Rađanje novog poretka

Foto profimedia.rs

Šarl de Gol je 28. jula 1946. godine izjavio da, bez obzira na sve probleme sa kojima se suočila tadašnja Nemačka, ona ostaje opasna država sa velikim narodom u srcu Evrope te zbog toga ...Francuska, suočena sama sa sobom i drugima, treba da se suprotstavi tome da Nemačka ponovo postane ujedinjena i centralizovana država, tj. Rajh...

Četrdeset i pet godina kasnije drugi francuski državnik Fransoa Miteran je, objašnjavajući zašto je pokušavao da promeni uzdržanost Margaret Tačer po pitanju ujedinjenja Nemačke, zauzeo krajnje realističan stav:
...Ja nisam bio protiv ponovnog ujedinjenja jer bi to bilo glupo i nerealistično...

Još početkom 1989. i na istoku i na zapadu Nemačke gotovo niko nije mogao da predvidi da će 40. godišnjica DDR-a u jesen 1989. biti i poslednja, da će se kao posledica procesa, započetog padom Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine, a okončanog potpisivanjem sporazuma o ujedinjenju Nemačke 3. oktobra 1990. u Moskvi, raspasti političke konstrukcije koje su više od četiri decenije određivale politiku u Evropi posle Drugog svetskog rata i da će Nemačka postati ekonomski i politički lider Evropske unije.

Iz uvida u dokumente nemačkoga ministarstva spoljnih poslova, koji detaljno opisuju ovaj proces, vidi se da je stav velikih sila posle pada Zida bio gotovo jedinstven u protivljenju ujedinjenju Nemačke.

Što je još gore, neki su se čak plašili da će se novoproširena Nemačka pretvoriti u reprizu bivšeg carstva zla. U februaru 1990, pisac Ginter Gras je rekao: Jezivo i nezabeleženo iskustvo Aušvica, koje smo podelili sa ljudima Evrope, govori protiv ujedinjene Nemačke. Gras je preferirao konfederaciju, sa uverenjem da ako se ona pretvori u jedinstvenu državu, biće na kraju krajeva, osuđena na propast.

Uprkos takvom odijumu, nemački kancelar Helmut Kol preuzima inicijativu i plan nacionalnog jedinstva Nemačke objašnjava u deset tačaka, koji je takođe izazvao negativne reakcije. Velike sile više nisu mogle pitanje ujedinjenja držati po strani i počele su raspravljati o koracima nužnim da se sačuva odgovornost (zapravo uticaj) četiri sile (Francuske, SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije).

SAD su među prvima jasno definisale svoju poziciju, tako što su bile spremne da podrže ujedinjenje ako Nemačka uđe u NATO. Kol je to prihvatio, što je izazvalo bes u Moskvi. No, SSSR se našao u teškoj ekonomskoj situaciji i nedostajalo mu je novca, pa se morao fokusirati na unutrašnja pitanja.

To je iskoristio Genšer i uspeo pregovore o budućem statusu Nemačke da spusti na skup četiri plus dva (četiri velike sile i dve Nemačke). Kad se pobunio tadašnji italijanski ministar spoljnih poslovaĐani de Mikelis, Genšer mu je hladno rekao: Vi ne učestvujete u ovoj igri. Gorbačov je ubrzo morao da moli Nemačku za finansijsku pomoć - trebalo mu je 20 milijardi maraka - i to mu je Kol obećao, ali ne dajući ni pfeniga dok se ne definiše sovjetski stav. Na kraju, u avgustu Kol je konačno, posle podužeg cenkanja, obećao Gorbačovu 15 milijardi nemačkih maraka (Nemačka je na kraju Rusiji ukupno isplatila 55 milijardi maraka) i sve je bilo gotovo:12. septembra u Moskvi je potpisan sporazum o konačnom rešenju pitanja Nemačke, a 3. oktobra zvanično je proglašeno ujedinjenje.

Malo je poznato da je svojevrsni menadžer ujedinjenja dve Nemačke bio Volfg ang Šojble, sadašnji nemački ministar finansija, koji je u Bonu samo razmišljao kako da Istočna Nemačka plati svoje nagomilane dugove i kako da to Zapadnu Nemačku finansijski ne uništi.

Prvi njegov potez bio je prelazak na zapadnonemačku marku, što je milionima istočnih Nemaca predstavljalo dugoočekivano ostvarenje sna o modernoj zapadnoj robi i slobodi putovanja. Međutim, još dugo je to za njih ostao san jer je inflacija pojela njihove plate. Potom je usledilo formiranje privatizacionog fonda u koji je prebačena sva imovina svih državnih koncerna, preduzeća pa i stranaka, sa namerom da budu prodati i da se tim novcem finansira ujedinjenje Nemačke. Upravo je taj model privatizacije, baš kao i u Rusiji, bio raj za korupciju i jeftinu rasprodaju državne imovine, budući da su prvo državna preduzeća nuđena za ogromne svote novca da bi kasnije u direktnim pregovorima bila prodata u bescenje. Baš kao i u Rusiji, i istočnim Nemcima ovakva privatizacija pokazala je samo ružnu stranu kapitalizma u kojoj je oko tri miliona ljudi ostalo bez posla, oko 3.700 fabrika je bilo zatvoreno, da bi na kraju privatizacioni fond bio ugašen 1994. godine sa dugom od oko 250 milijardi maraka.

Prema procenama akademskih stručnjaka, u nekadašnju istočnu Nemačku je od ujedinjenja uloženo između 1.500 i 2.000 milijardi evra, pre svega kroz paket solidarnosti, za koji se novac ubira kroz porez što će trajati do 2019. godine.

Što se tiče ideoloških razlika, Nemci su i za to imali rešenje, poput onog posle Drugog svetskog rata kada je Konrad Adenauer, kancelar Savezne Republike Nemačke, rekao: Mislim da bi trebalo da prestanemo njuškati za nacistima, čime je ukazao da državni administrativni aparat ne može funkcionisati ako u njega ne budu uključeni i članovi bivše Hitlerove Nacional-socijalističke partije. Lepo je to zaokružio rečima mašina mora funkcionisati.

Tako su, recimo, u ministarstvu spoljnih poslova SR Nemačke 60-ih godina prošlog veka čak dve trećine zaposlenih bili nekadašnji članovi Nacional-socijalističke stranke. Taj scenario se ponovio i posle 1990. godine i ujedinjenja dve Nemačke.

Uostalom, i nemačka kancelarka Angela Merkel dolazi iz Istočne Nemačke i bila je članica komunističke omladinske organizacije, a SED je danas prerastao u Levu stranku i važan je politički faktor u Nemačkoj na saveznom nivou.

Četvrt veka posle pada Berlinskog zida nezaposlenost u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj pala je na najniži nivo od ujedinjenja zemlje. Ipak, razlike između istočnog i zapadnog dela zemlje i dalje su vidne. Bruto domaći proizvod po stanovniku dostigao je dve trećine BDP-a zapadnog dela zemlje, a nezaposlenost na istoku zemlje premašuje 10, nasuprot 6 odsto u zapadnom delu.

I posle 25 godina od pada Berlinskog zida, ljudi još uvek imaju neku vrstu zida u glavama. Još se čuju izrazi kao Osi i Vesi, koji se odnose na istočne i zapadne Nemce - a ti izrazi nisu postojali pre pada Zida.