Dva veka slepog koloseka

Eto mene, eto vas rat Turcima.
Čuvene reči koje je izgovorio Miloš Obrenović na današnji dan pre 200 godina u Takovu podižući Drugi srpski ustanak u osnovi su imale vekovnu težnju za oslobađanjem od okupacije Otomanske imperije. Bespredmetno je na ovom mestu raspravljati o tome kako je Miloš zamišljao srpsku državu, ali ostaje činjenica da je srpsku istoriju u naredna dva veka obeležio potpuni državno-pravni diskontinuitet. Nije bogzna kako teško utvrditi ni razloge ovakvog stanja. Dovoljno je poređati nekoliko istorijskih fakata i shvatiti zašto Srbija ni na početku 21. veka nije dovršena država. Činjenice da je u 116 godina vodila 11 ratova, da je do Drugog svetskog rata na dramatičan način došlo do tri dinastijske promene, da je za nešto manje od dva veka od 1835, i donošenja Sretenjskog ustava donela još 14 takvih pravnih akata, da je ubijeno pet vladara, a da samo pomenuti Miloš Obrenović i Josip Broz nisu završili u izgnanstvu, česte promene režima i ekonomski ratovi sa moćnijima, samo su potvrda da je pokušaj stvaranja moderne države bila utopija koja nije počivala na svesti o sopstvenim domašajima.



Od stvaranja vazalne kneževine do današnje tranzicione demokratije Srbiju je trajno obeležavao sukob autokratskih i demokratskih tendencija. Imali smo gotovo neprestane diktature - od Karađorđa i Miloša Obrenovića, preko diktature 1903, diktature Aleksandra Karađorđevića, pa sve do diktature proletarijata. Retko koja vlast je dolazila kao rezultat slobodnih izbora i parlamentarizam nije imao vremena da ozbiljno zaživi. Ne postoji ni kontinuitet institucija koje su zavisile od političkih promena, a svaka nova vlast rušila je taj kontinuitet i dovodila nove ljude. To je pojava dugog trajanja koja nije mogla da ne ostavi posledice, kaže za NIN LJubinka Trgovčević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Sa tezom da Srbiju kao državu u protekla dva veka trajno obeležava diskontinuitet slaže se i istoričar Bojan Dimitrijević. On za NIN kaže da se političke elite nisu bavile temeljnim uređenjem države, već su se veoma brzo pretvarale u oligarhiju i korumpiranu birokratiju. Ratovi, česte ideološke promene, ubistva vladara koja izgledaju kao usud vladanja ovom zemljom, dovele su do toga da Srbija ni na početku novog veka nije čak ni teritorijalno zaokružena. Mislim da su svi ratovi, osim balkanskih, mogli da budu izbegnuti. To govori da elite nemaju predikciju svetskih događaja, a na građane računaju kao potrošni materijal koji se može upotrebljavati do granice biološkog opstanka.

LJubinka Trgovčević kao eklatantan primer nerazumevanja globalnih kretanja navodi pad Berlinskog zida. Na neki način, reč je o političkom autizmu Slobodana Miloševića koji nije video da se svet menja. Umesto da iskoristi činjenicu da smo bili u prednosti u odnosu na sve socijalističke zemlje i reformiše državu, on podržava komunističke pučiste u Moskvi.



Ako kao tačnu definiciju uzmemo tvrdnju britanskog istoričara Erika Hobsbauma da ne postoje narodi bez istorije ili narodi koji se mogu razumeti bez nje, za shvatanje srpske istorije i još više državnosti ključno je nekoliko postulata. Najpre, to je nacionalna politika ustrojena na mantri o pravdi i nepravdi. Potom, surovi partijski rivalitet, i to u svim razdobljima novije istorije, koji se manifestovao brutalnim metodama obračuna sa neistomišljenicima. Tu je narodnjaštvo pojam koji je u središtu političkih ideja najrazličitijeg spektra i najfrekventnija reč u protekla dva veka. Naposletku, mada nikako najmanje važno, tu je i činjenica da oko uloge dve nadnacionalne tvorevine kraljevine i socijalističke Jugoslavije i danas postoji neslaganje.



Kada govorimo o prvom postulatu, izostalo je shvatanje da teritorijalno pitanje ne sme da bude temelj državne politike, da proširenje ili gubitak teritorije nije nešto imanentno samo za Srbiju i u zavisnosti od istorijskih okolnosti i podele geostrateških karata pogađa gotovo sve narode sveta. Kada je reč o partijskim obračunima, u osnovi svega leži tiranija skupštinske većine nad neistomišljenicima. Možda najbolju ilustraciju toga daje istoričar Dubravka Stojanović, koja u knjizi Iza zavese, osvrćući se na takozvano zlatno doba srpske demokratije, period od 1903. do 1914. godine beleži opažanje jednog tadašnjeg opozicionara. Zvučalo je kao dijagnoza kad je opozicioni poslanik gorko zaključivao: `Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: Čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda`. U tom ključu može se razumeti i dominacija modela partijske nad pravnom državom u modernoj istoriji Srbije, jer je odluka i moć vladajuće i većinske partije bila važnija od temeljnih državnih zakona, piše Stojanovićeva.

Narodnjaštvo kao ključni pojam državne osnove, kako zaključuje LJubinka Trgovčević, pojavilo se već samom činjenicom da je Srbija iz feudalizma uskočila u parlamentarnu monarhiju, te su stranke uzimale egalitarizam kao prirodni poredak stvari. Ona međutim primećuje da populizma ne bi bilo da je razvijan demokratski kapacitet i da sve nije prepuštano vođi za koga se smatralo da čvrstom rukom može rešiti sve probleme.



S druge strane, istoričar Aleksandar Životić za NIN kaže da je Srbiju s početka 20. veka karakterisalo to što se seljak osetio slobodnim. Seljak je bio gospodar na svojoj zemlji, a u političkom smislu i samu Skupštinu činili su seljaci. Srbija je bila agrarna država, a elita je, takođe, nakon nekoliko generacija nastala iz redova seljaštva. Imali smo to mentalitetsko nasleđe, pa su druge ideje koje su dolazile sa strane doživljavane kao tuđinske.

Stvaranje dve Jugoslavije, međutim, i do danas ostaje najvećim sporom čak i među stručnjacima. Za neke, prva nadnacionalna tvorevina Kraljevina Jugoslavija bila je i ostala propuštena prilika da se nakon Prvog svetskog rata trajno zaokruži srpska nacionalna država, dok za druge ona predstavlja jedini mogući izbor za tadašnju političku elitu. Aleksandar Životić smatra da se ovakva tvorevina pokazala nedelotvornom. Ova država nije značila rešenje nacionalnog pitanja. S jedne strane, to su bili rubni predeli na obodima Osmanskog carstva, koji su se ujedinjavali sa krajevima na rubnim delovima Austrougarske. Kada je došlo do ujedinjenja teško je bilo povezati kulturne obrasce, mentalitetske razlike i ekonomski razvoj ovih krajeva. Srbija onog vremena prihvatila je ideju integracije sa narodima istovetnog porekla, jer je samo velika država mogla da odgovori na imperijalne težnje velikih sila.



Pašić nije ni znao gde je Slovenija, ali je shvatao ovu činjenicu. Osim toga nije postojao drugi način da svi Srbi žive u istoj državi, smatra LJubinka Trgovčević.
Ništa manje polemika ne izaziva ni uloga socijalističke Jugoslavije. Tamnica naroda ili veliki istorijski poduhvat koji je rezultirao respektabilnom državom koja je, čini se svoju najznačajniju rolu imala u činjenici da je u hladnoratovskoj podeli bila tampon-zona između Istoka i Zapada. Dolazak komunista na vlast uticao je da se u potpunosti promeni državna organizacija koja je postojala od 1914. do 1941. godine. Uostalom, jedna od doktrina koju su proklamovali komunisti upravo je bilo odumiranje države, ističe istoričar Bojan Dimitrijević.

Ostaje, međutim, zabeleženo da je upravo tih 45 godina pod komunistima bio najduži period mira u protekla dva veka, te da je država uprkos svojim limitima kao što je monopol jedne partije napredovala u svakom pogledu. Činjenica je da je to društvo imalo svoje ograničavajuće faktore poput socijalističke privrede, monopola jedne partije i nedostatka privatnog vlasništva, ali prioritet nije bilo teritorijalno proširenje. Prioriteti socijalističke vlasti su bili obrazovanje, zdravstvo, kultura Ni tih 45 godina mira nije predug period, ali su jednostavno prioriteti bili drugačiji, ističe Dubravka Stojanović.



U ekonomskom smislu, Srbijom su u poslednjih 200 godina uglavnom vladali političari koji su pre dopuštali da država propadne zajedno sa endemskom korupcijom, nego da se spase a oni propadnu. Bilo je tu svega i svačega, pa u skorijoj istoriji i ubeđivanja da nam je budućnost svetlija ukoliko nam je sadašnjost bednija. U večno tranzicionoj srpskoj privredi politika je bila put kojim su se ostvarivali privredni interesi. Bliskost vladajućim krugovima obezbeđivala je dobijanje boljih poslova, pa su i retki finansijski moćniji privrednici bili prinuđeni na blisku saradnju s državom i na zavisnost od stabilno nestabilnih političkih prilika. To je političke stranke kao ključne demokratske institucije sada vezivalo ne samo za državu, već i direktno za tokove novca u društvu, u kome je skoro kontinuirano dominirao princip monopola na uskom i strogo kontrolisanom tržištu.

Ako ste pomislili da je ovo citat iz vremena ovoga, u grdnoj ste zabludi. Dubravka Stojanović ovako u knjizi Iza zavese opisuje ekonomsko stanje u Srbiji u periodu od 1903. do 1914. godine. Čitav vek kasnije situacija je identična. Jedina razlika je što su savremeni srpski vladari ispovedali kako je sve to relikt devedesetih i nerazgrađenog zločinačkog aparata.



Teritorijalni princip kao osnov srpske državnosti kroz gotovo puna dva veka i danas državno i nacionalno pitanje drži otvorenim. Najpre, kroz krvavi raspad Jugoslavije koji je mogao biti izbegnut drugačijim odgovorom elite na separatističke težnje pojedinih republika. Na kraju, sve se svelo na pomalo apsurdnu činjenicu da je Srbija povratila državnost tako što je Crna Gora na referendumu odlučila da krene svojim putem, ostajući sama i uvređena.

Naposletku, ostalo je Kosovo. Koliko god ovaj problem bio nasleđeni bagaž svake vlasti, možda bismo bolje prošli da smo ga dali odmah ili branili po svaku cenu. Ovako, ispostavilo se da Evropa i Kosovo nisu ni u kakvoj vezi, a da zavetno zaklinjanje dežurnih ojkača ima samo unutrašnju upotrebnu vrednost. U srpskom nacionalnom interesu je da se zatvori priča o Kosovu. Kosovo može biti deo srpskog ekonomskog prostora i tako ga treba preoblikovati. Mnogo fleksibilnije bi bilo držati taj prostor u ekonomskoj orbiti Srbije. Mi smo poraženi. Pre 15 godina dozvolili smo da nam nameću interese i sada smo poligon za pokazivanje mišića velikih sila, zaključuje Bojan Dimitrijević.

Iz svega rečenog proizlazi zaključak da država mora biti ideja, a ne teritorija. Možda je nećemo imati ni za deset ni za dvadeset godina, ali ćemo imati elitu koja će umeti da razlikuje nacionalne od sopstvenih interesa. Imaćemo bolje školstvo, zdraviju privredu, obrazovanu ekonomsku elitu spremnu da uloži i pošteno privatizuje. A možda na kraju, ništa od svega toga nećemo imati, ali ćemo imati Srbiju sagrađenu na toj ideji.



Zašto nam vlastita država upadljivo liči na tuđu

Neizbrisivi ožiljci zakasnele državnosti

LJubomir Madžar

Malo je naroda koji su akumulirali tolika traumatična iskustva i pretrpeli tako brojna kataklizmička iskliznuća kao što je to bio slučaj sa Srbima. Tektonski poremećaji (p)ostali su trajna sastavnica naše stvarnosti. Kad se zla kob tako istrajno i sistematski spušta na Srbiju, mora biti da je (i) u samoj Srbiji nešto istinski manjkavo i podosta toga što joj nedostaje. Deficit državnosti i nedostatak tradicije u političkom organizovanju sigurno nije jedini, ali je jedan od krupnijih uzroka za ono što nam se događa, a o čemu uistinu nismo sanjali.
Manjak državnosti stvar je naše istorijske sudbine. Ako se VII vek uzme kao početak izgradnje naše države, proizlazi da je od nekih 14 vekova potencijalnog razvitka državnih institucija čitavih pet vekova provedeno pod tuđom vlašću i sa tog stanovišta jednostavno izgubljeno. Mnogi od nas smatraju da je svaka vlast nepodnošljiva, a da je tuđinska vlast dvostruko nesnošljiva. Veliki otpor prema toj tuđinskoj vlasti, uključujući i teške diverzije i oružane pobune, izrastao je u kolektivnom pamćenju u simbol vrhunskog patriotizma i najvišeg nacionalnog pregnuća. A taj otpor prema tuđinskoj državi nije mogao da se ne odrazi i na odnos prema sopstvenoj. Jer, u nekim krupnim stvarima vlastita država upadljivo liči na onu tuđu: porezi, razne obaveze služenja uključujući i onu vojnu, organizovana represija izazvana prekršajima od kojih neke pojedinac baš i ne doživljava kao grešne i nedostojne... Inercija otpora prema državi ostavlja u društvenoj stvarnosti svoj duboki pečat, pa se i vreme koje smo proveli sa sopstvenom državom može sa stanovišta razvijanja državnosti smatrati kao delimično izgubljeno.

Čini se da se u srpskom narodu prema državi oformio jedan ambivalentan odnos. S jedne strane, u nacionalnim pitanjima on je uvek, i to sa vidljivim entuzijazmom, bio uz svoju državu. Kad je trebalo oslobađati delove naroda preostalog pod tuđom vlašću, narod se pokretao spremno i bez prigovora. Na energičnu i masovnu mobilizaciju bio je spreman čak i kad je trebalo oslobađati i druge bliske narode. Morale su proći decenije i decenije pa da, povodom ideje da se ide u oslobađanje Soče, Danko Popović kroz Milutinova usta postavi pitanje zar ta reka nema svoj narod koji će je osloboditi? U unutrašnjim pitanjima i poravnavanju računa sa državom, odnos je bio gotovo suprotan. Narodu nije prijala država sa prstom na obaraču i uvek naglašenom spremnošću da žustro i bez nedoumica primeni svoj monopol na prinudu. Građanski otpor je i u odnosu na sopstvenu, nacionalnu državu jedno duže vreme postao svojevrsna konstanta. O tome svedoče bune iz našeg XIX veka za koje je Slobodan Jovanović rekao da se narod u njih uključuje kao da je reč o seoskim mobama.
Nedovoljna, u odnosu na druge doista kratka, tradicija državnosti mnogo je veći makrosocijalni hendikep nego što su mnogi u stanju da sagledaju. Bez uređene, jake i na vladavinu prava orijentisane države nema tržišne privrede na koju smo nepreobratljivo orijentisani. Samo država može da štiti svojinu i garantuje realizaciju ugovora, bez čega o tržišnoj privredi jedva da može i da se govori. Kad ta dva elementa izostanu dobija se nešto što se naziva tržištem, ali tako osakaćeno i potkraćeno da jedva da zaslužuje to ime.

Ovde je dotaknuta jedna krupna kontroverza oko koje ekonomisti bezmalo hoće da se pomore. Prihvatajući unisono potrebu za jakom i uređenom državom, jedni od nje traže da obavlja samo ono što jedino ona može da odradi poredak, institucije, javna dobra a drugi od nje očekuju da na širokom frontu daje i uzima, subvencioniše i (osobito progresivno) oporezuje, da radikalno popravlja izopačenu raspodelu. Glomazna, neefikasna i pogrešno usmerena država glavni je uzrok ekonomske nedođije u koju smo odavno potonuli. Bez države nećemo iz nje moći da se izvučemo. Ali, moraće to da bude bitno drukčija država, takva koja će najzad razumeti šta joj je pravi posao.



Voljne i nevoljne državotvorne radnje

Srbija kao napušteni supružnik

Predrag Marković

Evo dođosmo do dva veka od drugog, takovskog dela srpske revolucije. Za razliku od dvestagodišnjice 1804. jedva da ćemo obeležiti ovaj jubilej. Valjda smo se umorili od bezveznjikavo obeležene stogodišnjice 1914. Dvestagodišnjica Drugog srpskog ustanka može da posluži kao povod da razmislimo gde smo stigli kao država. Moj kolega, stručnjak za 19. vek, Radomir Popović, rastužio me je svojim opisom državotvorne svesti naših predaka. Oni su živeli u zgaženoj, spaljenoj i obezglavljenoj zemlji. U jesen 1813. izgledalo je da je svaka ideja o slobodnoj srpskoj državi zatrta. Jedva nešto više od godinu i po dana posle tog naizgled konačnog sloma srpske državnosti, jedini od važnih vođa koji nije izbegao, Miloš Obrenović, opet povede narod u borbu za državu. Da ne pominjemo neuspešnu Hadži Prodanovu bunu. Svi znamo kako je posle Miloš, mešavinom diplomatije, novca i realne pretnje, korišćenjem svake povoljne međunarodne mogućnosti, podigao Srbiju. Srbi su možda bili prvi mali narod na svetu koji se borbom iščupao iz sastava jedne velike svetske imperije.
A danas? Kao što otprilike reče Milo Đukanović, Crnogorci su nam darivali državu (da ne kažemo prostački uvalili) kada su napustili jednu od najčudnijih državnih zajednica u modernoj istoriji, SCG.
Jedva možemo i da se setimo datuma osnivanja i propasti ove nakaradne tvorevine. Moj drugi kolega, Dejan Jović, podsetio me je na to da postoji više tipova želje za nezavisnošću.

Neki su očajnički želeli nezavisnost, a za to su dobili podršku velikih sila. Takve su baltičke države. Neki su uslovno ostajali u zajednicama, ali su i tada stalno radili na povećanju svoje samostalnosti. Takve zemlje su Slovenija i Hrvatska. Nema suštinske razlike između Korošca, Kardelja i Kučana, ili braće Radić, Mačeka, Bakarića i Tuđmana. Svi su se oni zalagali za što veća ovlašćenja svojih banovina/republika, i/ili za nezavisnost, kada se stvore povoljni međunarodni uslovi. Neke je nezavisnost zatekla, kao većinu sovjetskih republika. Belorusija nikada nije imala državotvorni program, ali se snašla. Makedonija nije imala antijugoslovenski državni program, ali je imala jasan nacionalni cilj, koji je, doduše, propao. BiH i Ukrajina liče po tome što ih delovi stanovništva (u BiH je to većina) uopšte ne vide kao svoju državu. Škotska je zanimljiva po tome što je odbila ponuđenu nezavisnost, bar za sada. Nekima je nezavisnost samo korak do ujedinjenja u drugu celinu, kao kosovskim Albancima. Neki je žele, ali je nikada neće dobiti, kao Aće u Indoneziji. Za neke se činilo da nemaju šanse, ali su se za nju izborili, ako ne de jure onda de fakto, kao Kurdi u severnom Iraku, gde imaju svoju diskretnu, nepriznatu, državu (ali ne i u Turskoj). Srbi pripadaju retkoj grupi naroda koji nisu sigurni dokle im je država, koji još nisu naučili himnu, boje zastave i izgled grba. To je čak manji problem.

Veći je problem što množina naroda pati za Jugoslavijom, pa Srbijicu doživljava kao neki patrljak. Naše novine jednako se teše vestima o jugonostalgiji, koja navodno isto tako opseda i Slovence i Hrvate. To je pogrešno protumačena vest. Oni pate za načinom života, što je pojava karakteristična za većinu postsocijalističkih zemalja, čak i onim gde je život bio mnogo gori nego u Jugoslaviji. Na referendumu se jamačno ne bi izjasnili za ponovno ujedinjenje sa Srbijom. A Srbi? Zašto se teško bude iz jugoslovenskog sna? Da se razumemo, ja smatram da Pašić i kralj Aleksandar nisu imali boljeg izbora od Jugoslavije, o tome sam često i pisao. Nijedan od njih dvojice nije bio ni sanjar niti idealista. Tada se to činilo kao najbolje rešenje za Srbe. To ne znači da danas treba da se ponašamo kao napušteni supružnik, koji ne može da se pomiri sa činjenicom da je porodična zajednica raskinuta i da je ljubav prestala (ako ju je bilo). U toj porodičnoj metafori Crnogorci su najmlađe, razmaženo dete. Pa i ono ode. U svakom slučaju, dobili smo državu, makar i nevoljno. Samo da smislimo kako da je napravimo tako da bude izvor ljubavi i ponosa.