Između integracije i asimilacije

Foto Beta

Ništa što se u Hrvatskoj ovih dana dešava nije izvan smisla i unutrašnje logike poimanja stvari. I skoro ništa, kako sada izgleda, nije izvan zakona. Ako se kao i svakog avgusta očekivala reciklaža dijametralno suprotnih stavova Beograda i Zagreba zbog obeležavanja godišnjice Oluje, ostaje nejasno zašto je nekoga iznenadilo ukidanje ćirilice u Vukovaru, ćutanje pa potom bahato-svađalački ton hrvatskog državnog vrha, mlake protestne note Beograda i još blaža upozorenja EU kako bi Hrvatska trebalo da poštuje preuzete obaveze u oblasti zaštite nacionalnih manjina. Uostalom zaista je bilo naivno verovati da će međunarodna zajednica sada menjati moralni diskurs.

Sad, čitavu ovu stvar zagovornici dobrosusedskih odnosa unisono tumače kao političko predjelo koje hrvatska politička elita priprema za glavni izborni obrok krajem ove godine. Ali budimo pošteni, i fizički, rukom se može opipati da nije reč o jednom od uobičajenih incidenata sa multinacionalnim čekićima, evropskim nakovnjima i razbijanjem dvojezičnih tabli u Vukovaru. Jer kako onda tumačiti najnoviju peticiju grupe hrvatskih građana koji od predsednice Kolinde Grabar Kitarović i predsednika HDZ-a Tomislava Karamarka traže da se u službenu upotrebu u hrvatskim oružanim snagama uvede fašistički pozdrav Za dom spremni? Zato je, čini se, u pravu predsednik Srpskog nacionalnog veća u Hrvatskoj Milorad Pupovac kada kaže da je reč o dvogodišnjoj kampanji protiv Srba i ćirilice.

Ako se pogledaju suve brojke, Srbi su uprkos najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata i činjenici da su svedeni na 4,4 odsto ukupnog stanovništva i dalje druga grupacija po brojnosti u Hrvatskoj. Regulisanje položaja manjina pokušalo se rešiti donošenjem zakona o ljudskim pravima i slobodama etničkih i nacionalnih manjina. Problem je, međutim, što je on mnogo više rezultat pritisaka, a mnogo manje istinske političke volje da se reši problem.

Srpska manjina u Hrvatskoj se objektivno nalazi negde `između integracije i asimilacije`, s obzirom na to da proces povratka posle 20 godina izbeglištva nije završen i odvija se otežano zbog nesigurnosti povratka, kaže za NIN Vladimir Grečić, ekspert za migracije i Srbe u rasejanju. On dodaje da problem nije u nedostatku zakona, već u njihovom nesprovođenju. Ključni problem prognanih je što se nisu vratili na ognjišta, a ako su se i vratili onda se nalaze na ivici egzistencije. Postoji opasnost prinudne asimilacije, pokrštavanja pravoslavnog življa u Hrvatskoj, sprečavanje školovanja na maternjem jeziku Zašto? Zato što vlast ne mari mnogo za zaštitu prava nacionalnih manjina, kao ni za obaveze koje proističu iz međunarodnih dokumenata koje je Hrvatska potpisala i ratifikovala.

Deo odgovora na takvo ponašanje leži u činjenici da nijedna relevantna politička opcija nakon ulaska Hrvatske u EU ne oseća da mora da čini bilo kakve ustupke. Direktor centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže za NIN da je nakon pobede Grabar Kitarovićeve došlo do radikalizacije HDZ-a i da to više nije ona umivena Sanaderova partija, a i sama Evropa je opterećena sličnim stvarima. Svedoci smo velikog porasta ksenofobije u EU. To su snage koje nadiru i čini se da je za Evropu ovo sitan problem u odnosu na ono sa čim se suočava u sopstvenom dvorištu.

U utorak se oglasio i Majkl Davenport, šef Delegacije EU u Srbiji, navodeći da je diskriminacija po osnovu pripadnosti nacionalnoj manjini izričito zabranjena u Povelji o osnovnim pravima EU. Mada su nacionalne politike o jeziku, uključujući dvojezične javne natpise, u nadležnosti svake države članice, Komisija je uverena da će hrvatske vlasti poštovati Okvirnu konvenciju Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina i evropsku Povelju o regionalnim i manjinskim jezicima, koje je ratifikovala, poručio je Davenport.

Nedugo nakon inauguracije Grabar Kitarovićeva je poručila da bi volela da Hrvati u Srbiji imaju ista prava kao Srbi u Hrvatskoj. Ostalo je nedorečeno na šta je tačno hrvatska predsednica ciljala, ali je izvesno da se njeni sunarodnici u Srbiji ne bi složili sa ovakvim viđenjem. I tu su brojke jasne hrvatska zajednica u Srbiji broji oko 58.000 pripadnika, a politički ekonomski i kulturni centar je Subotica, u kojoj živi 14.000 Hrvata. U tom gradu je hrvatski jezik u službenoj upotrebi od 1993, od 2004. u gradskoj upravi radi i prevodilačka služba, a školovanje na hrvatskom jeziku omogućeno je od predškolske ustanove do srednje škole, a postoji i jedna visokoškolska ustanova.

U Vojvodini je hrvatski jedan od šest službenih jezika. U Sremskoj Mitrovici je u upotrebi od 2005, u Apatinu od 2006, a Sombor je hrvatski uveo 2008. za svoja naselja Bački Breg i Bački Monoštor. U Šidu je to učinjeno pre tri godine za sela Batrovci i Sot. Učešće Demokratskog saveza Hrvata u gradskoj vlasti u Subotici konstanta je od uvođenja višestranačja.
Problem za Srbe u regionu je to što stanje u Hrvatskoj nije izolovan slučaj. Posebno osetljiva situacija je u Crnoj Gori. Iako se deklariše kao građanska, Crna Gora de fakto funkcioniše kao nacionalna država, a kroz odredbe o crnogorskom jeziku i statusu kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve, odvija se svojevrsna asimilacija srpskog stanovništva, pri čemu Srbi još uvek nemaju priznat adekvatni status nacionalne manjine. Težnja vladajuće političke elite jeste, u suštini, blaga asimilacija određenog dela srpskog korpusa, a sa ciljem da osigura većinsko učešće Crnogoraca u ukupnom broju stanovnika ove države, kaže Grečić.

Ni u Makedoniji, ni u Albaniji stvari po Srbe ne stoje mnogo bolje. Makedonski ustav položaj nacionalnih manjina određuje vrlo specifičnim terminom nacionalnosti, kojima se garantuje pravo na jezički, verski, etnički, kulturni identitet. Istina, Ohridski mirovni sporazum iz 2002. bavi se pravima manjina, ali favorizuje Albance dajući im visok stepen kolektivnih prava. Prema popisu iz 2002., u Makedoniji živi manje od dva procenta Srba. Popis koji je trebalo da se održi 2011. odložen je zbog izbora, a srpske nevladine organizacije tvrde da je zastupljenost Srba između pet i šest odsto ukupnog stanovništva. Upotreba srpskog jezika ozvaničena je samo u Kumanovu pre pet godina, a zastupljenost medija je potpuno neadekvatna.

Istovremeno, iako su najglasniji u zaštiti prava svojih sunarodnika, albanski političari se ponašaju potpuno suprotno kada je reč o manjinama u Albaniji. Srbi u Albaniji su najugroženija etnička grupa u Evropi. Nemaju škole na maternjem jeziku, nemaju štampane i elektronske medije na srpskom. Albanija nije potpisnik Evropske povelje za regionalne i manjinske jezike i uporno odbija preporuke Saveta Evrope da joj se priključi, ističe Vladimir Grečić.

Ako ćemo do kraja biti pošteni daleko je i Srbija od obećane zemlje za manjine, mnogo toga je urađeno pod pritiskom međunarodne zajednice, ali položaj manjina uveliko nadilazi standarde u regionu. U Srbiji danas funkcioniše 20 saveta nacionalnih manjina, njihov rad finansira se iz budžeta republike sa 250 miliona dinara, a sredstva se obezbeđuju i lokalnim budžetima, kaže za NIN Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava.

Za pripadnike manjina obezbeđeno je obrazovanje na 15 jezika na sva tri obrazovna nivoa, a nastavom je u ovoj školskoj godini obuhvaćeno ukupno 54.348 dece. U 42 lokalne samouprave u službenoj upotrebi je 11 manjinskih jezika. Moram da istaknem da je u osam lokalnih samouprava u istovremenoj upotrebi šest manjinskih jezika. Preko 18.000 sati mesečno emituje se radio i televizijskog programa za pripadnike manjina, a izlazi i 112 štampanih medija, kaže Paunovićeva.

Biće da na posletku, položaj Srba u regionu počiva na položaju poražene strane u poslednjem balkanskom sukobu i da se bilo koja politička garnitura u Beogradu mora u skladu s tim i ponašati. Iz tog diskursa posmatrano, politika nevoljnog saglasja o položaju sunarodnika u susednim državama za Beograd postaje evropski standard. Svaka druga opcija bila bi neizbežno proglašena nacionalističkom.