Silom partneri

Foto AP

Odrastao sam u senci Drugog svetskog rata i početka Hladnog rata. To što je moj otac radio u diplomatskoj službi dalo mi je priliku da istoriju vidim iz zaslepljujuće blizine: nikad neću zaboraviti kako sam s njim šetao plažama Normandije i gledao spaljene olupine desantnih čamaca koje su još ležale na tim obalama, samo nekoliko godina nakon što je tu toliko mladića izginulo boreći se za to da svet bude slobodan. Isto tako, nikad neću zaboraviti ni jezu koju sam osećao dok sam na biciklu kroz Branderburšku kapiju prelazio iz Zapadnog u Istočni Berlin, i posmatrao kontrast između ljudi koji su živeli slobodno i onih koji su bili zarobljeni iza Gvozdene zavese.

Ono što mi sad, nakon tolikih godina, upada u oči, jeste da je jedna generacija lidera ne samo dobila rat, nego i mir. Uradili su to zajedno. Sjedinjene Države i njihovi partneri radili su na sklapanju savezništava koja su donela prosperitet i stabilnost zapadnoj Evropi, Japanu i Južnoj Koreji. Stari neprijatelji postali su novi saveznici i zajednički obavili pionirski rad na uspostavljanju novog globalnog ekonomskog sistema koji je svet učinio prosperitetnijim. Čak i u vreme dok je Hladni rat bio na vrhuncu, lideri su nalazili načine da sarađuju na kontroli naoružanja i sprečavanju nuklearnog Armagedona.

Ukratko, izgradnjom efikasnih i nezamenljivih međunarodnih institucija i strateških partnerstava nismo samo izbegli još jedan katastrofalni svetski rat, nego smo na kraju okončali i Hladni rat i podigli globalni nivo životnog standarda za stotine miliona ljudi.
Ovo je izuzetna priča 20. veka. Sada je pitanje kakva će priča proizaći iz 21. veka.

Danas se svetski poredak suočava s novim izazovima. Ruska agresija uzdrmala je zapadne saveznike. Ekstremisti koji svojataju religiju prete vladama i narodima širom sveta. Tehnologija ubrzava promenu odnosa snaga između vlada i onih kojima se vlada na način koji istovremeno i otvara mogućnosti za demokratsko polaganje računa i postavlja prepreke inkluzivnijoj politici.

Od sveta u kome je moć ležala u hijerarhijama, dospeli smo u svet u kome se ona naselila u mrežama. Državnička veština tim promenama tek treba da se prilagodi. Međunarodne institucije i partnerstva iznikli tokom posleratnih godina potrebno je i održavati i modernizovati.
U svetlu svih ovih turbulencija, neki sugerišu da bi Amerika trebalo da se okrene sebi. To nije ništa novo. Neki su isto zagovarali i posle Drugog svetskog rata. Isto su tvrdili i pre 25 godina, nakon pada Berlinskog zida. Nisu bili u pravu tada - i nisu ni sada.

Potreba za liderstvom nikad nije bila veća, i SAD nikad nisu bile angažovanije u svetu. Naša uloga u prvom miroljubivom, demokratskom prenosu vlasti u Avganistanu podseća nas da, nakon što smo uložili toliko života i materijalnih dobara kako bismo Avganistancima dali šansu za uspeh na bojnom polju, svet ima istu toliku odgovornost da tamošnjim liderima pomogne da budu uspešni u upravljanju zemljom.

Znamo da se uništenje 100 odsto prijavljenog sirijskog hemijskog oružja ne bi dogodilo bez direktnog diplomatskog pristupa i istrajnosti, kao što se ni amoralni i užasavajući građanski rat neće okončati bez naše podjednake posvećenosti tom cilju. Isto važi i za Aziju, gde su predsednik Barak Obama i kineski predsednik Si Đinping nedavno obznanili ambiciozni plan borbe protiv klimatskih promena: to nas je podsetilo šta zemlje mogu zajednički da postignu kad imaju prave predvodnike - i koliko je još liderstva potrebno da bi bio postignut sporazum o klimatskim promenama u Parizu (na konferenciji UN, koja će biti održana u decembru, prim.).

Svet se promenio, i mi se menjamo s njim. Linije na mapama nisu više te koje predstavljaju najozbiljniju pretnju, a akteri nisu više jasno podeljeni u dva tabora.
U 21. veku, novi izazovi su posvuda. To je razlog zbog koga je svetu potrebna koaliciona diplomatija. Nijedna zemlja ne može sama da porazi terorizam. Nijedna zemlja ne može sama da reši problem egzistencijalne pretnje kakvu predstavljaju klimatske promene. Nijedna zemlja ne može sama da eliminiše ekstremno siromaštvo, suprotstavi se potencijalnim pandemijama ili podigne nivo nuklearne bezbednosti.

Niko od nas neće proživeti bezbednije, prosperitetnije živote time što će okrenuti leđa svetu. Moramo da nastavimo da gradimo oslanjajući se na tekovine našeg zajedničkog rada sa saveznicima tako što ćemo formirati nove koalicije - s vladama, civilnim društvom i, da, s običnim svetom.

Dobar primer je međunarodni napor uložen u suprotstavljanje brutalnosti Islamske države u Iraku i Siriji. Politička, humanitarna i obaveštajna sredstva više od 60 zemalja koriste se kako bi se podržala jedinstvena vojna akcija. Uspeh zavisi ne od toga šta će učiniti jedna zemlja, ili čak grupa zemalja, nego od toga šta će sve one biti u stanju da postignu jedinstveno se suprotstavljajući zajedničkoj pretnji.

Na podjednako važnom frontu, SAD zajedno s UN rade na uobličavanju globalnog odgovora na opasnost koju predstavlja moguće širenje virusa ebole. Razgovarao sam s više od 50 inostranih lidera i svi su se složili da je jedino koordinisanjem naših aktivnosti moguće zaustaviti devastaciju zapadne Afrike i širenje virusa.

Ostvarujemo napredak na oba polja, ali ostaje još mnogo toga da se uradi. Okupljanje zemalja koje imaju suprotstavljene interese i raspolažu nejednakim resursima zahteva naporan rad. Potreban je intenzivan diplomatski angažman i oslanjanje kako na odnose koji su građeni i održavani decenijama, tako i uspostavljanje savezništava s novim partnerima.

Prevazilaženjem razlika i koordiniranjem napora da se porazi Islamska država i pobedi ebola jačamo podršku uspostavljanju globalnog poretka utemeljenog na kolektivnim rešenjima za zajedničke probleme.
Saradnja je od podjednako vitalnog značaja za učvršćivanje temeljnih ekonomskih principa na kojima su Amerika i druge zemlje izgradile svoj posleratni prosperitet. Ni u jednoj zemlji frustracija ne može da raste brže od šansi koje se otvaraju. Pregovori o sklapanju sporazuma o transpacifičkom partnerstvu (TPP), na primer, odražavaju rešenost predsednika Obame da postigne sporazum s zemljama na koje otpada trećina svetske trgovine i 40 odsto globalnog BDP-a.

Koristi su i za SAD i za naše partnere ogromne. Procenjuje se da bi TPP mogao da donese realni prihod od 77 milijardi dolara godišnje i obezbedi 650.000 novih radnih mesta samo u SAD. Pregovori sa Evropskom unijom o uspostavljanju transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva predstavljaju još jedan važan korak ka povećanju obima trgovine.
Bilo kroz uzajamnu bezbednost bilo preko zajedničkog prosperiteta, istinska partnerstva se ne grade preko noći. Da bi se napredovalo ka zajedničkim ciljevima potrebni su strpljiva diplomatija i kolektivna volja. Američki ciljevi isti su kao i decenijama unazad - mir, prosperitet i stabilnost za SAD i naše partnere širom sveta.
 Project Syndicate, 2015.