Rusija ne sme da se izvuče za otimanje Krima

Foto Đorđe Kojadinović

Od kada je septembra 2012. imenovan za ambasadora SAD u Beogradu, Majkl Kirbi imao je prilike da prati niz istorijskih događaja koji su poslednje dve godine obeležili politički i društveni život Srbije. Od potpisivanja Briselskog sporazuma, kandidature Srbije u EU, vanrednih izbora, otvaranja i zatvaranja Južnog toka, prirodnih katastrofa pa i reformskih pokušaja Vlade da zemlju vodi ka evrointegracijama. A kako je u agendi za ovu godinu kao najvažniji događaj već naznačeno otvaranje poglavlja, odnosno pregovora o pridruživanju sa EU, razgovor sa njim počinjemo upravo tim očekivanjem. I pitanjem šta je preduslov da ti pregovori otpočnu.
Mi nismo članica EU ali slušamo šta drugi govore. Osnovni preduslov je ispunjavanje dogovorenih odredbi Briselskog sporazuma iz aprila 2013, a neki od njih još nisu ispunjeni. Uz to, za otvaranje poglavlja potrebna je i saglasnost svih 28 članica. Zato treba da slušate šta govori svaka članica.

Kako ocenjujete dosadašnje rezultate dijaloga Beograda i Prištine?

U dijalogu je potrebno da su obe strane spremne, da imaju volju i da su sposobne da donose odluke. Iako ne mogu da se donose odluke dok traju pregovori o formiranju vlade, to nije opravdanje što neke stvari nisu urađene, jer je moglo da bude primenjeno ono što je ranije dogovoreno. Naravno, neka su pitanja komplikovana, na primer kako će pravosuđe izgledati.

U poslednje vreme situacija je postala veoma napeta po pitanju vlasništva nad imovinom na Kosovu, posebno u slučaju Trepče.

Postojao je predlog, sud je doneo odluku. Kosovska privatizaciona agencija nije postupila po nalogu suda koji je nakon dugog čekanja, tražio da se iznađe rešenje. Vlada Kosova je predložila jedno od mogućih rešenja. Dobro je da su razgovori na tu temu pokrenuti. Ambasadori Kvinte su pozvani u subotu da bi vlada predstavila svoju poziciju. Na sastanku na kome su bili Marko Đurić, Željko Sertić, Aleksandar Vulin, Aleksandar Antić rekli su nam da bi voleli da vide promenu u zakonu. O tome smo razgovarali kasnije sa našim kolegama, u nedelju je jedan od srpskih članova vladinog kabineta u Prištini razgovarao i sa premijerom Isom Mustafom.

Priština i dalje tvrdi da je Trepča kosovska, a Beograd da je srpska.

Pitanje imovine je veoma važno, ali da biste ostvarili progres u evropskim integracijama, prvo treba da završite ono što ste započeli, a onda da uđete u nešto novo. Pitanje imovine nije samo pitanje bogatstva, jer rudnik Trepča ima dugove od blizu milijardu dolara, koje niko ne želi. Sa druge strane, tu je 3.800 ljudi na srpskoj strani koji dobijaju platu i više od 1.000 na kosovskoj. Čini se da se rešenje tog problema odlaže za 30 meseci, a ne verujem da ovde iko želi da za 30 meseci odloži i otvaranje novih poglavlja u pregovorima sa EU.

Šta očekujete kao krajnji rezultat dijaloga Prištine i Beograda? Mnogi tvrde da je to nezavisnost Kosova.

U oktobru 2012. bio sam prisutan kad su Hilari Klinton i Ketrin Ešton u Beogradu razgovarale sa predsednikom Nikolićem i premijerom Dačićem o normalizaciji odnosa Srbije sa Kosovom.
Tada nije korišćen termin priznavanje Kosova i to se nije promenilo. Međutim, niko nije uzeo rečnik i definisao šta znači reč normalizacija. Šta zaista znači normalizacija odnosa, to visi u vazduhu. Ali, pre otvaranja procesa normalizacije razgovori srpskog i kosovskog premijera bili bi iznenađenje, a danas je to normalno.

Da li očekujete da će jednog dana biti normalno da Srbija kaže kako je u redu da Kosovo ima mesto u Ujedinjenim nacijama? Ima li pritisaka na Srbiju?

Ne mogu da predvidim šta će Srbija uraditi. Nikad nisam otišao kod nekog srpskog zvaničnika i rekao mu: morate da priznate Kosovo. Kažem da mi priznajemo Kosovo kao nezavisnu državu, da su to uradile i mnoge druge zemlje i ohrabrujemo druge da ga priznaju, ali to ne tražimo od vas, jer znamo da je to u ovom trenutku isuviše teško.

Kako ocenjujete izveštaj o napretku Srbije Dejvida Mekalistera, izvestioca Evropskog parlamenta?

U izveštaju je istakao neke zanimljive teme, pa i medije u Srbiji. Ipak, usvojen je novi Zakon o medijima, tako da će se tu stvari menjati. Znam da ljudi govore da je sloboda medija u Srbiji ograničena, o tome čitam i u novinama, a znam i da je od 2008. oglašavanje smanjeno. Medijski posao se veoma menja, sve je manje štampanih a sve više onlajn medija. Teško je medijima svuda u svetu, a ovde postoji i problem manjka novca. U takvom okruženju ljudi počinju sebi da postavljaju pitanja da li smeju nešto da kažu, da li će uvrediti svog glavnog oglašivača, a ponekad se i ljudi žale kad im se ne dopada nešto što su pročitali o sebi u medijima.

Mekalister u svom izveštaju kritikuje slobodu govora u Srbiji. Kako na to gledate?

Smatram da najveći problem sa medijima koji morate da rešite jeste da pronađete ekonomske osnove za njihovo funkcionisanje, a to je veoma teško na ovako malom i fragmentisanom tržištu. Uostalom, i magazini Tajms i NJuzvik su maltene nestali sa američkog tržišta. Kad industrija prolazi kroz restrukturiranje, sve je u riziku.



Iz ugla novinara sloboda govora je od izuzetne važnosti.

Veoma podržavam slobodu govora, ljudi treba da budu slobodni da kažu sve što je zasnovano na činjenicama, ne na besmislicama. Amerika je zbog svoje istorije, ekstremnija i otvorenija prema slobodi govora. Ako u Americi neko hoće da kaže da je nacizam odličan, može. To na primer nije slučaj u Nemačkoj, zbog njihove specifične istorije. U Srbiji sam pročitao mnogo stvari za koje smatram da, ako sloboda govora ne postoji, ne bi mogle da budu rečene. Mislim da ekonomska ograničenja ovde nameću jednu vrstu autocenzure.

Pratite li slučaj ombudsmana Saše Jankovića? Da li je to srpski Votergejt?

Radim za američku vladu 35 godina. Nismo savršeni i veoma je važno imati ljude koji će da gledaju i prate ono što radimo kako bi bili sigurno da radimo ispravno. Imali smo skandale oko CIA, Stejt departmenta... Korisno je imati nekoga spolja ko može da kaže šta nije urađeno kako treba.
Ne znam šta se dogodilo tog dana o kome govorite, ali poenta je da je sigurno važno to otkriti. Ne samo da bi se utvrdila krivica, već ako se dogodilo nešto što nije smelo, da bi se znalo kakve promene treba uraditi da se tako nešto ne bi ponovilo. Nije cilj gledati unazad, već odrediti reforme i promene koje mogu da se uvedu kako bi se sprečilo nešto slično u budućnosti. To je deo procesa izgradnje institucija, a to je takođe nešto što vam donosi EU. Mislim da je u Srbiji institucija ombudsmana veoma važna.

Kako ocenjujete deo Mekalisterovog izveštaja u kome se pominju pitanja spoljne politike i odnos prema Rusiji?

Moje mišljenje je da Rusija ne sme da se izvuče za otimanje Krima. Moderan svet ne treba da izgleda tako da neko jednostavno može da otme nečiju teritoriju. Drago mi je što Srbija zvanično podržava teritorijalni integritet Ukrajine i što smatra da je Krim deo Ukrajine.

A kako Amerika gleda na srpsko-ruske odnose?

Razumem da ovde postoje emocije, ali ne razumem kako Rusija uspeva da se izvuče za neke poteze. Ovde postoji utisak da je Rusija najveći donator, a to jednostavno nije tačno. Od 2000. Amerika je najveći pojedinačni bilateralni donator u Srbiji. I utisak da Rusija ovde značajno investira je, takođe, pogrešan. Osim NIS-a, čija je kupovina bila odličan posao za Gasprom, a svakako ne najbolji za Srbiju, ne vidim nijednu značajniju rusku investiciju. Nije mi jasno odakle takva dihotomija kod građana Srbije, ali oni treba da odgovore na to pitanje, ne ja. Poštujem različita mišljenja, ali me veoma brine krađa teritorije i građanski rat u Ukrajini koji pomaže Rusija.

Šta je sa američkim investicijama u Srbiji, očekivalo se da će ih biti više?

Američke kompanije su investirale više od 3,5 milijardi dolara i obezbedile oko 8.500 radnih mesta. Nedavno je došao Kuper Standard, koji će u Sremskoj Mitrovici u nekom trenutku imati oko 5.000 zaposlenih. Najverovatniji dolazak kompanije Esmark znači još 5.500 radnih mesta, koje obezbeđuju američke kompanije. Tu je i kompanija KKR, vlasnik SBB Telemaks grupe. Sve su to značajne investicije, koje su fokusirane i na domaće tržište, a ne samo na izvoz. Da pomenem i američku kompaniju Delfi, pa NCR sa oko 1.000 zaposlenih. Mnoge američke kompanije koje će investirati ovde, proizvode će plasirati na evropsko tržište.

Kakav je značaj i kakva su očekivanja od predsedavanja Srbije u OEBS-u?

To je važna prilika za Srbiju da se vrati u porodicu evropskih nacija kao odgovoran igrač. Predsedavanje neće biti lako, brojni su problemi i videćemo kako će se Ivica Dačić odnositi prema temama značajnim za OEBS, kao što su sloboda medija, pitanja nacionalnih manjina i nasilnog ekstremizma, posebno u svetlu događaja u Francuskoj i Belgiji. I naravno, tu je ukrajinska kriza. Neće, dakle, biti lako, ali profitira se kad je teško, a ne kada je lako.

Često se čuje da strane diplomate kreiraju srpsku politiku, a među njima se uvek spominje američki ambasador. Kako procenjujete vaš uticaj u Srbiji?

Na drugima je da kažu da li sam uticajan ili ne. Ne vidim razlog zašto srpski zvaničnici ne bi čuli šta ja mislim. Ne moraju da rade ono što ja smatram da je njihov interes. Ne pokušavam da im kažem da nešto moraju da urade, već im predstavljam svoje viđenje. Na njima je da mi kažu njihovo i kako misle da ga ostvare.
LJudima ovde je potrebna država u kojoj mogu da nađu posao, koja ima modernizovan obrazovni sistem, zemlja sa dobrim zdravstvenim sistemom, u kojoj se ne umire toliko mnogo od raka dojke. Potrebna vam je efikasnija naplata poreza, a ne siva ekonomija u kojoj mnogo novca odlazi u džepove prevaranata. Potrebna vam je zemlja sa razumnim penzijama, ali ne možete da trošite novac koji nemate. Voleo bih da vidim rastuću ekonomiju u kojoj mladi ljudi imaju mogućnost za posao, imaju budućnost i decu, jer zemlja bez dece prestaje da postoji.

Da li u Srbiji slede vaše savete?

Nekad više, nekad manje. Ali to je njihov izbor. Ne pokušavam nikome ništa da nametnem. Stvari se, ipak, pomeraju. Kad ministarka Joksimović govori o ulasku Srbije u EU, to podrazumeva reformu koja je veoma dobra za vas. Živeo sam u Poljskoj od 1988. Tada su svi u toj zemlji želeli da imaju ekonomiju koju je imala Jugoslavija, jer nisu mogli da sanjaju ni o čemu boljem u tom delu sveta.
Danas biste u Srbiji bili potpuno srećni da imate ekonomiju kakvu ima Poljska. Kako su postigli te promene? Uspostavili su vladavinu prava, EU ih je naterala na mnoge strukturne reforme. LJudi su se plašili da će, kad uđu u EU, poljska gazdinstva propasti, ali se to nije dogodilo i sada imaju modernu poljoprivredu. I Srbiji su potrebne promene, potrebna vam je modernija ekonomija.