Lagano umiranje ekonomskih mrtvaca

Foto Đorđe Kojadinović

Ako Vlada Srbije u narednih devet meseci ne nađe rešenje bar za neka od 17 preduzeća u restrukturiranju, koje je premijer Aleksandar Vučić opravdano nazvao ekonomskim mrtvacima, na leto 2016. spisak onih koji traže posao mogao bi se proširiti za još 27.418 ljudi. Tačno toliko ih je na platnom spisku firmi, koje su samo u 2013. iskazale neto gubitke od 254 miliona evra.

Sagovornici NIN-a, ni ekonomski eksperti, ni radnici u tim zombi preduzećima, nisu preterani optimisti. Nije to čak ni dežurni optimista, koji je, vidno iznerviran, izjavio da to i nisu preduzeća u restrukturiranju, jer su odavno bankrotirala. Tih 17 preduzeća su naš najveći problem, jer imaju ogroman broj zaposlenih. Za neke ćemo da nađemo rešenje, a šta ćemo sa ostalima, ni sam ne znam šta bih rekao, priznao je premijer.

NJegov pesimizam je sasvim na mestu. To pokazuje i NIN-ova analiza finansijskih izveštaja za 2013, iz kojih se jasno vidi da su ukupni gubici u čak 12 firmi sa tog spiska bili veći od njihovog kapitala! I to za 157 milijardi dinara, što je u to vreme odgovaralo sumi od 1,4 milijarde evra. Grupa Zastava vozila, HIP Petrohemija, RTB Bor, Prva iskra, Rudnici Resavica, Galenika, Industrija kablova Jagodina, Jumko, Ikarbus, PPT Servoupravljači, FAP i PPT Zaptivke nisu, dakle, pojeli samo sebe, već i dodatnih 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda zemlje!

Još gore je što su preduzeća, od kojih se neka reformišu već 13 godina, u međuvremenu nagomilala gubitke, koji će biti veći i od deficita budžeta Srbije. Ne treba biti ekonomski genije pa na osnovu samo ovog parametra zaključiti da tih 12 veličanstvenih, kojima je Vlada omogućila još 12 meseci života(renja), uz obrazloženje da su strateški važni za srpsku ekonomiju, zapravo ne vrede ništa. Prosto zato što su im obaveze veće od imovine.

Samim tim male su i šanse, osim za retke izuzetke, da će se do maja, do kada su te firme zaštićene kao beli medvedi, pojaviti neko spreman da za njih plati i jedan evro, a ima i onih koji bi uspehom smatrali da ih neko uzme i uz doplatu. Samo da ovoga puta Vlada ne krije od poreskih obveznika koliko ih to košta.

Drugačiji ishod teško da mogu očekivati i četiri firme, kojima gubici (još) nisu potpuno istopili imovinu. Do 2014, naime, gubitak do visine kapitala iskazali su Trajal - 63 miliona evra, Prva petoletka - 45 miliona, Politika AD - 25 i FAM 6,8 miliona evra, a jedino je PKB, bar na papiru, imao neto dobit od 19 miliona evra.

Ni LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, nije optimista da će ta preduzeća preživeti i pronaći strateške partnere. Možda, smatra on, najviše šanse ima hemijska industrija, poput Petrohemije i Azotare, koja doduše nije na tom spisku, ali i to samo ako ruski Gasprom bude zainteresovan za njih. U tom slučaju bi ona, kroz sužavanje asortimana, obima proizvodnje i broja radnika, mogla da budu privatizovana, kaže Savić, uz opasku da se i Gasprom, iako je državno rusko preduzeće, vodi principima tržišne ekonomije.

Prethodne vlasti su propustile priliku da u boljim uslovima, kada su javne finansije bile u boljoj poziciji, dok su prihodi od privatizacije bili značajno veći, a javni dug manji, nešto urade za ta preduzeća. Tadašnja, ali i sadašnja vlast nije spremna da plati političku cenu odluke da ugasi nekadašnje nosioce razvoja, koji su postali bolesnici srpske privrede. Istina je da im se decenijama `dosipaju` pare iz budžeta da bi radnici mogli da prime plate, pri čemu mnoge obaveze nisu plaćane. Uzmite kao primer Jumko iz Vranja koji se nalazi u jednom od najnerazvijenijih regiona zemlje i kakva bi bila reakcija ljudi koji bi ostali bez posla. Ipak, kao profesor ekonomike preduzeća mogu da kažem da su te kompanije do te mere upropašćene da teško mogu da nađu ozbiljnije partnere. Možda će biti kupaca za nekretnine, zemlju, opremu, ali zainteresovanih za proizvodnju verovatno ne. Neka od njih bi možda mogla da prežive u manjem obimu, ističe Savić za NIN.

Čini se da su i radnici postali svesni teške situacije i kao da jedva čekaju da se agonija okonča. Predstavnici sindikata za NIN ocenjuju da njihova preduzeća gube trku na tržištu zbog zastarele tehnologije i da sama ne mogu da podmire nagomilane dugove. Ipak, misle da bi smanjivanjem broja radnika kroz socijalni program i oprostom dela duga, bar neki delovi firmi bili interesantni investitorima.

Uz podsećanje da se Jumko restrukturira već sedam godina, Snežana Veličković, predsednica ASNS u toj kompaniji, kaže da postoje određena interesovanja za delove, ali ceo kombinat teško može da se privatizuje. Tehnologija je stara, pa je i produktivnost manja, loši su uslovi rada, bolovanje se ne plaća, sve hale prokišnjavaju, grejanje zimi je loše, ali niko od rukovodstva ne želi da kaže ministrima i premijeru istinu. Od 1.800 radnika, manje od trećine je trenutno uposleno. Svesna sam da su dugovanja dobavljačima, radnicima i za komunalije velika, a neophodna su i velika ulaganja da bismo bili konkurentni. Tražili smo socijalni program po starom modelu, 300 evra po godini radnog staža, kako bi ljudi mogli da pokrenu svoj posao. Onima koji imaju manje od pet godina do penzije trebalo bi omogućiti da odu na Biro rada. Kada bi se broj radnika značajno smanjio možda bi se za delove firmi, poput konfekcije, koja je i najviše uposlena i za koju je bilo najviše zainteresovanih, našli kupci. Da smo imali pravi menadžment, a ne politički birane ljude, Jumko ne bi ni došao dovde, zaključuje Snežana Veličković.

U Vranju se, izgleda, više niko i ne seća obećanja od 1. marta prošle godine da će Vlada do kraja tog meseca napraviti plan za Jumko, da to neće biti lako, ali da će se pronaći rešenje kao i za FAP, za koji je bilo mnogo teže pronaći strateškog partnera. A, da podsetimo, zvaničnici su tada tvrdili da je samo pitanje dana kada će finski SISU preuzeti FAP. Sledi nam raspisivanje tendera, ići ćemo na stvaranje zajedničkog preduzeća sa SISU-om i očekujemo da pre kraja godine prvi moderan kamion izađe iz FAP-a, izjavio je Vučić 30. maja 2014, dan uoči zvanične posete Finskoj, navodeći da je u Memorandumu sa budućim vlasnikom dogovoreno da u početku zadrži 600 radnika.

Petnaest meseci kasnije, Predrag Simić, predsednik ASNS u FAP-u, za NIN kaže da zaposleni u toj fabrici realno nemaju posla. Od 759 radnika manje od pola je uposleno. Proizvedene kamione ne možemo da izvozimo, a čak i da država učini nešto i obezbedi da, na primer, 50 opština naruči po dva kamiona, to bismo proizveli i opet ne bismo imali posla narednih 10 godina. Jedino rešenje je da se vratimo u `53. i da se sa novim investicijama, tehnologijom, starom i novom radnom snagom pokrene proizvodnja, ističe Simić.



Iako su direktori i sindikalni lideri obično na suprotnim pozicijama, njihova mišljenja se u ovom slučaju bitnije ne razlikuju. LJubisav Panić, generalni direktor Prve petoletke iz Trstenika, kaže za NIN da ta firma još živi i prihoduje oko 30 miliona evra godišnje, ali je to premalo za profitabilno poslovanje, plaćanje svih obaveza i zarada za 2.500 radnika.

Sedam društava i holding su trenutno zaštićeni restrukturiranjem, a u delovima u kojima je situacija najteža višak radnika je i do 60 odsto. Tehnologija je zastarela, a ne možemo da pratimo razvoj drugih kompanija i ulažemo, zbog čega gubimo trku. Za neka od društava bi mogao da se nađe strateški partner, jer naš proizvod je visoke tehnološke složenosti kakav ne postoji u regionu. Postoje ponude, ali se zahtevi investitora koji bi da kupe deo imovine teško uklapaju sa Zakonom o privatizaciji koji omogućava samo kupovinu kapitala. Rešenje bi se moglo naći kroz sprovođenje socijalnog programa kojim bi se broj radnika sveo na neophodan, te da se kroz unapred pripremljeni plan reorganizacije ili čak i stečaj `očisti` deo obaveza i nakon toga nađe partner. Sada se trudimo da sprovedemo reorganizaciju, zadržimo tržište i da za određeni broj društava nađemo partnere, ističe Panić.

Za razliku od većine, od kako je 2011. ušao u restrukturiranje FAM, po rečima generalnog direktora Vladice Petrovića, pozitivno posluje, a problem predstavljaju dugovi nastali dok je fabrika bila deo Nibens grupe. Država je od privatizacije FAM-a uzela 25 miliona evra, a dugovi su nastali od 2007. do 2011, kada smo bili privatizovani, a država nije radila svoj posao i kontrolisala tadašnje poslovanje. Nibens je preko naše imovine uzimao brojne kredite za druga preduzeća kao da smo protočni bojler. Dobro je što nas je država zaštitila, jer konstantno imamo 17-18 miliona evra prometa, 30 odsto proizvoda izvozimo, tokom restrukturiranja nismo napravili ni dinar dodatnog duga, prosečna plata je 64.000 dinara, a važni smo i za vojsku, jer imamo dozvolu za proizvodnju naoružanja. Trenutno pripremamo UPPR, očekujemo dogovor sa poveriocima i mogućnost da dugove, koji su veliki, vraćamo u narednih 10-15 godina, kaže Petrović.

Iako se sagovornicima NIN-a možda čini, firme u kojima rade nisu u najgorem položaju. Neslavni rekorder je Grupa Zastava vozila, čiji su gubici do 2014. za 566 miliona evra premašili vrednost kapitala! Ako bi se oni podelili na ravne časti na 1.695 ljudi, koliko ih je na platnom spisku, gubici po zaposlenom su 333.923 evra! Ništa bolje stanje nije ni u HIP Petrohemiji, u kojoj je gubitak iznad visine kapitala po radniku 198.000 evra. Krajnje pojednostavljeno, toliko je do sada koštalo održavanje njihovih radnih mesta. Taj minus je sigurno i uvećan, jer je malo verovatno da su Zastava i Petrohemija lane bolje poslovale nego 2012. i 2013, kada je Zastava imala neto gubitak od 5,6 plus 2,3 milijarde, a Petrohemija 12,4 plus 11,8 milijardi dinara.

Velika trojka, Zastava, Petrohemija i RTB Bor napravila je do 2014. gubitak za 1,1 milijardu evra veći od vrednosti kapitala. Da zlo bude veće, nekoliko javnih preduzeća ima još goru krvnu sliku i od najgorih firmi u restrukturiranju. NIN saznaje da je Srbijagas 2014. završio u minusu, sa neto gubitkom od 45 milijardi dinara. Zbog toga se gubitak Srbijagasa iznad visine kapitala popeo na 72,4 milijarde dinara ili 600 miliona evra, plus dodatnih 700 miliona evra gubitaka do visine kapitala. Ako bi kao vlasnik želela da pokrije samo gubitak veći od kapitala, država bi morala za to da izdvoji čak dva odsto BDP-a!

Samo naizgled u nešto boljoj situaciji je Elektroprivreda, jer njeni gubici iz prethodnog perioda još nisu premašili visinu kapitala, ali su zastrašujući i na kraju 2014. dostigli su 112,6 milijardi dinara ili skoro milijardu evra! Rekordan minus su, ipak, nagomilale Železnice Srbije, čiji je gubitak do visine kapitala još na kraju 2013. bio 1,3 milijarde evra.
Sami ovi podaci ne govore u prilog Vučićevoj tvrdnji da je 17 firmi u restrukturiranju najveći problem Vlade. Šta su onda Železnice, EPS i Srbijagas, čiji su ukupni gubici 3,5 milijarde evra? A ova tri javna preduzeća zapošljavaju 52.570 radnika ( EPS 31.569, Železnice 19.896 i Srbijagas 1.132), duplo više nego sva preduzeća u restrukturiranju.

Javna tajna da plate u javnim preduzećima ne prate finansijske rezultate ponovo je isplivala na površinu. U 2014. prosečna neto zarada u Srbijagasu bila je 75.410, a u EPS-u 79.657 dinara, što je za čak 70 odnosno 80 odsto više od prosečne plate u Srbiji!? I to uprkos tome što je i Srbijagas pojeo sam sebe, jer se u finansijskom izveštaju, u koji je NIN imao uvid, doslovce navodi da je ostvaren gubitak iznad visine kapitala od 72.403.136.000 dinara.

Iako mu je teško da to kaže, crta mora da se podvuče, pogotovo kada su štete veće od buduće koristi, poručuje LJubodrag Savić. Svojevremeno sam predlagao da se svakom od strateški važnih preduzeća pristupi pojedinačno, formiraju stručni timovi koji bi procenili perspektivu i mogućnosti. Nije bila loša ni ideja da se neka preduzeća povere iskusnim privrednicima i definišu ciljevi koje bi oni trebalo da postignu. Ovako smo i produžavanjem rokova za restrukturiranje samo išli `grlom u jagode`. Prošlo je Titovo vreme kada su se poslovi privrednika sklapali na državnom nivou, ističe Savić, prema čijem je mišljenju model primenjen na smederevsku Železaru dobar, ali nije dobro što građani koji su izgradili Železaru i finansirali je decenijama ne mogu da vide sve elemente ugovora, koji bi trebalo da bude dostupan javnosti.

Ako se Vlada bude rukovodila samo ekonomskim parametrima, opravdan je strah da će se obistiniti crne slutnje profesora Savića. Tim pre što je nedavno i Vučić optužio neka od tih preduzeća da 20, 25 godina piju zdravu krv države i poručio da to mora da se okonča. Samo, do maja 2016. ima još devet meseci i do tada ko zna koliko se puta nadležni mogu predomisliti. Pogotovo ako na proleće budu i vanredni izbori. A i bez toga se razna iznenađenja ne mogu isključiti. Pa, zar pre samo godinu dana, 13. avgusta 2014. premijer posle sastanka sa sindikalcima nije izjavio da je siguran da za 40 od 156 preduzeća može da se nađe strateški partner. Kao što je verovatno i sada siguran da su to ekonomski mrtvaci, koji su odavno bankrotirali. I da, Vučić je tada pomenuo i 14. oktobar iz Kruševca i Fabriku vagona Kraljeva. U obe firme je, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu, pre tri, odnosno dva meseca pokrenut prethodni stečajni postupak. A takvom ishodu je sigurno kumovalo i to što je u 14. oktobru do 2014. ukupni gubitak (do i iznad visine kapitala) narastao na 10,7 milijardi, a u Fabrici vagona na 5,3 milijarde dinara. I čemu onda da se nadaju zaposleni u svim sličnim preduzećima?