Novo ime za stare probleme

Foto shutterstock

Onog trenutka kada je završena blokada Filozofskog fakulteta, stavljena je tačka na sva pitanja nad kojima je stručna i polustručna javnost lamentirala dva meseca. Najednom više nikoga nije interesovalo da li nam je školstvo preskupo ili su nam studenti prelenji, da li smo nakon devet godina od usvajanja bolonjskog procesa izgradili respektabilni obrazovni sistem, koji je neprimenjiv samo zato što nam je većina budućih akademaca malo priglupa, ili su kreatori tog novog sistema pali na ispitu i gde nestadoše one generacije koje su se borile za ideale da bi mesto ustupile novima koje se bore za bodove. Lepo, u normalnoj zemlji to bi značilo da su konačno demistifikovani svi razlozi protesta, i to ne samo poslednjeg već i onih iz 2006. i 2011. kada su se studenti takođe borili za manje bodova, više ispitnih rokova, jeftinije studiranje i sve te tako prizemne stvari. Problem je što nisu, već je muk nastupio samo da bi se municija sačuvala i za narednu godinu, kada neka nova grupa studenata bude blokirala Filozofski ili neki drugi fakultet.

A hoće, jer čak i kada bi se dogodilo čudo (koje možemo da isključimo samo na osnovu reakcija Uprave Filozofskog fakulteta), za godinu dana proces studiranja ne može da se dovede do Bolonjskih principa polagati godinu za godinu, obezbediti mobilnost i zaposlenje. Kod nas je prosek studiranja između sedam i osam godina, a od ideje da studenti ostvare predviđenih 60 bodova smo udaljeni isto koliko i od mogućnosti da nekom garantujemo zaposlenje. To, uostalom, najbolje potvrđuje statistika: nakon prve godine primene Bolonje, oko 67 odsto studenata je moglo da ostane na budžetu, taj broj se 2011. spustio na 59 odsto, a posle toga više nikada nismo dobili zbirne podatke.

S jedne strane, mi nismo prilagodili ni materiju, ni gradivo, ni broj studenata ideji kontinuiranog učenja u kom se tokom celog semestra nešto radi i prati. Dok se to ne usaglasi, studenti će padati na ispitima, čime celokupna priča o kontinuiranom učenju pada u vodu. Dodatno, bez da optužujem ikog konkretno, nas to ne uzbuđuje preterano jer nam donosi novac fakulteti na tome zarađuju, kaže Srbijanka Turajlić, bivša pomoćnica ministra prosvete za visoko obrazovanje i dodaje: Mi godinama nismo seli da razgovaramo zašto je neophodno da imamo 48 a ne 60 bodova. Nije poenta u tome što studenti prenose 12 bodova, već u tome - zašto moraju da ih prenose. Moraju zato što ne mogu da ostvare više, ali se mi time ne bavimo sem u situaciji koju smo imali na Filozofskom fakultetu. Ako je to tako i ako im je omogućeno da budu budžetski studenti sa 48 bodova, onda su u pravu kada traže da ne plaćaju ispite koje preko toga polažu i nije mi jasno zašto se Uprava tako zainatila i zašto su je svi pustili da toliko dugo bude u inatu. Zar je moguće da Filozofski fakultet kao perjanica nekog ustrojstva nije u stanju da reši problem dok ga ne pritisne Ministarstvo? To dodatno govori da je u celom tom sistemu nešto debelo poremećeno.

Analizirajući poslednje događaje na Filozofskom fakultetu moglo bi se zaključiti da je i više nego poremećeno onog trenutka kada su studenti prekinuli protest sva obećanja su dovedena u pitanje. Predstavnici Ministarstva prosvete su studentima pokazali papir potpisan od strane dekana, kojim se garantuje besplatno prijavljivanje 72 boda, ali je on na volšeban način postao nevažeći do odluke nastavno-naučnog veća koja može biti i drugačija. Ako imamo u vidu da je Ministarstvo prosvete bilo garant tih dogovora i da je svojim zalaganjem sprečilo najgori scenario upad policije na fakultet po pozivu uprave, onda se postavlja pitanje da li je ovakav manevar uprave novi način obrazovanja u visokom školstvu - predajemo gradivo ali nismo dužni da učimo studente nikakvim društvenim ili etičkim vrednostima?

Uprava fakulteta nas uverava da odluku primenjuju od momenta kada je potpisana, a Ministarstvo prosvete nije upoznato sa slučajem gde se ovo nije poštovalo. S druge strane, podsetiću da je Ministarstvo na molbu obe strane u pregovorima igralo ulogu posrednika. Sama činjenica da je ovo bilo neophodno govori dosta o odnosima koji vladaju između studenata i uprave, kaže za NIN posebni savetnik ministra prosvete dr Milovan Šuvakov. A povodom primedbi jednog, nažalost malobrojnog, dela profesora Filozofskog fakulteta koji su istakli da je suština problema u usklađenosti studijskih programa i sistema bodovanja i da bi bilo neophodno da se napravi procena o svim slabim mestima na Univerzitetu da se protesti ne bi stalno ponavljali, dodaje: Nije problem samo u ovom fakultetu. Na neki način Filozofski fakultet je samo vrh ledenog brega. Problem u visokom obrazovanju leži u činjenici da Zakon iz 2005. nikada nije implementiran na pravi način. Sve loše stvari iz starog sistema su nastavile da postoje pod novim imenom, dok su od novina uglavnom prihvaćene samo loše stvari. Tako smo došli do situacije da ESPB bodovi, mimo svega važnog što bi trebalo da predstavljaju, u većini slučajeva zapravo jesu samo mera za novac i to onaj koji se od studenata naplaćuje. Pod okriljem autonomije, finansije na visokoškolskim institucijama postajale su sve netransparentnije i neuređenije. Koliko je stanje loše svedoče skorašnji izveštaji Državne revizorske institucije. Sve govori o tome da nam je hitno neophodan novi zakon koji bi uredio visoko obrazovanje, što je svakako preduslov za reformu obrazovanja na svim nivoima.


Foto Vesna Lalić

Da su ESPB bodovi odlično tle za zaradu fakulteta svedoči i statistika. Iako prema poslednjim analizama koje su rađene svake godine, a poslednji put urađene za 2010/2011. školsku godinu, broj studenata koji su u stanju da ostvare 60 bodova nikada nije prešao trećinu, situacija se bitno razlikuje od fakulteta do fakulteta. Recimo, na Arhitektonskom fakultetu je prolaznost uvek preko 50 odsto, ponekada i preko 80 osto, dok je na Mašinskom od 1,29 do 2,2 odsto. Ako to pretočimo u novac koji će fakulteti dobiti od studenata koji su ispali sa budžeta dobijamo situaciju u kojoj najbolje zarađuju oni koji su najmanje učinili na reformi programa. Problem predstavlja i to što veliki broj fakulteta fingira stvarno stanje i to pred akreditaciju. Recimo, na FB stranici Filozofskog fakulteta, koju uređuje Studentski parlament, na pitanje koji su izborni predmeti predviđeni za sledeću školsku godinu, nalazi se odgovor da je svejedno jer će kao i uvek do sada postojati samo na papiru da bi se ispoštovao pravilnik o akreditaciji.

Ali umesto da se nešto uradi, u međuvremenu je prestala da se obrađuje čak i prolaznost studenata. Na pitanje da li je rađena bilo kakva analiza stanja i gde smo uopšte kada su u pitanju reforme Univerziteta, dr Slobodan Cvejić, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu kaže: Praćenje kvaliteta se na različitim fakultetima radi sa različitim kvalitetom i uspešnošću. Većina fakulteta se oslanja na petogodišnje cikluse akreditacije u toku kojih se radi eksterna evaluacija i samoevaluacija. Međutim, da li se ono što je napisano u programima stvarno i realizuje tako, da li je popravljena interaktivnost nastave i da li je studentima stvarno omogućeno da svoje obaveze ispunjavaju tokom cele godine prati se retko i nesistematski. Problem je i u tome što bi studenti prvi trebalo da reaguju na eventualno neispunjavanje ovih standarda kvaliteta, ali i oni slabo poznaju propozicije i radije traže više ispitnih rokova nego ažurnije provere znanja u toku nastave. Što se reformi tiče, one su na pola puta i kratkog daha. Finansiranje visokog obrazovanja je nekonzistentno i previše direktno konfrontira tržišne i budžetske elemente; nije dovoljno urađeno na povećanju jednakosti pristupa visokom obrazovanju; praćenje kvaliteta je nedosledno; potrebe privrede i javne uprave su nedovoljno ugrađene u studijske programe; previše kompromisa je napravljeno u odnosu na principe interaktivne i kontinuirane nastave, tako da je cela ideja bolonjske reforme samo formalno ispoštovana, a u praksi nema efekta.

Ako nam je sistem tu gde jeste, onda se postavlja pitanje a gde su studenti? Činjenica je da nikada tokom protesta nisu uputili konkretan zahtev koji bi bio povezan sa kontrolom nastave, a čak i kada bi to učinili ne zna se da li bi prozvani ispunili njihove zahteve ili bi po oprobanom modelu izjavili da ne pregovaraju sa teroristima već sa legitimno izabranim studenskim predstavnicima. A kolika je moć tih legitimno izabranih predstavnika imali smo priliku da vidimo tokom blokade Filozofskog Uprava je želela da razgovara samo sa njima, a kada je Studentski parlament nedvosmisleno potvrdio da stoji iza zahteva studenata u blokadi, naloženo je njihovo raspuštanje i izbor nekih boljih i podobnijih legitimnih predstavnika.

Na pitanje koja je uopšte moć Studentskog parlamenta, student prodekan Milica Milašinović kaže: Dekan se poziva na legitimne predstavnike jer želi da se distancira od studenata koji imaju mnogo jače zahteve od onih koje bi se prosečan parlamentarac usudio da uputi. U parlament ulaze ljudi koji su spremni unapred na kompromis, a ljudi u blokadi žele ključne stvari. Iako uprava tvrdi da je njihova borba bila nasilnička, za nekoga je teror to što 200 studenata ne dozvoljava drugima nastavu, činjenica da su zahtevi ispunjeni nakon dva meseca na taj teroristički način nam govori da Studentski parlament, po propisima, tu ništa ne bi mogao da uradi. Očigledno je da parlament ne može sve da reši diplomatijom jer se tu radi putem dopisa pošalje se jedan, drugi, treći... i na kraju niko ništa ne uradi. On nije ni formiran da bi se bavio suštinskim promenama, već nekim kozmetičkim i da bi studenti imali kome da se obrate za neke tekuće, a ne veće probleme.

Nesporno je da bi studentski protest daleko lepše izgledao i mnogima bio prihvatljiviji ukoliko bi zahtev bio dajte nam bolje školstvo. Ali čemu? Ako je Ministarstvo svesno da nam je reforma neophodna, ako se sa tim slažu i profesori koji imaju malo šire polje interesovanja od sopstvenog predmeta i ako svi znaju (mora da je stiglo i do Akreditacione komisije) da se izveštaji o kvalitetu nameštaju, zar niko nije u stanju da nešto uradi, već čeka da i zbog toga studenti nešto blokiraju.

Disciplinski postupci

NIN je bezuspešno pokušao da od dekana Filozofskog fakulteta dr Miloša Arsenijevića dobije odgovor na nekoliko pitanja, od kojih je jedno bilo: S obzirom na to da je najavljeno 17 disciplinskih postupaka protiv studenata koji su napadali profesore, da li se vodi istraga i nad profesorima za koje se sumnja da su napali studente? Pre svega, da li postoji interni postupak protiv dr Čedomira Antića i da li ste raspravljali o navodima da je član Uprave dr Vasilije Gvozdenović vršio pritisak na studentkinju prodekanku, pretivši joj smenom preko svog privatnog gugl-naloga?

S obzirom na to da se niko iz Uprave ovim povodom nije izjasnio, studenti su uvereni da će istraga biti veoma jednosmerna i uperena samo protiv njih. Bez obzira na činjenicu što je Studentski parlament uputio javni protest zbog pretnji prodekana za finansije dr Gvozdenovića koji je odmah pri stupnju na dužnost izradio pečat sa natpisom Nisam saglasan i počeo da ga koristi umesto odgovora na studentske zahteve. I koji je njegovu, valjda duhovitu verziju, iskoristio kao upozorenje Milici Milašinović.