Virtuelna frula

Premijere na samom kraju sezone nisu uobičajene. Opet, nova postavka Čarobne frule u svakom smislu opravdava načinjeno odstupanje. Uz to, dve decenije od prethodne inscenacije (ne računajući obnovu), više su nego dovoljan razlog da prva u celini izvedena Mocartova opera u produkciji Narodnog pozorišta (juna 1929) ponovo dobije svoje mesto na sceni ove operske kuće.

Ivana Dragutinović Maričić ostavlja Čarobnu frulu u svetu bajke i u nekim davnim, pradavnim vremenima. Zaplet istovremeno ima i savremeni kontekst, jer je fabula postavljena kao uzbudljivi san jednog dečaka (u kome on postaje niko drugi to princ Tamino), usnulog nakon savladavanja bezbrojnih nivoa nebulozne video-igrice. Rediteljka, dakle, intencionalno sučeljava svet hipertehnologije sa svetom mašte, šaljući poruku o tome da se i u doba virtuelnih vrednosti može sazrevati i živeti na plemenitiji način. Uz Mocartovu muziku.
Snoviđajnost atmosfere podvučena je efektnom scenografijom (Miraša Vuksanovića i Jasne Saramandić, po ideji rediteljke): pokretna rotirajuća osnova scene (u cilju brzih izmena prizora) i pažljivo osmišljen dekor upotpunjen vizuelnim projekcijama. Likovi ove pripovesti odeveni su u živopisne kostime (Katarine Grčić Nikolić) i mogu pripadati bilo kojoj epohi. Zato nas ne iznenađuje to što je, recimo, Sarastro stilizovan prilično prislijevski...

Tumačenja opera u prepevima neretko izazivaju polemiku. Ovde za tim nema potrebe jer je Mladen Jagušt načinio virtuozan prevod Šikanederovog libreta. Tekst je jasan i duhovit i stoga su govorni segmenti mogli biti i intenzivnije istaknuti. Nije, čini se, svim protagonistima bilo podjednako udobno na takvom zadatku.

Vladimir Andrić je među interpretatorima koji navedeni problem - ne poznaju. Vanserijski je Papageno, poseduje dečačku spontanost, pevačku i glumačku kondiciju. I zajedno sa izabranicom Papagenom, blistavom Nevenom Matić, zaslužan je za urnebesne scene. Besednik Mihaila Šljivića poseduje glasovne kapacitete prikladne i Sarastru! Dejan Maksimović kao Tamino ostvario je najuspeliju ulogu u dosadašnjoj operskoj karijeri: Mocartov vokalni stil izvesno je najbliskiji njegovom senzibilitetu. Pamina (Sofije Pižurice) je princeza odlučna u svojim naumima; sugestivna, potencirana je liričnost i lepota fraze. Učešće mladih pevača je obeležilo ovu praizvedbu, dajući joj svežinu, razdraganost. Neki od njih još uvek su polaznici Operskog studija: Tri dame (Milica Stojčev, Jelena Škorić, Jelena Petrović), Tri dečaka (Ana Šipka, Jelisaveta Cvjetković, Nataša Rašić), Monostatos (Slobodan Živković), Oklopnici (Mihailo Otašević, Strahinja Đokić), daju lepu perspektivu Beogradskoj operi.

Snežana Savičić Sekulić kao Kraljica noći je opravdala očekivanja: izbalansirani registri, fine kolorature. Manje je strašna, a više zavodljiva - iako gnevna kao da želi da nam kaže da Kraljica noći možda i ne bi bila zla da joj nisu oteli kćer? Nenad Jakovljević je iz nekadašnjeg Besednika (iz postavke Borislava Popovića iz devedesetih), u međuvremenu stasao u veličanstvenog Sarastra.

Orkestar i hor zvuče odlično, a izvanredni mladi dirigent Stefan Zekić (i sam pevač), pokazuje veštinu u svakoj situaciji (demonstrira, na primer, kako ne zaustaviti muzički tok i onda kada solista ispadne). Najviše od svega raduje prisustvo značajnog broja najmlađe publike. Dečje reakcije, pažnja, oduševljenje, ruše predrasude o nekomunikativnosti i prevaziđenosti ove muzičke vrste. A najnovija inscenacija Čarobne frule podstiče nas da o tome ozbiljnije
promislimo.