Ceh zakasnelog restrukturiranja

Globalni kolaps socijalističkih društava otvorio je Pandorinu kutiju promena čiji je centar privatizacija. Bez obzira na različite procedure privatizacije u pretežnom broju zemalja privreda se sporo oporavlja i još je ispod nivoa industrijske proizvodnje u poslednjim godinama socijalizma. Privatizacija se često navodi i kao glavni krivac kolapsa tranzicije, pri čemu Srbija drži neslavni primat. Uzroci takvog stanja su mnogobrojni, a izostanak restrukturiranja privatizovanih preduzeća jedan je od osnovnih. Uspeh tranzicije velikim delom je uslovljen adekvatnim restrukturiranjem najmanje na dva nivoa. Prvi je geostrateško restrukturiranje društva i države, koje je skoro sve evropske bivše socijalističke države dovelo u okrilje EU. Da se Češka i Rumunija nisu restrukturirale i adekvatno geostrateški pozicionirale, ne bi ni Škoda i Dačija bile izrazito uspešna i transformisana preduzeća. Nažalost, Srbija je ostala nešto između, još nije našla svoje mesto u bipolarnoj strukturi i hladnoratovskoj podeli, a u takvim okolnostima ne postoje jasni koridori vođenja spoljne, unutrašnje i privredne politike. Drugi nivo je restrukturiranje privrednog sektora, ali je ono neodvojivo od geostrateškog restrukturiranja društva i države. Tek u kontekstu dugoročnih strateških opredeljenja može se koncipirati racionalna privredna politika. Pojedinačni pokušaji privatizacije i restrukturiranja mogu doneti samo ograničen uspeh. Tenderske privatizacije NIS-a i Duvanske industrije Niš (DIN) pokazuju u kojoj meri politička ograničenja utiču na ekonomske efekte i način na koji strateški partner restrukturira preduzeća. Niska transakciona cena za NIS i niska rudna renta pravdana je naknadnim efektima od izgradnje Južnog toka, a restrukturiranje je izvršeno otpuštanjem viškova zaposlenih, povećanjem proizvodnje nafte iz domaćih izvora i održavanjem visoke cene goriva. Privatizacija DIN-a rezultirala je relativno visokom cenom, a kompanija je restrukturirana smanjivanjem broja zaposlenih uz visoke otpremnine. Država je delimično platila te troškove politikom akciza i brojnim koncesijama na zahtev EU, prevashodno prema hrvatskim izvoznicima duvana. Na sličan način su restrukturirana i ostala preduzeća, koja su na tenderima prodata strateškim partnerima iz inostranstva. Najuspešnija socijalistička preduzeća od 1990. do 2000. su privatizovana besplatnom podelom akcija, koje su kasnije, bez obzira na zaklinjanje u kolektivno vlasništvo, prodate stranim investitorima na tržištu kapitala. NJihovo restrukturiranje je slično restrukturiranju tenderski privatizovanih preduzeća. U preduzećima koja su posle 2000. na aukcijama kupila mahom domaća fizička i pravna lica, restrukturiranje je u velikoj meri izostalo. Ona su pretežno kupovana zbog imovine i sa namerom preprodaje. Tu je najveći broj raskinutih ugovora, otvorenih predstečajnih i stečajnih postupaka. Mnogo velikih industrijskih preduzeća nije ni privatizovano jer za njih nije bilo interesa stranih kompanija. Nedostatak vizije industrijskog razvoja Srbije, konfuzne geostrateške okolnosti, nemogućnost pristupa ranijim tržištima, zastareli programi, nedostatak obrtnih sredstava čini njihovo funkcionisanje nemogućim bez državnih subvencija i visoke carinske zaštite. U poslednje vreme država ponovo pokušava da bude preduzetnik, iako se to nebrojeno puta pokazalo kao neracionalno. Umesto da se posveti osnovnoj funkciji, država neprekidno uzima jednima i daje drugima, čime urušava društvene službe, obrazovanje, kulturu... Država bi trebalo da obezbedi ram (košnicu), a da preduzetnici (pčele) sami i sa radošću prave profit (med). Naša država radi suprotno. Neprekidno juri i namamljuje pčele i gura ih u neadekvatnu košnicu. Umesto livadskog meda koje pčele same prave, država traži ogromne količine novca (šećera) i njime hrani trutove, umesto radilica.