Put bez povratka?

On ne izgleda kao političar, ne ponaša se kao političar i (uglavnom) ne govori kao političar. Još manje deluje kao neko kome priliči liderska uloga. Pa ipak, kad 12. septembra budu objavljeni rezultati izjašnjavanja članstva britanske Laburističke stranke o novom partijskom šefu, sva je prilika da će na to mesto doći upravo DŽeremi Korbin, doskora malo poznati poslanik s londonske periferije, ortodoksni levičar čije je najveće dostignuće u političkoj karijeri to što je tokom 32-godišnjeg parlamentarnog staža više od 500 puta glasao protiv većinskog stava sopstvene stranke.

Korbin je, dakle, sve što neko ko bi da uspe u politici po definiciji ne sme da bude: radikalan, buntovan, dogmatičan. (Koja normalna osoba ima iste stavove ne samo o opštim principima nego i o specifičnim političkim temama u 34. i u 66. godini?, zgražava se DŽon Rentul, glavni politički komentator lista Indipendent on sandej.) Uostalom, nije sve ove godine bavljenja politikom, u koju je ušao kao tinejdžer, slučajno proveo kao potpuni autsajder, prepoznatljiv samo po svojevremenom pajtašenju sa simpatičnim momcima iz Irske republikanske armije, Hezbolaha i Hamasa. Pa ipak, u depresivnoj atmosferi koja je obuzela laburiste posle majskog izbornog poraza, najtežeg od 1983. godine - iste one kada je prvi put ušao u parlament - baš je Korbin, a ne neko od troje mlađih (ali bezličnih) rivala za lidersku poziciju, taj koji je odjednom među najširim članstvom i simpatizerima probudio nadu u novi početak. Problem je samo što je kompletan partijski establišment uveren kako će Korbinov dolazak na čelo stranke koja, otkako je 2010. izgubila vlast, nikako ne uspeva da pronađe sebe, značiti ne novi početak - već početak njenog kraja.

Ne postoji istaknuta figura među laburistima spremna da istupi i kaže da je za Korbina. Upravo suprotno: već se nekoliko poslanika javno pokajalo što su dali saglasnost za njegovu kandidaturu.

Čitava Korbinmanija u koju se pretvorila trka za izbor novog lidera rezultat je, naime, pukog sticaja okolnosti - i tipično britanskog osećaja za fer-plej: nakon što se ispostavilo da među kandidatima nema predstavnika levog krila stranke, a pošto kandidovanja za lidersku funkciju nema bez podrške makar 35 članova parlamenta, deo laburističkih poslanika formalno je stao iza Korbina kako bi on zadovoljio taj osnovni kriterijum a unutarpartijska debata o izboru novog šefa bila sveobuhvatnija i izbalansiranija. Računali su da će u konkurenciji ostalih kandidata, i to s iskustvom u izvršnoj vlasti koje Korbinu nedostaje, ovaj veteran tu biti tek neko ko popunjava broj.

Kako su se samo prevarili, i kako se sada kaju zbog toga.
Nije entuzijazam na koji je u članstvu naišla Korbinova levičarska retorika - zalaganje za renacionalizaciju strateških industrija, obustavljanje programa štednje, podizanje minimalne cene rada, ukidanje univerzitetskih školarina - sam po sebi problematičan, smatra partijska elita; problem je što se stvara pogrešan utisak da odgovor stranke na izborni poraz treba da bude njeno dalje pomeranje ulevo, odnosno vraćanje na tradicionalne pozicije koje je zauzimala pre nego što su se sredinom devedesetih pojavili Toni Bler i njegovi novi laburisti, koji će prvo promeniti identitet, a onda i sudbinu stranke. To bi, uvereni su bivši i aktuelni stranački čelnici, laburiste trajno poslalo na marginu, jer s takvim programom oni u današnjoj Britaniji ne bi imali nikakve šanse da se ikad vrate na vlast, ponovo se pretvarajući u beznadežnu, bespomoćnu organizaciju kakva je bila u dugim, mračnim godinama vladavine Margaret Tačer.
Možda nekom ovo izgleda kao odveć pesimistički, čak histeričan pogled na stvari. Ali zašto se onda vladajuća Konzervativna stranka već unapred toliko raduje Korbinovoj pobedi?