Kokice i krv

Foto AP

Duž padine su raspoređene izraubovane sofe, kamperske stolice na rasklapanje i rashodovana automobilska sedišta u kojima je smeštena publika skoro svih generacija. Tu su osvežavajući napici, kokice, čak i nargile. Atmosfera je vedra, uzvici odobravanja čuju se posle svakog pogotka. Samo što povod za okupljanje nije, kao drugde, kolektivno praćenje nekog od mečeva sa ovoletošnjeg Svetskog prvenstva u fudbalu. Ne: ovaj dobro raspoloženi auditorijum smešten je na jednom brdu iznad izraelskog grada Sderota, nadomak Pojasa Gaze - samim tim i na stalnoj meti raketa islamističkog pokreta Hamas, od kojih neke završavaju i u podnožju ovog brda. A ono čemu kliču su eksplozije izraelskih projektila koji pogađaju mete u Pojasu Gaze.

Svakome ko pamti NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije scene poput opisane verovatno ne deluju tako šokantno kao evropskoj i američkoj štampi koja je proteklih par sedmica pisala o onome što je u međuvremenu postalo poznato kao bioskop Sderot. I naš svet se tada okupljao po krovovima i terasama da bi posmatrao borbene aktivnosti iznad srpskog neba. Ali, sve je u perspektivi: budući suočeni sa superiornom silom i nevidljivim neprijateljem, a posmatrajući sve iz ugla napadnutog, oni u Srbiji koji su na taj način prekraćivali noći tog ratnog proleća nisu bili suočeni ni sa kakvom moralnom dilemom, niti je pak ikome sa strane padalo na pamet da ih zbog toga kritikuje. U slučaju navijača iz Sderota, pak, stvari stoje sasvim drugačije: ma koliko tamo okupljeni predstavljali mali uzorak izraelske populacije, zapadnjačko zgražavanje nad tim prizorom proizlazi iz toga što - budući da je u ovom slučaju ta superiorna strana Izrael, čija je vojna i svaka druga premoć nad neprijateljem dramatično izražena i u disproporciji u broju žrtava na dve strane - ovo uživanje u tuđem stradanju deluje posebno odvratno.

Ali pre nego što neko požuri da Izraelce kolektivno optuži za bezdušnost, šta sa podjednako odurnim primerima slavljenja tuđe nesreće na drugoj strani? Kako biste, recimo, reagovali da vas posluže pažljivo dekorisanom tortom - s filom od čokolade i ukrašenom višnjama - na čijoj je žutoj glazuri iscrtana šaka s ispruženim kažiprstom, srednjim i domalim prstom: trojkom koja simboliše i slavi prošlomesečnu otmicu i brutalno ubistvo trojice izraelskih tinejdžera, događaj koji je i pokrenuo najnoviji talas sukoba?

Na obe strane uočljivo je potpuno odsustvo empatije kakvo dosad nikad nisam video, svedoči danski foto-reporter Alan Sorensen, koji je na svom tviter-nalogu prvo objavio snimak iz Sderota, a onda, da bi predupredio optužbe za jednostranost (kojima je, predvidljivo, odmah i bio izložen), i fotografije opscenog slavljenja smrti s palestinske strane, uključujući i onu na kojoj je opisana torta. I prethodnih godina su, uostalom, često viđani snimci Palestinaca koji na ulicama igrom i pesmom slave stradanja Izraelaca.
O kakvom se, onda, izraelsko-palestinskom suživotu - danas, sutra ili kroz sto godina - može govoriti?

Veliko ime izraelske književnosti, David Grosman, objavio je ovih dana tekst u NJujork tajmsu u kome pokušava da pojmi ono što već generacijama izmiče racionalnom tumačenju. Izraelci i Palestinci zatočeni su u onome što sve više liči na hermetički zapečaćeni mehur. Tokom godina su, unutar tog mehura, obe strane razvile sofisticirana opravdanja za svaki svoj postupak. (...) Dok rat divlja, kapitalno pitanje nije ono o užasima koji se svakodnevno dešavaju u tom mehuru, nego ovo: kako je, pobogu, moguće da se već čitavo stoleće zajedno gušimo u tom mehuru? Za mene je to ključno pitanje ovog najnovijeg krvavog ciklusa, piše Grosman.

Ciklus je ovde operativna reč. Jer posle svakog, ma koliko dugog perioda relativnog mira, Izrael i Palestinci neminovno završavaju u novim oružanim konfliktima poput tekućeg, kojima nikad ništa trajno ne biva rešeno i posle kojih opet sledi povratak na pređašnje stanje. Do sledećeg povoda za eskalaciju.

Još jednom Grosman: U vremenu u kome živimo nema nedvosmislenih pobeda, postoje samo iluzija pobedničkih prizora kroz koje lako vidimo istinu: da u ratu ima samo gubitnika. Ne postoji vojno rešenje za istinske patnje palestinskog naroda, i sve dok se u Gazi budu gušili, ni mi u Izraelu nećemo biti u stanju da slobodno dišemo.

Dva dana nakon objavljivanja Grosmanovog članka, udari izraelske vojske na Gazu postali su najintenzivniji od izbijanja sukoba početkom jula. O obostranom obustavljanju napada se puno govori, ali nema saglasnosti ni o tome ko je najpozvaniji da posreduje između dve strane, a kamoli da je jasno na kojim uzajamno dogovorenim uslovima bi dogovor o prekidu neprijateljstava počivao. O eventualnim značajnijim političkim iskoracima koji bi postavili okvire za neko trajnije rešenje posle ovakve eskalacije iluzorno je i govoriti. Uostalom, ko još sluša pisce?

Nastavak sukoba u Libiji

Od lošeg ka gorem

U onome što se kurtoazno i dalje naziva Libijom, a što manje-više postoji još samo na mapama, nevolja nevolju stiže. Zemlji koja se u tri godine od svrgavanja Muamera Gadafija pretvorila u pakleno poprište beskrajnih sukoba legalnih i paralegalnih snaga, islamističkih milicija i kriminalnih bandi - po jednoj proceni, tamo operiše i do neverovatnih 1.700 oružanih grupa - sada preti ekološka i humanitarna katastrofa: ogroman požar koji je zahvatio veliko skladište goriva (šest miliona litara nafte) nadomak glavnog grada Tripolija je, u danu kada je NIN odlazio u štampu, nastavljao da se širi, s rastućim izgledima da zahvati i susedno, još veće skladište tečnog gasa, te potencijalno kataklizmičnim rizicima za naselja u okolini. Čije bi stanovništvo vlasti preventivno da evakuišu, da to nije skopčano s rizikom da civili postanu kolateralna šteta borbi koje se vode unaokolo...

Požar je, naime, direktna posledica skoro tronedeljnih sukoba za kontrolu nad prestoničkim aerodromom između dve rivalske milicije čija bi imena možda i imalo smisla navoditi kad bi to makar malo doprinelo pojašnjavanju situacije. Kako to evidentno nije slučaj, to ko se tu i s kim tuče treba ostaviti za drugi put, a ovde istaći ono što je najvažnije. A to je da je požar izmakao kontroli i da vatrogasci, s obzirom na skromne kapacitete kojima raspolažu i rizik od pogibije zbog kretanja po području sukoba, nisu u stanju da ga obuzdaju. Stoga je sada jedini način da se on zaustavi angažovanje specijalnih aviona za gašenje požara, koje bi, apeluju iz Tripolija, trebalo da obezbedi međunarodna zajednica - što i u ovom, kao i u većini drugih slučajeva, znači pre svega zapadne sile. Iste one koje su (čast izuzecima) pre tri godine svojim uplitanjem značajno doprinele razbuktavanju one druge, figurativne vatre građanskog rata u Libiji.
Užasna ironija, bez sumnje. Ali u potrebi da se hitno spreči da kontinuirana tragedija jedne zemlje postane za još koji stepen strašnija nema ničeg ironičnog. Eto prilike velikim silama da urade i nešto korisno u regionu u kome su proizvele toliki haos.