НИН online

Ивица Буљан редитељ

Мање образованих ствара више послушних

Надам се да ће публика схватити због чега мислим да би Данило Киш морао да буде обавезна животна литература за разумевање механизма демократије. Ако бисмо га читали у одређеним периодима, разумели бисмо много тога што нам се догађа, знали бисмо какав став да заузмемо према одређеном политичком систему

Права вест гласи – Ивица Буљан режира први пут у Београду! Премијеру своје поставке дела Гробница за Бориса Давидовича имао је 21. јула на фестивалу у Чивидалеу (Италија), београдска претпремијера биће 1. августа, а 27. септембра публика ће видети овај комад на отварању Битефа.
У паузи проба у Центру за културну деконтаминацију, а пред одлазак у Италију, разговарали смо са Ивицом Буљаном (49) који нам је говорио о свом раду, о томе како је одлучивао између Енциклопедије мртвих и Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша...

Када је уписао Факултет политичких наука, младић из Сиња је имао идеју да буде новинар, јер је још као гимназијалац писао у Слободној Далмацији. Тако је током студија у Загребу имао срећу да објави критику у студентском листу Полет, који је већ имао тројицу позоришних критичара, потом је постао сарадник Старта и тако је кренуло. Почео је да плута у све ширем културном дијапазону, а на другој години је уписао и француски језик и компаративну књижевност, где се примењивао преузети модел оксфордских студија. И то га је одвело у новом правцу. Слобода избора, све чешћи одласци у Француску, стипендија у Рену (Бретања) где је Јожеф Нађ радио представу Војцек, а Буљан му је асистирао. Почео је да добија ангажмане као драматург, редитељ, што је првих десетак година његовог рада била стална новинарска питалица – како то радите као драматург и редитељ, а нисте завршили ни једно од то двоје. У Словенији, где је у међувремену пуно и успешно радио, то га нико није питао. Као ни у Француској нити на другим деловима Планете где су га позивали. Низале су се представе, ишао је за послом у Америку, Француску, Белгију, Летонију, Италију, на Обалу Слоноваче... Постао је уметник по звању и признању, а не по припадности једној нацији:

„Постоји диван есеј Јулије Кристеве, која је рођена Бугарка и водећи француски психоаналитичар, теоретичар, у коме говори о странцу. Она показује како је најлепша љубав са странцем, од сексуалног до филозофског контакта. У сваком додиру са човеком први пут, ми показујемо део себе какви бисмо, заправо, волели да будемо. Идеалан медиј за то је особа странца која са истом жељом улази у однос. Ако бих се позвао на Данила Киша, могао бих да говорим о свом југословенском културном идентитету, о хрватском и далматинском који ми с годинама постаје све важнији. Ја сам словеначки редитељ, јер сам ту остварио најважније представе. Pадећи у разним срединама, осећам лакоћу преласка из једне културе у другу, а да не осећам никакав зазор, већ крајњу знатижељу.

Можда је уметник мање странац у другој средини од човека неке друге професије?

Мени француска култура пуно сведочи о уметницима странцима који су постали део француског културног наслеђа – од Сиорана, Бекета, Јонеска, Кристеве, Азнавура... у свим могућим подручјима културе Французи су прихватили те придошлице, странце у најбољем смислу те речи. Та игра са идентитетом и припадношћу носи у себи богатство боја и валера које уметнику омогућавају нову креацију.

Да ли и данас мислите да вам се све догађало неку годину касније него што је требало, или било за очекивати?

Због тог кашњења дуго сам мислио као да сам некакав уљез у професији. Данас мислим да ми је то донело неколико добрих ствари Славни редитељ, педагог и театролог Бранко Гавела говорио је како би редитељи требало најпре да заврше неки факултет, па онда да се баве режијом. У томе данас видим за себе неку истину.

Ово је први пут да радите у Београду. Да ли сте то раније прижељкивали?

Значајан део моје театарске културе има своје упориште у Београду. Ту сам провео у војсци 1984. годину и имао сам срећу да сам био доста слободан. А то је значило да сам време проводио у позоришту. Рецимо, представу Чудо у Шаргану сам одгледао четири пута! Међутим, више од тих живих представа и контаката које сам тада остварио, на мене је утицала идеја Битефа. То је била једна велика ментална револуција, тај фестивал је већ у својој идеји био трансгранични, а његово богатство је било и у чињеници да су се могле видети представе од Ливинг театра до Васиљева. Ако их и нисам видео, гледао сам Хронике Битефа које су остале посебна драгоценост о том фестивалу. Данас ми се чини готово немогућом емисија као што је била Петком у 22, где сте могли да видите репортажу о некој позоришној представи у трајању од 15 минута. То сада делује незамисливо. Први пут сам био члан Битефовог жирија 2000. године, а неколико пута сам био у неким договорима да радим неке представе, што се није остварило. Најближе томе сам био у Југословенском драмском позоришту са комадом Баба Јага је снела јаје, по роману Дубравке Угрешић. Идеја је била да то буде словеначко-српско-хрватска копродукција, али су београдски копродуценти одустали у последњем тренутку. Требало је да игра Милена Дравић, да пева Бисера Велетанлић... Потом су пропали договори за Атеље 212, па сам помислио да ми једноставно није суђено да ту радим.

А онда вам се, како ви то уобичајавате да кажете, догодила права особа у правом тренутку У овом случају је то Андреј Носов, директор Хартефакт фондације која је идејни носилац овог пројекта и главни продуцент уз Мини театар из Љубљане, Ново казалиште из Загреба, фестивал Задар снова из Задра, Центар за културну деконтаминацију и Битеф театар из Београда?

Андреј Носов спада у оне особе с којима ме веже, да парафразирам Тинa Ујевићa, побратимство душа у свемиру. Ја сам, уз све своје режије у разним срединама, заправо најзадовољнији чињеницом да сам пре 15 година са Робертом Валтлом основао Мини театар у Љубљани, са веома сличном идејом какву негује Хартефакт. Желели смо да направимо простор који ће бити место размене, где ће се окупљати уметници из региона и из света. У договору са градом Љубљаном добили смо мали простор који сми сами адаптирали, потом смо добили кућу коју смо реновирали европским средствима и направили прекрасну дворану са сто места и ту ради пуно уметника, сада могу рећи из целог света. Као и у Хартефакту, ми такође желимо да играмо регионалне писце, желимо да откривамо нове ауторе.

Али, Данило Киш је, рекла бих, нешто друго?

Данило Киш је моја, рекао бих давна, жарка опсесија. И сада се десило да ми је допао у правом тренутку, под идеалним условима. Имао сам одрешене руке да бирам сараднике, а за Киша је то први предуслов. Направили смо једну врсту радионице кроз коју је прошло седамдесетак уметника од којих смо одабрали оне који до краја дишу уз пројекат. Од студената до искусних Александре Јанковић и Милутина Милошевића.

Шта вама значи Киш данас?

У мојој особној митологији, Киш заузима веома високо место. На француском нам је предавао Предраг Матвејевић, занесењак Кишом, тако да је на загребачком Филозофском факултету практично постојао култ Данила Киша. Ја и данас имам његова сабрана дела из раних осамдесетих, у наранџастом платненом повезу, боја је мало избледела од далматинског сунца, на њима има безброј белешки, то је једно од најлепше дизајнираних Глобусових издања. Уз Крлежу, Киш је био писац који је пуно утицаo на формирање мог естетског, али и етичког става.

За ову представу бирали сте између Енциклопедије мртвих и Гробнице за Бориса Давидовича?

Да. Био сам прилично неодлучан јер бих са једнаким жаром радио оба дела. Потајно сам aнкетирао блиске пријатеље и превагнула је Гробница. У свом раду имам представе које су више женске, и оне које су више мушке. Енциклопедија је женска представа, Гробница је мушка. Због жеље да данашња публика боље упозна контекст Првог светског рата поводом чијег обележавања се представа и поставља. Због проницљиве геополитичке анализе корена руско-украјинске кризе коју Киш зналачки уплиће у новелу, језичак је превагнуо на Гробницу. Киш је у том тексту показао једну ванредну људску карактеристику која ми се у овом времену чини драгоценом, а то је - етичност. Мало је аутора који су на тако проницљив и савршено јасан начин показали шта значи имати карактер и до краја живота истрајати на властитим принципима. Кад видимо колико је интелектуалаца конвертирало, колико их се пресвлачило у различите идеологије, Киш је због свог става заиста достојан дивљења.

Нисте правили драмски текст од Гробнице?

Не. Радио сам неку врсту театарског експеримента и омажа Кишу. Новела се интегрално изводи. Надам се да ће публика схватити због чега мислим да би Данило Киш морао да буде обавезна животна литература за разумевање механизма демократије. Ако бисмо га читали у одређеним периодима, разумели бисмо много тога што нам се догађа, знали бисмо какав став да заузмемо према одређеном политичком систему. Јер, он је био жестоки противник догматског комунизма, али и империјалистичке, капиталистичке политике. А поготову је био највећи противник национализма. Лако је закључити да је кроз своја дела тражио свесног, хуманог и слободног појединца. А да би био слободан, мораш бити образован, пре свега.

Како осећате однос власти спрам посла којим се бавите у срединама у којима радите?

Театар је настао у исто време кад и филозофија. А то значи да је он настао као одговор на болести нашег света. Театар је медиј у којем се окупља колектив. А мислећи и критички колектив је увек зазоран за власт. Театар какав је некада постојао у Југославији, који је био у светским размерама слободан, отворен, био је и храбар. Деведесетих је, са појавом конзумеризма, да не помињемо ратове, заборављено све добро што смо имали и појавила се физичка и ментална фасцинација шопинг-моловима као сулудом могућношћу избора између различитих производа. Изгубили смо базу из које је нестао и онај театар који је био снажно повезан са етиком рада, изгубили смо претпоставку да гледалац кроз театар развија једну врсту свести. Са дефицитом у образовању стварају се послушни појединци који су само обични гласачи којима се може манипулисати.

Радмила Станковић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Коментари