Svedočanstvo stare hartije

Posle oproštaja s prijateljem, Zoran Jeličić i ja smo ostavili porodicu Đekić da tuguje i svratili u kafanu (Mirko bi nam zamerio da smo je zaobišli), pa se tamo podsetili onih dana: kako je pre 28 godina, 18. februara 1987, onaj koji će u jesen te godine postati slavodobitnik ondašnje Osme sednice CK SK Srbije rekao da nije dovoljno da se smeni glavni urednik NIN-a, već da tu redakciju treba temeljno rekonstruisati. Kako je temeljna ta rekonstrukcija bila! Osam meseci partijskih sastanaka u NIN-u, na zapisnik, uz tešku podršku bojovnika antibirokratske revolucije i hronična kriza posle toga...

Ishod: tada elitna redakcija NIN-a je razbijena, što je ipak sitnica u odnosu na razbijanje Jugoslavije i civilizacijski kolaps do koga je dovela ljuta trava na ljutu ranu iz godina 1987, 1988, 1989, 1990

Bio sam zamenik Mirka Đekića kada je u ono prelomno vreme u NIN-u polagao test profesionalnog digniteta, moralne doslednosti i čojstva. Pre nego što su otvorili slučaj NIN nudili su mu da promeni stranu obećavajući mu dopisničko mesto u Parizu (na koje je inače pre čitave gužve bio raspoređen, ali je odluka zaleđena zbog krize u NIN-u). On je odgovorio da to ne može jer on je učiteljsko dete.

Mirko je prvo bio novinar u Ibarskim novinama, pa, završivši Ekonomski fakultet, na Televiziji Beograd, pa u Politici. Počeo je da piše još u starom NIN-u i uvek s uvažavanjem govorio o Najdanu Pašiću, Eri Ratkoviću, Đoki Radenkoviću, Stevi Majstoroviću, Ziri Adamoviću, Vasi Popoviću. Po sopstvenim rečima, kao mlad ekonomski reformistički novinar kuće Politika, pomagao je Frani Barbijeriju u osvajanju NIN-ove njusmagazinske formule 1971.

U NIN je došao na poziv Dragana Markovića januara 1976, nakon prinudnog odmora na dopisničkom mestu Politike u Dubrovniku, gde je bio sklonjen posle pada liberala 1972, smene glavnog urednika Politike Saše Nenadovića i čistke njenog liberalističkog kolegijuma, čiji je Mirko bio član.

Mirko Đekić je u NIN-u prošao mirno ceo put od saradnika do glavnog urednika, sve dok ga odatle nije najurio onaj kome se tada tako moglo. NIN koji je uređivao pisao je te 1987. da se bez obzira na cenu mora jasno i glasno reći da nastupajuća psihologija vrućih glava, pretećeg rečnika i huškanja masa ne vodi dobru i da se to mora reći i zbog zlih udesa kojima nam očito preti budućnost

Tadašnji urednički tim i veći deo redakcije NIN-a znao je cenu svojih reči, ali nedoučeni uspaljeni posednici moći, spremni da ukinu i vremensku prognozu ako se s njom ne slažu, jako su se ljutili zbog ukazivanja na preteće posledice njihovih reči i dela.

Partijski slučaj je tada otvoren s tezom da se NIN svrstao uz poražene snage. A trebalo je, valjda, da se svrsta uz pobednike, čija uspaljenost vodi u katastrofu, ili da neutralno prati kako većina gasi požar benzinom!?

Čini mi se da sam razumeo Mirkovu odluku da uskrati mikrofon posmrtnim govornicima. Kakva je satisfakcija da se posle katastrofe nekome kaže da je bio u pravu, da je bio u pravu dva puta i prilikom seče liberala i prilikom eksplozije razornog populizma, ali eto, takvo je vreme bilo
Zbogom Mirko, o rečima i delima neka svedoči stara hartija, koja, iz nekog svrhovitog razloga, ipak ne gori.

Milan Milošević



Izvodi iz poslednje kolumne Mirka Đekića, nakon koje je smenjen

Značenje reči

U kratkom razdoblju od nekoliko dana NIN-u su, iz prostorija Gradskog komiteta SK Beograda, upućene dve političke ocene, izuzetno teške ne samo po političkom zvuku, već i kao jasno predskazanje, najavljivanje političkog usuda njegove uređivačke politike. Nije preterivanje: najuticajniji jugoslovenski političko-informativni nedeljnik nije ih nikada u svojoj posleratnoj istoriji zaslužio - niti mu ih je neko izricao s tako značajnih forumskih govorišta. Najpre je, na sednici Predsedništva, naš list nazvan organom opozicije. Potom je, na plenumu Gradskog komiteta o aktuelnoj idejno-političkoj i privrednoj situaciji u glavnom gradu, u uvodnom izlaganju, rečeno da su u NIN-u u poslednje vreme zapaženi prodori nacionalizma.

Takoreći do juče NIN-u je iz iste političke ekipe prebacivan radikalizam u kritici srpskog nacionalizma. Listu je natuknuto da izdaje interese srpskog naroda. Na stranicama najtiražnijeg dnevnog lista naše procene posledica euforičnih bitaka za Kosovo nazvane su moralnim i političkim skandalom. Nešto kasnije, u istim novinama NIN je bezobzirno optužen za kolaboraciju s vodećim političkim glasilom Albanije.Ni prvo ni drugo, ni sve ostalo, jednostavno nije istina.

Hoće li se od NIN-a tražiti da te ocene - u kojima se prethodni razgovori, rasprave i argumenti smatraju svakako sporednim, s obzirom na to da ih nije ni bilo - u ime demokratskog centralizma prihvati, ma koliko bile nedokazive? Možda i hoće! Ali, taj bi zahtev morao počivati na nekom drugom centralizmu, ne demokratskom. Sadašnji uređivački tim NIN-a nema nameru da proguta laž, uprkos olakšavajućoj okolnosti da su te etikete ovom uglednom listu pokušali da prilepe ljudi bez stvarnog autoriteta u demokratskoj i socijalističkoj javnosti. Kad se iz obilja njihovih reči, čija bi značenja kao političari morali znati, izvuku etikete, ostaje zaključak da oni u stvari nisu rekli ništa.

Otkud, baš sada, naglašena potreba izvesnog broja ljudi da vide neviđeno, da kao istine trijumfalno lansiraju sopstvene obrađene neistine?Nimalo duboka analiza pokazuje da su se prisetili već zaboravljenog metoda iz početka demokratizacije jugoslovenske štampe - novine moraju oćutati uvrede radi autoriteta foruma. Bilo je to međutim, drugo vreme u kojem su čak i ponosni novinari smatrali da je pravo na sopstveno mišljenje iznad njihovih mogućnosti i njihovog društvenog zadatka. Nadajući se da je to vreme prošlo, novinari se sada ne osećaju tek kao lica čiji je posao da dobacuju replike nosiocima glavnih uloga, omogućujući im kratke predahe do novih dugih monologa. Bar tako misli najveći deo časnih nosilaca naše profesije; oni izlazak iz krize vide u razvoju socijalizma, samoupravljanja i demokratije.

Naravno, ne samo što NIN podržava opštu društvenu i jasnu političku akciju Saveza komunista koja tom cilju vodi, već u njoj i te kako učestvuje. Odbacuje status quo kao status krize u svim oblastima društvenog delovanja, odbacuje nacionalizam kao obeležje tamnih strana sopstvenog nacionalnog bića. Zato je na našim stranicama i napisano da ne prihvatamo metod ulice kao većinski vox populi, međusobna podgrevanja nacionalističkih strasti, taktiku srednjovekovnog lova na lisice, strategiju dominacije pojedinaca kao osnovu demokratskog centralizma. Zapovedati i slušati u biti je isto. Podsticanje stvaralaštva je potreba našeg trenutka.Poštovanja dostojne ličnosti, i ove što sada snagom znanja i intelekta probijaju težak put izlaska iz krize, i one što žive svoje poslednje godine od kojih su im najvažnije i najsnažnije potrošene u revoluciji, podstiču i naša lična samopoštovanja. Oni što ne vide najznačajnija zbivanja u našem društvu, koje je stalno u kretanju, a svoju revnost grade pretvarajući neznatne slučajnosti u velike društvene događaje, zapravo samo skreću pažnju na svoju nemoć. Nemoguće je biti i konj i konjanik.Optužujući NIN za prodor nacionalizma u poslednje vreme - dakle u vreme kada se naš list i te kako borio za načelo da se kosovska drama rešava smireno, ali i nepomirljivo, što je i naslovnom stranom obeleženo u toku
izuzetno značajne Devete sednice CK SKJ o Kosovu i u toku zbivanja u parku između Skupštine Jugoslavije i Skupštine Beograda - tužioci skreću pažnju sa onih koji nisu primetili šta se događa pod kosovskim vrelim nebom i na sušnoj kosovskoj zemlji u poslednje vreme. Nisu primetili da je u tom parku uzvikivano Beograde, ustani!, što je NIN objavio i pored upozorenja da se tom događaju ne da publicitet. Nisu reagovali ni kada su, kasnije na Kosovu, grupe nacionalista dozivale silu i oružje. Dok NIN upozorava da vrele glave vode razdvajanju naroda, što se, nažalost, i obistinilo, oni naše napise prate sa sarkazmom ljudi koji vlast shvataju kao moć, ali ne i kao obavezu. Ne vide da se prelazi prelomna tačka. Sada bi da stradaju oni što su na to ukazivali. Što istina postaje vidljivija - surovost je u obračunima izraženija.

Što bi oni želeli da štampa štampa? Bespogovorne direktive? To se događa u Beogradu u jesen godine 1987. I asocira na neka davna vremena, kada je sva štampa imala isti zadatak. Kako danas zvuči načelo istaknuto na III kongresu Komunističke internacionale: Nijedne novine ne mogu biti priznate za komunistički organ, ako se ne potčinjavaju direktivama partije.

Neke moje kolege s političkim ambicijama bi da se vrate na taj princip. Ili se varam? Ali znam da je većini po svemu sudeći bliži Gramši. Ako tu treba da bude polemika i rascepa, ne treba se plašiti toga da se čovek suoči s njima i da ih savlada: oni su neizbežni u ovim procesima razvitka, a izbegavati ih znači samo ih odgoditi za ono vreme kada će postati upravo opasni ili katastrofalni.

Ali, sve je to ipak - prošlost.socijalističkih samoupravnih društveno-ekonomskih odnosa i političkog sistema socijalističke samoupravne demokratije, naznačeno je: U borbi za prevladavanje društvenih protivurečnosti od velikog je značaja koje društvene snage i sa kojih idejno-političkih opredeljenja imaju uticaja na svest, opredeljenja i akciju radnih ljudi. U tim uslovima javna glasila predstavljaju značajno sredstvo idejno-političke borbe. Zato je potrebno da komunisti, u prvom redu oni koji rade u oblasti javnog informisanja, razvijaju i podstiču stvaralačku društvenu kritiku i konstruktivnu borbu mišljenja, čiji je cilj traženje novih puteva i otvaranje perspektive za bolju sutrašnjicu, razvijanjem i jačanjem socijalističkog samoupravljanja, bratstva i jedinstva i ravnopravnosti i vodeće uloge radničke klase. Oni, istovremeno, treba da se otvoreno, beskompromisno i argumentovano bore protiv svih tendencija i pojava kojima se ugrožavaju tekovine naše revolucije i socijalističkog samoupravljanja, da se suprotstave različitim antisamoupravnim shvatanjima i ideologijama, ukazujući uverljivo iz njihove stvarne političke ciljeve i ambicije i konzervativnu klasnu i idejnu

U rezoluciji Trinaestog kongresa SKJ Zadaci SK u razvijanju suštinu. Dužnost je komunista da se bore protiv neistina i poluistina, senzacionalizma i aferaškog tretiranja složenih društvenih situacija i odnosa, protiv zloupotrebe i privatizacije glasila, zalažući se za stvarnu slobodu i angažovanost socijalističke štampe, za njene demokratske društvene i kulturne funkcije. Sistem javnog informisanja, zasnovan na jedinstvenim osnovama, pretpostavlja neometan protok informacija i suzbijanje njihovog ograničavanja i zatvaranja.Još jedan značajan stav: Da bi sredstva jednog informisanja celovito obavljala svoje funkcije i da bi se dalje demokratizovala, treba da prevladavaju sopstvenu zatvorenost i vezanost za pojedine forume i institucije, kao i tendencije monopola, privatizacije i pretvaranja u osamostaljene centre političke moći. Izvore i sadržaje informacija treba neposredno da crpu iz života, iz celine procesa koji se odvijaju u društvu.

Ovakvim angažovanjem i osmišljenom uređivačkom politikom prevazilaziće se i pojave birokratskog ograničavanja i sputavanja štampe, njihovog svođenja u granice interesa i pogleda pojedinih društveno-političkih zajednica i organizacija.

Koja bi načela da prihvate etiketatori?

(NIN, 1. novembar 1987)