Divlja, divlja Inđija

Foto Emil Čonkić

Ako vas je ikada zanimalo kako bi izgledao spoj vesterna i kung fu filmova, Inđija je u prethodnih desetak dana bila izvrsna scenografija za ovaj žanrovski eksperiment. Svi elementi priče su tu dve suprotstavljene skupine koje se bore za nadmoć nad varošicom od oko 26.000 duša, dva prijavljena slučaja batinanja koji su nekakvom nevidljivom niti povezani sa borbom za vlast i scenario prepun dovitljivih i upečatljivih dosetki i replika. Jedino je problem što nema zgodne krčmarice i što reč nije o filmu, već o realnosti srpske politike na lokalnom nivou.

Naime, SNS je, predvođen šefom inđijskog opštinskog odbora Vladimirom Gakom, u želji da nastavi modu usaglašavanja vojvođanskih lokalnih samouprava s republičkom vlašću već su pali Irig, Titel i Beočin prikupio skupštinsku većinu od 19 odbornika neophodnu za smenu vlasti na čijem je čelu Petar Filipović, šef opštinskog odbora DS, koji je svojevremeno nasledio Gorana Ješića. Poput dobrog krošea je širom regiona odjeknula vest da je 15. aprila, kada je Filipoviću i njegovom timu trebalo izglasati nepoverenje, skupština opštine bila bez kvoruma, poglavito zato što su odbornici DS-a sklonjeni ili kidnapovani, kako je kome draže, u hotel na Andrevlju.

Dan ranije su jednako glasno odjeknula i dva navodna krošea na inđijskim ulicama kažemo navodna zato što istraga, ili nekakav traljavi pokušaj nje, još nije završena. U prvom slučaju je bio napadnut Vladimir Ješić, novinar i brat nekadašnjeg inđijskog šerifa koji se u ovom mestu i dalje za mnogo šta pita.

Oko pet po podne me je na kafu pozvala Goranova komšinica i dobra prijateljica, a njen suprug me je savetovao da uđem kroz baštu, jer su se okolo motali neki sumnjivi tipovi. Jednog sam i slikao. Dok sam bio kod njih, pokušali su da uđu u kuću i navodno je zaštite, ne znam od čega. Skočio joj je pritisak odmah, kasnije je završila i u bolnici. Kada sam izašao, dobio sam jedan udarac. Potom su se odvezli. Inače, napadač je čak iz Zemuna doveden, posle smo ga našli na društvenim mrežama, govori Vladimir Ješić za NIN i dodaje da je policija u kratkom roku privela vlasnika rentakar agencije iz koje su kola iznajmljena i koji je dao izjavu da je Gaku dva vozila izdao 8. aprila.

Ješić je narednog dana priveden oko podneva, ali je u policijsku stanicu krenuo svojim kolima. Kaže, nije mu bilo jasno zašto ga privode ako je on oštećena strana. Drugovi u plavom mu nisu mnogo pomogli jedino su rekli da su ugostili, kao u kakvom salonu, ekipu pristiglu iz Beograda.

Ukupno sam 14 puta bio privođen kao otporaš, znam sve procedure, ali mi se ovaj put niko nije obratio pola sata. Svega mi, devedesetih se makar znao red, znalo se s kim pričaš, kome daješ izjavu. Još više me zbunilo prisustvo psihologa. Rekao sam mu da možemo ceo dan da pričamo, ali tek kada operativno završimo istragu i kada nađu počinioca. Rekao je da se slaže da je oblik istrage posve atipičan. Tada je ušao načelnik inđijske policije, prestravljen, izbegavao me je kao lepru da imam. Na kraju je pomenuo poligraf kao jedinu opciju u istrazi. Čoveče, kad se dve komšinice posvađaju čiji je petao napao kokošku, lepo ispitaš obe pa utvrdiš. Ne stavljaš ih na poligraf. Pritom, ja sam optužio napadača, osumnjičen je, a mene hoće da testiraju. Rekao sam im da dovedu napadača, čiju sliku, da podsetim, imam, jer će možda priznati da me je tukao, pa makar i zato što sam mu ružan, koji god razlog da je. To što je vozio kola iznajmljena Gaku da ni ne pominjem, nastavlja naš sagovornik.

Psiholog mu je profesionalnim integritetom garantovao da će svoj posao uraditi kako treba. Međutim, nije mogao da garantuje i da će se informacije s poligrafa interpretirati kako treba. Ješić je, veli, zato zahtevao prisustvo svog advokata koji pak nije mogao da stigne pre pet, za kada je pres-konferencija već unapred bila zakazana.

Moje pravo na advokata je MUP perfidno u saopštenju preveo rečima da sam ,u prvi mah odbio poligraf, što nije istina. To je, inače, test na kojem bi i Vučić prošao kada bi ga pitali je li 92. bio u Hrtkovcima. I Gašić bi ga prošao na pitanje je li bio na aerodromu da dočeka onaj nesrećni helikopter. Isto tako je i Gak prošao: potvrdio je da se zove kako se zove, da je iznajmio kola i da nije organizovao napad na mene, u šta, inače, verujem, jer su se nesposobni batinaši verovatno oteli kontroli. Psiholog je tada primio poziv i nestao na pola sata. Kada se vratio, rekao je da se testiranje ipak neće sprovesti, nastavlja se priča.



Načelnik i on su ponovo izašli, Ješić je krenuo za njima i ušao u veliku kancelariju gde su sedeli beogradski policajci.
Javim im se, oni ne odgovore. Zamolim psihologa da im objasni da treba da otpozdrave drugom čoveku, on ćuti. Ponovim im da se neće izvući, da ću da se testiram pod mojim uslovima i zamolim psihologa da im prenese šta sam rekao, pošto su zurili u pod. Kada sam izašao, čuo sam raspravu shvatili su da su u problemu, čim su počeli da vrše pritisak da vlasnik rentakara promeni izjavu. Iskoristio sam priliku da slikam prvu policijsku belešku gde lepo piše kada su i kome vozila izdata. Gak je tek pet dana kasnije priznao da ih jeste iznajmio i da je nekoliko ljudi koristilo te automobile. Tad mi je rečeno da sam slobodan i da je moje vozilo ispred stanice, što valjda dokazuje da sam došao sam, njih što se tiče. Rekao sam im da od 1999. nisam ulazio u stanicu i da sam sigurno hteo da vidim jesu li krečili u međuvremenu, nastavlja Ješić.

Prema njegovim rečima, bio je spreman i da prizna da je hteo da kidnapuje Vučića, samo da bi dobio izjavu o privođenju kao dokaz. Inđijska policija je sastavila zapisnik, očito, smatra Ješić, bez konsultacije s beogradskim kolegama, jer je naglo zavladala panika.

Da je načelnik imao kofu govana, namazao bi se njima, samo ga nema. Napravili su nekoliko nepopravljivih policijskih prekršaja. Verovatno su se uplašili da će Inđija biti dokaz da su sve vlasti u lokalnim samoupravama zapravo nasilno preuzimali. Tada su odlučili da me giljotiniraju i moralno diskvalifikuju, kaže Ješić.

Tako dolazimo i do drugog navodnog krošea. Svega nekoliko sati nakon napada na Ješića, član SNS-a iz Beočina Milan Čačić izjavio je da ga je Ješić napao kroz prozor automobila ispred hotela na Andrevlju, gde su pred odsudnu sednicu bili sklonjeni odbornici DS-a.

Snimak kamere na hotelu jasno pokazuje da sam kolima mirno prošao pored njih. Pritom, Čačić je prvo beočinskoj policiji prijavio tri N. N. lica, a kasnije je tvrdio da sam ga baš ja napao, niko drugi. Na stranu što se njegove povrede na slici, koje zaista gadno izgledaju, šest sati kasnije na konferenciji pretvaraju u najobičniju čvrgu. Čačić posle toga misteriozno nestaje, ne daje izjave, jer je navodno pod stresom. I sad hajde što policija ne objavljuje snimke iz hotela, hajde što je njegova prijava policiji o N. N. licima nestala, nego mi nije jasno zašto ja, ako sam već optužen da sam nasilnik, nisam priveden do sada. Pošto se istraga ni u jednom slučaju ne sprovodi, organizovao sam konferenciju za medije gde sam izneo sve materijalne dokaze o napadu na mene, Gakovoj umešanosti, laganju da sam batinaš, a MUP na sve to kaže: ,Ješić laže, časna reč. Zato sam podneo prijavu unutrašnjoj kontroli policije, a spreman sam da idem do međunarodnih institucija, objašnjava Ješić.



Petar Filipović, umalo smenjeni aktuelni šerif Inđije, smatra da napad na Ješića nije imao direktne veze sa SNS-ovim pokušajem preuzimanja vlasti, ali da je doprineo širenju atmosfere nesigurnosti. Ko je, uostalom, bezbedan na Divljem zapadu? Petoro ljudi iz opštinske većine je pod neverovatnim pritiscima potpisalo inicijativu za smenu trenutne vlasti. Prećeno im je gubitkom posla, ili premeštanjem na druga radna mesta, ili su se pominjala radna mesta njihove dece. Takođe su im nuđena bolja zaposlenja jedan dečko iz SPS-a je već dobio posao u Staroj Pazovi, sin jedne odbornice takođe. Troje ih je završilo u bolnici. I nisu u SNS-u slučajno tih petoro ljudi odabrali reč je o starijim osobama i pripadnicima nacionalnih manjina. Niko ih ne krivi, bili su uplašeni i zabrinuti za porodice. Sklonili smo svoje odbornike upravo zbog pritisaka koje su preživljavali. Kada se sednica održavala, i pristojni ljudi među naprednjacima su odustali od smene vlasti kada su videli u šta se to pretvara. Tada je inicijativa za smenu povučena, priča Filipović.

Tada, prema njegovim rečima, počinje prava hunta na odbornike. Članovi SNS-a su, tvrdi Filipović, toliko bili očajni da su išli od kuće do kuće, nudili i do 15.000 evra za transfer, a jednom momku su s nepristojnom ponudom prvo došli na radno mesto, a potom i na kućni prag.

Ako naprednjaci smatraju da zaslužuju vlast u Inđiji, ne znam zašto ne sačekaju redovne lokalne izbore, koji bi trebalo da se održe između decembra i aprila. Pretpostavljam da u kampanju žele da uđu s pozicije vlasti i pokažu kako su se odbornici priklonili njima i glasači treba isto da urade. Meni bi samo skinuli teret s vrata, jer za 78.000 dinara plate predsednika opštine vodim neverovatne borbe. Međutim, želim da glasači odluče da li smo dobro radili ili ne, ne neko drugi, i ne silom, kaže Filipović, koji je i pre dve godine pozivan na ostavku, uz tvrdnju da opština ne funkcioniše kako treba.

Pitao sam ih na šta tačno misle i nisam dobio odgovor. Činjenica je da nema investicija kao do 2010, ali nema ih ni na drugim mestima. Jedna indonežanska fabrika će biti izgrađena do kraja godine, kiparska takođe, što će zbirno zaposliti oko 200 ljudi. IGB, koji proizvodi grejače za automobilska sedišta, zaposlio je u poslednjih godinu dana nekoliko stotina. Pritom je SNS na vlasti u obližnjoj Staroj Pazovi, normalno je da tamo preusmeravaju investicije. Ko god bude vladao Inđijom u budućnosti će u amanet dobiti 110 hektara kompletno opremljene industrijske zone. Budžet nam jeste opterećen, smanjuje se iz godine u godinu, kao i svuda, ali je stabilan. Jednostavno, dobro poslujemo. Kažu da treba da se sklonimo jer je DS na republičkim izborima osvojio svega šest odsto. Pa čekaj, je l to znači da treba da ukinemo lokalne izbore? U manjim mestima se tada glasa za čoveka kojeg znaš, ne za vođu. Najbolja kampanja SNS-a je da se sakriju iza Vučića, koji u Inđiji nije bio od 2010, i da ćute. Ovde su prvi put naišli na otpor, zaključuje Filipović.

U SNS-u, međutim, ne odustaju od smene vlasti u ovoj sremskoj opštini. Vladimir Gak za NIN objašnjava da je, primera radi, upravo u Staroj Pazovi od 2012. otvoreno 3.800 radnih mesta, dok ih u Inđiji, kako tvrdi, nije bilo u istom periodu. Dve opštine bi mogle da sarađuju i zajedno privlače investitore, što bez preuzimanja vlasti smatra da ne bi bilo moguće.

Pored toga što su građani rekli da ne žele da ih vodi Pajtićev DS, već SNS, pored nedostatka investicija i perspektive, ogroman problem bio je s vodovodom. Opština je prošle godine sama naručila izveštaje o kvalitetu vode i utvrđeno je da je nivo nitrata toliko visok da voda nije ni za piće, ni za kuvanje. Nalazi su završili da dnu nekog kontejnera, a savesni radnik vodovoda ih je našao i doneo nam na uvid. Vlast je tek nakon pritiska od strane SNS-a objavila ovu informaciju, a nedopustivo je da se u dvadeset prvom veku usred grada ljudi snabdevaju vodom iz cisterne. Dalje, Filipović je na Ješićevoj listi bio ispod dvadesetog mesta, što svedoči o njegovom niskom rejtingu u stranci. Da su pod njegovim imenom nastupali, ne bi osvojili ni tih republičkih šest odsto, zaključuje Gak i uverava da SNS nije vršio pritiske na odbornike drugih stranaka, već da je svojom politikom pobrao njihove simpatije, naročito nakon izbornog debakla DS. Dodaje da su odborničke promene mišljenja i stranaka legitimni i legalni potezi, predviđeni Zakonom o lokalnim izborima koji su 2004. usvojile upravo demokrate. Stoga je dolazak SNS-a na vlast, republičku, pokrajinsku i lokalnu, neminovan proces, i to na dugi niz godina, kako tvrdi.

Nekorektna je i Filipovićeva internacionalizacija problema s odbornicima koji su potpisali inicijativu, jer su to srpski državljani, a ne manjine. Još su nekorektnije Ješićeve optužbe na moj račun, koje su proizvod bujne mašte. Predlažem da zajedno odgovaramo na ista pitanja, uz prisustvo jednog ili sto i jednog advokata. Svejedno će se videti da laže, da nije novinar i da nije napadnut. Ja jesam iznajmio kola o kojima govori, ali je Ješić prvo rekao da su napadači bili u crnom džipu, iako su bila iznajmljena drugačija kola, zaključuje Gak.
I kako čovek posle uopšte da se pita zašto su pošteni ljudi, životnih potreba i pristojnih nazora, nezainteresovani za politiku, u Inđiji i bilo gde drugde? Zar smena vlasti, ako je već neminovnost ne prognoziramo, samo naslućujemo nije mogla da se obavi otmenije, pametnije, pa čak i lukavije, kako reče jedan momak? I zašto smo danas u situaciji da jedan stariji gospodin sa žaljenjem može samo da konstatuje da su oni devedesetih bili elita za ove današnje, da su svi bili bagra, ali da dolazi još grđa?
I zašto li nam se čini da ovaj glas naroda, sveprisutan ali neprodoran, ama baš ničemu ne služi?