Opaka veština

Kako smo dođavola mogli da zaboravimo na Toma Petija? Godinama se misija spasavanja rokenrola (a samim tim i sveta, dakako) pripisivala mlađanim gitarskim herojima - DŽek Vajt, Den Oerbak, Aleks Tarner... a onda ovaj uragan! Sa 63 godine, Tom Peti je snimio album Hypnotic eye koji ostavlja utisak kakav može imati nabudženi mustang kad pored vas projuri pustinjskim drumom: prekriveni ste prašinom, malčice ogluveli i vilica vam visi do zemlje.

Peti i njegovi Hartbrejkersi na sceni su već dobrih 40 godina, a s njim su sve vreme dva člana benda - gitarista Majk Kembel i klavijaturista Benmon Tenč. Ta činjenica vidi se na celoj ploči: nivo sviranja koji bend ovde demonstrira upravo je opak. Nijedan ton na albumu ne štrči, nigde nema bauljanja i džeziranja, a opet nemate utisak upeglanosti i beskrvnosti. Krv je uzavrela, ali znanje i iskustvo su previše veliki da bi to bilo prokockano. Tom Peti je zdravo besan na ovoj ploči, ali njegov gnev nije jalov. Od prve do poslednje pesme, Peti daje sliku Amerike (i sveta) koji se guše u agresiji, neznanju i gubitku bilo kakvih vrednosti. Na American Dream Plan B Peti i Kembel seku neumoljivom oštricom kroz trulo meso američkog sna.

Poruka je neprijatna, ali okrepljujuća: nema ko nam ne radi o glavi, prepušteni smo samima sebi i vreme je da počnemo svako svoju bitku. Kao što je u NJujork tajmsu napisao DŽon Pareles: Dok se ljubav, etika, zajednica i ekonomija ruše, gospodin Peti i Hartbrejkersi nude dva staromodna bedema: solidarnost benda i žilavu konstrukciju pesama.
Može li se tim oružjem pred korumpirane i vlašću opijene knezove poput onog iz gorke i teške pesme Power Drunk? Protiv Toma Petija nemaju oni nikakve šanse.