Posečene lipe grada

Foto Vladislav Mitić

Utakmica protiv Amerikanaca bila je pretežak test za reprezentaciju Srbije, ali i za reprezentativnu beogradsku kafanu Kolarac. Bez obzira na kišno nedeljno veče, vreme kao poručeno da se na njega zaboravi uz nekoliko čašica, pola sata pre finala Svetskog prvenstva u Kolarcu nas je bilo osmoro, nedovoljno ni za košarkaški tim. A onda su konobari izneli televizor u baštu. Za ciglo pet minuta, u bašti se tiskalo četrdesetak ljubitelja sporta, a ne kafane, o čemu su svedočile i porudžbine Četiri tople čokolade Kampari i ,Somersbi ali mušterija je mušterija, pa su kelneri ostavili srce na terenu. Vredno su iznosili stolove jedan po jedan Valjda neće i mene dok pod nije ostao tako nag da se na njemu mogao igrati mali fudbal.

Baštu Kolarca je, dakle, u nedelju napunilo televizijsko finale Svetskog prvenstva, proizvod savremene civilizacije par ekselans, i ako je takvo što bilo potrebno uglednoj kafani u centru Beograda, eto naoko nove municije za zlobne moderniste koji tvrde da je kafani mesto u depou istorije, otprilike tamo gde je i pisaća mašina.

Sa time se nikada neće saglasiti Boško Kuzmanović, predsednik Upravnog odbora Varoš kapije, ugostiteljskog preduzeća koje se zbog anatemisanog društvenog vlasništva nedavno našlo na spisku 502 firme za privatizaciju. Kuzmanović kaže nepotrebno. Cilj privatizacije, barem tako političari tvrde, jeste da se obezbede nova radna mesta. Ako ne lažu, Varoš kapiji na tom spisku nije mesto.

Imamo brend uspešnih gradskih kafana, 127 zaposlenih koji redovno dobijaju plate, doprinose i overene zdravstvene knjižice, a nemamo kredite i subvencije. Imamo nasleđene dugove, ali smo prošle godine imali i 6,5 miliona dinara dobiti. Finansijska policija nedavno je posle pet sati kontrole zapisala da je sve u redu. Starosna dob zaposlenih u našem preduzeću uglavnom je između 45 i 55 godina; to su ljudi koji ne mogu nigde da se zaposle kada dobiju otkaz. Država daje subvencije onima koje takve zapošljavaju, pa što onda kod nas ne bi firmu dali zaposlenima, koji bi garantovali da će preduzeće da živi?

Brend je snage brendija, nema šta. Znamenite kafane Znak pitanja, Proleće, Sunce, Zlatno burence, Kolarac tek su deo boemskog arsenala Varoš kapije. Jedan je Beograđanin, koji se voleo igrati rečima, o prelepoj sugrađanki Heleni svojevremeno napisao da je proleće i zrak sunca koji treba čuvati u zlatnom burencetu. A u trci za profitom na sto metara takva je romantika sasvim anahrona.



To su kultna gradska mesta. Ko će garantovati da će postojati i nakon privatizacije? Država će obavezati kupca na godinu, a onda Biznis nema dušu.
Hajde što nema duše, ali nema ni pameti, uzimajući u obzir koje je sve kafanske brendove Beograda upropastio. Spisak pokojnih beogradskih kafana zvuči postapokaliptično, kao nekrolog planeti. Više nema ni Vašingtona, Bosne, Grmeča, Suvobora, Smedereva, Doboja, Grmeča, Arilja, Dušanovog grada, Vidin kapije, a kamoli Lipe ili Tri lista duvana. Uz sve to ne čudi da je nestao i Polet. A Beogradu je, kao i svakoj bednoj evropskoj prestonici, preko potrebno da iz petnih žila čupa autentičnost kako bi video neke devize.
Nema stranog gosta koji ne svrati da vidi ,Znak pitanja, dvesta godina star. I u Parizu imate restoran koji radi dvesta godina, i pred njim je red non-stop. Stranci imaju ,haj tek kafiće i kod kuće, mi treba da im ponudimo domaća vina, domaću hranu.

Još ima kafanologa koji to znaju. Mladi beogradski novinar i pisac Dimitrije Bukvić i nešto iskusniji niški sociolog i profesor niškog univerziteta Dragoljub Đorđević ove su godine objavili knjigu Karirani stolnjak/Kafanološki astal. Taj koktel kafanskog leksikona i kafanskih priča i nije ništa drugo do podsećanje šta sve i dalje kafana može.
Turista je u Beogradu sve više. Šta će im kafić kad ga imaju kod kuće? To je kao da odeš u Čikago i tamo jedeš sarmu. Nije problem vremena, već okolnosti, divlje privatizacije koja je kafane izručila tajkunima

zainteresovanima za lokacije u centru grada. U Madridu i dalje radi kafana ,Hihon iz 19. veka. Kada bi neko pokušao da je zatvori, imao bi proteste u celoj Španiji. Ako ništa drugo, kafane su muzeji, riznice sklopljenih poslova, fudbalskih transfera, zakazanih turneja rok-bendova i redakcijskih kolegijuma. Ne govorimo o nostalgiji, već o pamćenju. Kada već na tolikim beogradskim zgradama imamo spomen-ploče, zašto ne bismo sačuvali i kafanske spomenike? A ako njih zatvaramo, mogli bismo i muzeje, ionako možemo da aploudujemo nacionalno blago na internet, priča Dimitrije Bukvić.

Đorđević kaže da o značaju kafane ne morate slušati od njega. Možete i od Habermasa.
Najveći živi filozof tvrdi da pariski saloni i prve evropske kafane čine preteču javnog mnjenja, političke javnosti, pa tako i moderne demokratije. Dakako da kafana danas, u društvu koje komunicira znatno drugačije nego što je komuniciralo srpsko u prvim decenijama 20. veka, ne igra tako odlučnu ulogu u javnoj sferi, ali ne treba potcenjivati njen značaj. Francuska sociološkinja Katrin Lutar Tavar kaže da je kafana zajednica u malom kroz koju se prelamaju društveni odnosi i u kojoj se zato mogu upoznati ljudi.

Ne mora se kafana romantizovati da bi je čovek cenio. Naposletku, to što je za beogradskim šankovima sedeo i Danilo Kiš ne znači ništa jer u svakoj kafani na jednog Kiša dođu bar tri budale, pa je svaka mnogo više gostiju učinila pijancima nego piscima. Poenta je da se kultura kafića, kako bi rekao Đorđević, razlikuje od kulture kafane, i da bi smrt ma koje od njih dve značila siromašniji društveni život. Arhitekturom i vrstom provoda koji pruža, kafić je proizvod modernog potrošačkog doba i brze konzumacije kako pića, tako i socijalnih dodira. Pojava kafića je univerzalna, što svedoči o tome da se bogatstvo života svodi na malobrojne kodifikovane postupke u kojima pojedinac gubi individualni kolorit.
A nije tačno da mlade kafana ne zanima. Dovoljan je jedan pogled na noćne redove pred lažnim beogradskim krčmama, zapravo diskotekama sa plehanim pikslama.

Imaš sijaset ,fensi kafana. Gazda joj da tobožnje kafansko ime, ponudi karirane stolnjake i rakiju u čokanjčetu, a drži gorilu na ulazu, garderobu gde te orobe pre nego što si i prvo piće naručio, i ima rezervisane separee. Ali to znači da gazda igra na kartu brenda kafane, podseća Dimitrije Bukvić. Pa šta se onda zbilo beogradskim kafanama? Ne može se poreći da su im, kaže i Đorđević, najopasniji konkurent kafići, i da im se zapravo desilo što i knjižarama. Današnje su knjižare mahom tek nešto više od supermarketa, čija je poenta da kupac uđe, pazari šta mu treba i ne zadržava se. Knjižare koje imaju vremena za čitače povlače se u rasulu jer su barem kratkoročno manje profitabilne. Odnos knjižare-supermarketa i knjižare- biblioteke identičan je odnosu kafića i kafane. Nije dakle čudno što je skorojevićki srpski kapitalizam, pohlepan i bez mozga, upropastio kultne kafane kao što je upropastio kultne fabrike; to se od njega i očekuje. Čudno je, makar na prvu loptu, što niko na to nije reagovao.

Kao kafanolog žalim Beograd i Beograđane što prelako odustaju od onoga što ih je u kulturnom i svakom drugom pogledu izdvajalo od drugih gradova. Ne ispisuje džaba Nele Karajlić: ,Zagreb je imao zdravljake, Beograd kafane, a Sarajevo kafiće. Jeste da su ,kultura kafića i divljačka privatizacija naših nesrećnih golemaša uništili kafane, ali prestonički malograđanski duh se niti jednog trena nije pobunio protiv toga, ni spasao šta se spaslo dati. Kafanopazitelj je vlasnik kafane, a kafanobranitelji su kafanci i svi poštovaoci kafane, osuđuje Dragoljub Đorđević.

Dimitrije Bukvić dodaje da kafana može biti i demokratska i anarhistička i konzervativna, dakle pluralizam kome težimo, da u beogradskim bulevarima čovek, već prema ideološkim ukusima, može sesti i u Korčagina i u Ravnu goru, a da se ni tradicionalna ni građanska ni ma koja treća Srbija nisu pobunile zbog zatvaranja takvih mesta. No, već smo pomenuli fabrike. Tamo gde se praktično niko ne buni zbog toga što ne dime fabrički dimnjaci, teško je očekivati da će se neko ozbiljno buniti zbog toga što se više ne dimi neki roštilj.