Пси Европе


За чије бабе здравље Мађари малтретирају средњоазијску сиротињу? Па, због тога су Хрвате и Мађаре и примили у ЕУ и због тога ће примити Србе, да будемо чувари пред вратима Њемачке, спремно режимо на нежељене придошлице, а ту и тамо некога и угриземо за гузицу

Националистички мит каже да су Хрвати били изабрани да зауставе ислам у шеснаестом стољећу. Папа Лав Десети лично им је дао да буду предзиђе кршћанства, Antemurale Christianitatis, а Хрвати су то објеручке, радосно прихватили, не марећи у тисућама пишати крв само да не изгубе ласкаво и звучно звање. И дан-данас се с поносом сјећају згоде, прешућујући како их је славна Отоманска империја тада ипак прегазила, и како је заправо слабоумно да су они чували земље својих хабсбуршких и млетачких господара, који су често били и окрутнији израбљивачи од Турака, и како им, напосљетку, по души говорећи, и није баш за хвалити се да су били маргиналци, и у дословном и у пренесеном значењу, остављени да умру на географском, политичком, социјалном, културном и сваком другом рубу једног свијета.

Такво биједно, слуганско понашање није, нажалост, заборављено у прошлости. Сви ми овдје на ободу Еуропе, и Хрвати и Срби и Мађари, улизивачки скачемо да заштитимо богате народе и земље на западу Старог континента. Погледајте само ову избјегличку кризу. Несретници путују мјесецима, често и годинама. Ходају из својих афганистанских и сиријских планина, скривају се као слијепи путници у влаковима и гуше под теретима на камионским приколицама. Прођу тисуће километара и они и њихова малољетна дјеца преко Блиског истока, Турске, Грчке, Македоније и Србије, да би их мађарски погранични полицајац зауставио насред непрегледне панонске равнице, затим кратко затворио у бараци окруженој бодљикавом жицом и напокон депортирао натраг у њихову нежељену домовину.

Колики шупак мораш бити да овако нешто учиниш? Задрхти ли икад рука бирократским чудовиштима кад уморном и необријаном човјеку и његовом малом сину једним ударцем печата пониште вишемјесечни труд и након дугог, предугог пута их врате на исходиште. Је ли им иједан од оних ојађених сиријских и афганистанских избјеглица икад довикнуо: „Зашто то радите, браћо? Која вам је, да опростите на изразу, пичка материна? Та и ми смо људи као и ви.“

Страшно је то за видјети. Стотинама километара бит ће, кажу, дугачак, четири метра висок зид који на граници са Србијом граде мађарске власти. Потрошит ће невиђене паре и запослити читав мађарски грађевински сектор, да би избјегличку најезду зауставили изван своје земље. Нештедимице ће улупати у материјалу и људском раду, колико би ваљда достајало за вртић или болничко крило, премда ниједан од оних одрпанаца без уредних папира заиста није пријетња ниједноме Мађару. Чак и да има истине у уобичајеним десничарским паранојама како илегални усељеници њиховом народу одузимају крух из руку и кров над главом, овдје је искључена свака могућност да би се нешто такво могло десити, јер се сиријске и афганистанске избјеглице у Мађарској не мисле заустављати. Они су ту само у пролазу, коначна су им одредишта богатије западне земље - Њемачка, Данска, Низоземска...

Шта онда то Мађарима треба, питате се? За чије бабе здравље они некршћански малтретирају гладну средњоазијску сиротињу? Па, ето, то се ваљда очекује од маргиналаца, од народа с руба континента. Да за безначајне паре будемо кретенски Antemurale Christianitatis, о који се обијају валови муслиманских избјеглица. Због тога су Хрвате и Мађаре највише и примили у Унију и због тога ће, прије ичега другог, примити Србе, да чучимо као будни чувари пред вратима Њемачке и Низоземске, спремно режимо на нежељене придошлице, а ту и тамо некога, за примјер другима, и угриземо за гузицу. Због тога мађарски премијер Виктор Орбан гради зид, да би из Уније рекли: „Пуци га, Викторе! Браво, Викторе! Добар цуко! Ево кост! К нози! Лези, Викторе!“

За коју годину исто ће очекивати и од нас и, не сумњајте, и ми ћемо спремно испунити задаћу. Дивље лајући тјерат ћемо избјегличке просјаке с прага Уније и бацати се под ноге нашим еуропским господарима, жудећи само за неколико часака њихове наклоности, тек да нам добаце кексић или нас почешкају по трбуху.



Анте Томић