Rad, nered i nedisciplina

Iako najžilavija delatnost od svih kreativnih, jer se u njoj ipak vrte neke pare, srpski dizajn trpi posledice trusne i beskrajne tranzicije: manjak institucionalne podrške, širine i dubine opšteg obrazovanja, nedostatak interesovanja za prave vrednosti koji povlače pad kvaliteta produkcije. Ali, srpski dizajn pre svega trpi zbog zatiranja privrede, bez koje nema napretka u ovoj širokoj oblasti. Izvesnog tržišta ima, mnogo većeg no za, recimo, skulpture ili performanse, ali se sve može svesti na izreku mala bara, puno krokodila.

Zato se čini logičnom inicijativa Miksera i njihovih partnera iz regiona - Hrvatskog dizajnerskog društva iz Zagreba i Pablik ruma iz Skoplja, za formiranje Balkan dizajn netvorka. Balkanski talenat je raskošan, ali zakazuje u realizaciji, i šansama da se potencijal ostvari, da zaista donese konkretne rezultate samim dizajnerima i naručiocima posla, ali i celokupnom društvu i ekonomiji, poručuje Maja Lalić, predsednica udruženja Mikser i pokretač platforme Mladi balkanski dizajneri. Mladi dizajneri sa Balkana koje Mikser zastupa, ali i oni izvan te mreže, pokazuju, pre svega, izvanrednu otpornost i prilagodljivost u poslu, te je ovo glavna karakteristika brenda. Upravo ta sposobnost snalaženja u ograničenim mogućnostima i uslovima stalnog traženja alternative, izoštrila je instinkt naših dizajnera, kaže Maja Lalić.

U kombinaciji sa humorom, kao inteligentnom ogradom od stvarnosti, ovaj talenat možda ne daje isti formalni rukopis celokupnom balkanskom dizajnu, ali, nesumnjivo oslikava jednu progresivnu filozofiju. I upravo zbog toga, dizajneri sa ovog područja mogu postati predvodnici evropske kreativnosti, tvrdi Lalićeva.

Najveća vrlina regionalnog dizajna je baš u tom narativnom, duhovitom izrazu prepunom autoironije, sarkazma i crnog humora, koji nam decenijama pomaže da uspostavimo neophodnu distancu između sebe i sveta, saglasan je poznati dizajner Slavimir Stojanović. Ali da izraz postane baš prepoznatljiv zasićenom oku Zapada, potrebno je još nešto: bolja vidljivost, koja se može postići upravo umrežavanjem, dodaje Stojanović.

Geslo srpskih dizajnera je rad, nered i nedisciplina, što je uslovljeno dugačkim radnim vremenom i malom količinom novca, Nenad Trifunović i Lazar Bodroža iz Metaklinike u reči prevode taj crni humor. Specifičnost domaćih autora je i to što neretko imaju tzv. analogno, manuelno iskustvo likovnog obrazovanja, što je sve ređe u ostatku sveta. Koliko je to od stvarne koristi, ne mogu tačno da procene, kao ni stvarnu težinu umrežavanja. Situaciju može da popravi samo više novca i interesovanje države da u izvesnoj meri pomogne ovu plodnu umetničku oblast, u kojoj već postoji infrastruktura (festivali kreativnosti, saradnja sa reliktima privrede i dr.), dodaju u Metaklinici. Baš kao što se po nacionalnoj kulturnoj strategiji subvencionišu pozorište, film i folklorna društva.

Premda se čini živahnim, domaći dizajn jedva preživljava na kombinaciji entuzijazma i nazovitržišta, naglašavaju. Međutim, u drugim, manje primenjenim disciplinama kao što je slikarstvo, tržište ne postoji... i tu nastaju prave nevolje. Praktično dobijate veliki broj visokoobrazovanih socijalnih slučajeva koji obitavaju na društvenoj margini, zaključuju. Jasno je da u tako smanjenom akvatorijumu manji lako postaju plen većih, ili zaginu u povlačenju ka kopnu, iako su u početku bili velike nade.

Istorijski se nalazimo u jedinstvenoj situaciji, jer je zbog napretka tehnologija i znanja svaki pripadnik kreativnih industrija bukvalno potencijalan start-ap za sebe. Takav sa lakoćom u jednoj sasvim novoj ekonomiji generiše nove vrednosti, radna mesta itd, objašnjava Jovan Jelovac, osnivač Beogradske nedelje dizajna koja je tokom svojih devet festivalskih izdanja analizirala pomenuta, ali i druga važnija pitanja vezana za domaći dizajn. Jelovac stoga naglašava da su u doba globalne razmene lokalna umrežavanja gubljenje vremena, jer je sa istom tom energijom moguće povezati se sa celim svetom. Nije nam potrebna još jedna potvrda da smo izolovani - nismo jači ako se povežemo sa još trojicom autsajdera istih kao što smo mi, izričit je Jelovac. Umesto toga, BDV najvažniji kvalitet zagovara i sprovodi povezivanje Srbije sa svetom na najvišem, ekspertskom nivou i upravo učestvuje u osnivanju prve svetske asocijacije nedelja dizajna sa Tokiom, Londonom, Minhenom, Istanbulom i Helsinkijem. I ponosi se pobedom na poslednjem konkursu za Kreativnu Evropu sa projektom Humani gradovi, u saradnji sa Milanom, Sent Etjenom, Briselom i još sedam gradova, u, kako kaže, nezamislivoj EU konkurenciji.



Ilustrujući širinu polja delovanja dizajna kao inovativnog biznisa, citira jednog od slavnih gostiju festivala. Nije istina da je sve što nas okružuje politika ili trgovina, kao što vam se čini kada otvorite novine, rekao je Haime Hajon na BDV-u 2010. To je svega jedan odsto, dok je 99 odsto dizajn - ono što je neko osmislio da nas pokrije, zaštiti, preveze, nauči, nahrani... usreći, razvije, inspiriše, navodi Jelovac i dodaje da je dizajn osnovno sredstvo za oblikovanje savremenog društva. I zaključuje da je teško zemlji koja ne koristi to oruđe.

Mnogo je toga u rukama države, ali i velikih kompanija, pa neki dizajneri, pored subvencija i veće pažnje, ustanovljavanja nagrada u cilju afirmacije struke, predlažu i edukaciju klijenata. Osim generalnih menadžera proizvodnih i drugih firmi i svih ostalih koji se osećaju glavnim, seansama kod šrinkova bi trebalo da se podvrgnu i kreativni i art direktori po agencijama, navodi krajnje ozbiljno jedan naš sve uspešniji mladi dizajner, koji je želeo da ostane anoniman. Potrebno je, dodaje na utopijski spisak, mnogo više putovanja po inostranstvu, mnogo više radionica sa inostranim kolegama, ali i mnogo više vraćanja u realnost koja je oko nas, i koja nije baš toliko loša, naglašava.

Srpsko tržište uopšte nije malo, već je mala svest o dizajnu. To je najveći problem domaćih autora, dopunjuje stav prethodnika, iz čega proizlazi i da im je igralište pretesno za bilo šta, a igračke izanđale i jedva rade. Klijenti, opet, bez podrške koučeva, pretvaraju nesigurnost u agresiju, i ponašaju kao da je igralište samo njihovo.



Iz svega proizlazi da je lična, a raznolika inicijativa i dalje presudan faktor za razvoj i plasman domaćeg dizajna. Ali, da li je to dovoljno? Ovde ima puno talentovanog sveta koji, nažalost, veoma brzo dostigne svoju društvenu emancipaciju neutemeljenu u privredi, već na osnovu čistog dara i početnog entuzijazma, skreće pažnju Stojanović. To, naravno, dovodi do situacije u kojoj imamo baštu punu mirišljavog cveća koju privreda ne zaliva, tako da vremenom, u cilju sprečavanja smrada i truljenja, to cveće samo sebe, bez ičije pomoći, održava veštački u životu, objašnjava. Ali sve što na kraju dobijamo je neprirodna, karikaturalna i naizgled savršena slika prividne sloge, a zapravo individualne borbe za opstanak. Balkan dizajn netvork bi mogao da bude prirodni eliksir za vitalnu i zdravu dizajn scenu, zaključuje Stojanović.