate, ali evidentne uloge u dešavanjima na bojištu (te, sledstveno takvom zaključivanju, i u obaranju aviona); evropske zemlje se grozničavo preračunavaju između političke nužnosti da se Moskvi izrekne kazna i ništa manje neophodnosti da se sačuvaju sopstveni, veliki ekonomski interesi...
Samo što je skoro tri stotine ljudskih života, na najbesmisleniji mogući način, nepovratno izgubljeno.

Ne iznenađuje što je obaranje aviona na letu MH17, među čijim putnicima su bili državljani desetak zemalja, u rasponu od Novog Zelanda do Belgije (od čega samo Holanđana 193), izazvalo burno, povremeno i nekontrolisano reagovanje nekih na Zapadu - a nije ih malo - koji su požurili da za tragični incident okrive Vladimira Putina lično. Polazi se pritom od toga da Rusija, koliko god to zvanično negirala, očigledno obezbeđuje logističku podršku pobunjenicima u Ukrajini, te da stoga mora biti odgovorna i za to što su, kako se veruje, ovi na jedan ili na drugi način došli u posed raketnog sistema Buk, iz koga je, preovlađujuće je mišljenje, ispaljen fatalni projektil. Uprkos demantijima iz Moskve - poslednji je početkom ove sedmice stigao od ministarstva odbrane, koje je saopštilo kako Rusija nije pobunjenicima isporučila nikakvo oružje, pa ni taj raketni sistem - logika ovih optužbi je takva da se na kraju neminovno dolazi do zaključka kako pobunjenici ne bi mogli da raspolažu takvim naoružanjem da im ga Rusi nisu pozajmili, ili im dopustili da ga odnekud uzmu; a onda i da im ga ne bi mogli da daju da sam Putin s tim nije bio saglasan...

Sve bi ovo, naravno, prvo trebalo potkrepiti kakvim-takvim dokazima. A za to je potrebno vreme, za koje u nekim zapadnim prestonicama očito smatraju da ga nema dovoljno - ili, pre će biti, računaju da dokaze nije nužno ni ponuditi, već samo tvrditi da se njima raspolaže. Jedini ispravan pristup, međutim, sve do trenutka kad ti dokazi konačno budu predočeni, trebalo bi da bude da se u međuvremenu ravnopravno tretiraju i druge teorije o tome kako je do tragedije došlo i ko je za nju odgovoran. Pa makar bile i somnabulne kao ona koju žustro zastupa jedan ovdašnji vojno-politički komentator, a po kojoj je malezijski putnički avion ne samo namerno oboren, nego je i pažljivo odabran trenutak u kome će se to desiti; a sve po američkom planu, naravno. Što prevazilazi maštu čak i kremaljskih propagandista, koji su na trenutak probali da prodaju priču o tome kako su malezijski avion pogodili Ukrajinci zamenivši ga sa slično izgledajućim Putinovim predsedničkim avionom koji su zapravo ciljali, a koji je tim koridorom malo pre toga prošao... Pa su brzo digli ruke od toga, pošto se ni u Rusiji na to niko nije primio.

Ima, naravno, i smislenijih teza po kojima je za obaranje aviona kriv Kijev, s tim što se one dele u dve grupe: po nekim zastupnicima te teorije, avion jeste pogođen raketom iz Buka, samo ispaljenom s položaja ukrajinskih snaga; po drugima, oborio ga je projektil ispaljen iz nekog ukrajinskog borbenog aviona. (Rusko ministarstvo odbrane, recimo, traži objašnjenje šta je, kako tvrde, jedan ukrajinski vojni avion SU-25 tražio leteći civilnim koridorom tri do pet kilometara od malezijskog aviona.)
Ali čak i ako bi se na kraju ispostavilo da je nešto od ovih potonjih verzija istinito, u ovom trenutku je prosto neizbežno da fokus u potpunosti bude na Putinu. Jer, ruski je predsednik, nezavisno od toga koliko je po nekome kriv ili nevin za ono što se prošlog četvrtka zbilo na nebu iznad Ukrajine, apsolutno ključna ličnost za dalji razvoj događaja - ne, naravno, za to kako će se završiti istraga o rušenju aviona, nego za to kakav će tok poprimiti konflikt u Ukrajini. A to je, ipak, uz puno saosećanje s porodicama žrtava užasne tragedije, ono što je na duži rok u ovoj priči ipak najvažnije.

Putin, prosto rečeno, mora da reši šta će s proruskim pobunjenicima u Ukrajini, pogotovu ako se (mada je veliko pitanje da li će to biti moguće) nepobitno utvrdi da je krivica za rušenje malezijskog aviona na njima. Nastavi li da ih na jedan ili na drugi način podržava, ruski lider rizikuje da zemlju koju vodi izloži mnogo većoj međunarodnoj izolaciji nego što je to trenutno slučaj i još agresivnijem vojnom nastupu NATO u istočnoj Evropi, te s dugoročno pogubnim posledicama po rusku ekonomiju, bez obzira na sve uspešne poteze povučene u skorije vreme (energetski sporazum s Kinom, osnivanje banke BRIKS zemalja, o čemu NIN piše na narednim stranicama, itd.). Obustavi li, pak, pomoć ruskim pobunjenicima, to će izvesno značiti prvo njihov vojni poraz, pa vaspostavljanje punog ukrajinskog suvereniteta i na onome što je sada pobunjenička teritorija, a potom i definitivno svrstavanje kompletne Ukrajine (minus Krim) uz Zapad, što će onda neminovno imati i ozbiljne posledice po trenutno zvezdani Putinov prestiž među sunarodnicima.
Šta će, onda, Putin izabrati?

To verovatno niko sem njega samog u ovom trenutku ne zna. Ali je dozvoljeno spekulisati. Jedno poznato ime, DŽonatan Ajl, direktor studija međunarodne bezbednosti na londonskom Kraljevskom institutu oružanih snaga, smatra tako da ruski predsednik i dalje ima dovoljno manevarskog prostora da sebe i svoju zemlju izvuče iz nezavidne situacije. Ali da bi tako nešto ostvario, morao bi da uradi nešto što ne želi: da prizna da je njegova strategija u ukrajinskoj krizi bila kontraproduktivna, kaže britanski analitičar u tekstu koji je objavio Gardijan.

Po Ajlu, mudar način da Putin deeskalira situaciju bio bi da Moskva aktivno učestvuje u formiranju međunarodne istražne komisije o ovom slučaju, kojoj bi onda bilo omogućeno da svoj rad obavlja i na teritoriji Rusije. To bi, doduše, nosilo rizik da se otkrije ono što Rusija nastoji da prikrije - veze ruske vojske s pobunjenicima - ali taj rizik nije preveliki, delom i zato što su pobunjenici već uništili inkriminišuće dokaze na mestu pada aviona, kaže on. (Prvi mali pomirljiv korak Rusija je povukla glasajući sa svim ostalim članicama Saveta bezbednosti UN za usvajanje rezolucije kojom se zahteva da odgovorni za obaranje aviona budu privedeni pravdi i da sve države u potpunosti sarađuju na utvrđivanju istine o tome ko je odgovoran za to - uprkos primedbama koje je imala na predloženi tekst dokumenta.)



Putinova kooperativnost sa Zapadom, i u istrazi o rušenju aviona i u hendlovanju nastavka ukrajinske krize, zapravo bi nosila minimalne dodatne rizike po Rusiju, veruje Ajl. Po njemu, malu cenu po Putina bi imao i ruski pristanak na to da se duž granice s Ukrajinom rasporede međunarodni posmatrači, kako bi se osiguralo da proruskim pobunjenicima ne stiže teško naoružanje.
Ipak, i Ajl priznaje da bi svi ovi potencijalni taktički koraci Moskve imali slabu tačku u činjenici da bi povlačenjem takvih poteza Putin priznao da etnički Rusi u istočnoj Ukrajini, za razliku od onih s Krima, ne mogu da računaju na više od, maksimalno, autonomije. A to bi, kao što je već rečeno, imalo negativne implikacije po njega. Zbog toga je, priznaje na kraju Ajl, verovatnije da će Putin jednostavno čekati da buka i bes zbog obaranja malezijskog aviona nekako minu - mada se britanskom stručnjaku to čini dubioznim pristupom. U načinu na koji tretira ovu krizu, Putin se ponovo pokazao kao dobar taktičar, na kratak rok vešt operativac. Ali ostaje loš strateg, i prepreka budućoj dobrobiti Rusije, zaključuje on.

Kad je ovaj tekst odlazio u štampu, u toku je bio transport tela preko 280 stradalih u avionu na letu MH17- posmrtni ostaci nekih žrtava još nisu bili pronađeni - prvo vozom-hladnjačom do Harkova, a onda avionom u Holandiju. Malo pre toga, dve crne kutije iz aviona koje su pronašli pobunjenici predate su malezijskim vlastima. Haos koji je prvih dana po nesreći vladao na mestu pada, sa svim onim mučnim prizorima zabeleženim u izveštajima novinarskih ekipa s terena - koje su, ironično, ponekad i skandalozno, tom haosu i same doprinosile - najzad je okončan.
Osećanje mučnine, međutim, ostaće još dugo.

Mesto zločina: Grabovo

Policijski istražitelji su obično krajnje skeptični prema verodostojnosti tzv. proceduralnih policijskih TV drama poput Mesta zločina (CSI), ali svako ko je odgledao makar tri epizode te ili neke druge slične serije zna da postoji nešto što se zove kontaminacija mesta zločina, a do koje dolazi kada nestručna lica kretanjem po poprištu, pomeranjem tela i zatečenih predmeta, itd. nepovratno naruše prvobitno zatečeno stanje, a često i nehotice unište materijalne dokaze, potencijalno ili verovatno onemogućavajući uspešno okončanje istrage. A ono što se u danima posle obaranja malezijskog aviona dešavalo na mestu njegovog pada, kod sela Grabovo, još je gore od toga, jer su tamo vršljali i zvani i nezvani - pre svega naoružani pobunjenici koji su, osim što su u više navrata sprečavali pristup stručnim licima koja su se tamo uputila, očigledno sprovodili trijažu terena. Tako su, recimo, delovi aviona proizvoljno sečeni i uklanjani, i to uz korišćenje teške mehanizacije - čime su dodatno umanjeni izgledi da istraga dođe do pune istine o ovoj tragediji, pošto o tome nekad odlučuju nezamislivo sitni detalji. A da se i ne govori o tome što su postupci pobunjenika dodatno ojačali uverenje kako su upravo oni odgovorni za obaranje aviona, i da zato čine sve da unište potencijalne dokaze.