Grad svetlosti u mraku terora

Foto Dalibor Danilović

Užasne scene stradanja civila u terorističkom napadu islamskih fundamentalista u Parizu, podstakle su francuskog predsednika Fransoa Olanda da najavi nemilosrdni rat protiv terorizma, uz predlog o tromesečnom vanrednom stanju. Borba s terorom islamskih ekstremista, ovoga puta u liku Islamske države, umnogome podseća na sličan rat koji je DŽ. Buš mlađi najavio protiv Al kaide posle rušenja Svetskog trgovinskog centra u NJujorku 2001. Krstaški rat protiv fundamentalista, u međuvremenu, nije, uprkos povremenim uspesima, dobijen, da bi se, dva puta u poslednjih godinu dana, stravičan teror islamskih fanatika preneo na ulice Grada svetlosti.

Francuska je, zaista meki trbuh Evrope, najmanje otporan na terorističke pretnje, sa najvećim postotkom građana islamske veroispovesti (najmanje 10 odsto, preko šest miliona), i to većinom arapskog porekla, iz Alžira, Maroka, Tunisa i sa Bliskog istoka. Ako se nosiocima francuskih pasoša dodaju i imigranti sa dozvolom boravka, onda je taj broj neuporedivo veći. Francuska sekularna republika, ponosna na sposobnost asimilacije i jednakost njenih državljana pred zakonom bez obzira na etničko poreklo, poslednjih nekoliko decenija suočava se sa rastućim socijalnim i ekonomskim frustracijama muslimanskog stanovništva (stepen nezaposlenosti u pojedinim sredinama varira od 25 do 50 odsto) i to onih iz druge ili treće generacije ponikle na francuskom tlu. Uprkos proklamovanoj jednakosti, oni su sve slabije integrisani u društvo koje zvanično, ne priznaje nikakve manjinske zajednice, ali uz građansku ravnopravnost, garantuje verske slobode. Socijalna podvojenost, a često i getoizacija arapskih zajednica naseljenih uglavnom po velikim gradovima i besperspektivnost u društvu koje ih, kako mnogi među njima tvrde, prihvata samo na papiru, plodno su tle za regrutovanje pristalica antizapadnih, džihadističkih pokreta. Samo u poslednjih nekoliko godina, više od 900 francuskih državljana otišlo je u Siriju da se bori u vojnim formacijama Islamske države.

Uz Marselj (25 odsto muslimana), Pariz sa okolinom (35 odsto muslimana) je grad s najvećim procentom arapske populacije, opasan lancem novih predgrađa u kojima, osiromašene i getoizovane islamske zajednice, bes protiv društvene nejednakosti i diskriminacije iskaljuju povremeno u talasima nasilnih akcija. Uporedo s tim, učestali su sukobi arapskih i jevrejskih zajednica, koji su, poslednjih godina izazvali pravi egzodus francuskih Jevreja u Izrael. Socijalna diskriminacija mlađih arapskih naraštaja, od onih rođenih u Francuskoj do skorije doseljene populacije ― izolovane, marginalizovane i sasvim neuklopljene u društvo ― prevedena u nivo versko-nacionalnih frustracija, duboko je uzdrmala francuski koncept laičkog društva, i same Francuske kao sigurnog pribežišta izbeglica i nevoljnika sa svih meridijana. Nekada uzorna evropska varijanta američkog lonca za topljenje, u kojem su tokom dva poslednja stoleća uglavnom uspešno integrisani milioni useljenika, sada se sudara sa prkosnim odbijanjem znatnog dela arapske populacije da se integriše. Oni odbijaju francuski identitet koji, po njima, podrazumeva tihu ali veoma opipljivu diskriminaciju na svim nivoima društvenog života, i umesto sekularnih vrednosti republike ― koja su u demokratskom svetu postala zajednička načela državne i socijalne organizacije ― oberučke prihvataju ideologiju islama, i to sve češće onog radikalnog, iz rastućeg broja lokalnih džamija i muslimanskih centara. Za mnoge francuske građane islamskog porekla, islam nije više samo religija koja ispunjava duhovne potrebe nego je, vremenom, postala stub njihovog identiteta.


Pre samo dve decenije, u Francuskoj se, retko u kvartovima s arapskom većinom, i to uglavnom među starijim svetom, mogla sresti žena pokrivena po islamskom običaju, dok je danas to masovna pojava, prevashodno među mlađim generacijama, koje odbijaju propisanu integraciju u laičku republiku, podrivajući tako same temelje državnog ustrojstva Francuske. Zabrane pokrivanja u školama i javnim ustanovama, kao i korišćenja burki, u ime rodne ravnopravnosti, samo su dodatno pojačale spremnost na otpor, a naglašavanjem islamskog identiteta i vrednosti izvedenih iz šerijatskog prava, otvoreno poricanje građanskih vrednosti i temelja evropske civilizacije. Mnogi francuski muslimani ukidanje nošenja burki i drugih blažih oblika pokrivanja žena tumače kao otvoreni napad države na svoju kulturu i običaje, dok radikalniji uporno ukazuju na rastuću islamofobiju u Francuskoj. Muslimansko stanovništvo ipak nije homogena zajednica, jer značajan broj njenih članova, čuvajući pritom vlastiti identitet, prihvata Francusku kao svoju domovinu. Smatra se da broj aktivnih džihadista i njihove povereničke mreže, zajedno sa neskrivenim pristalicama radikalnog islama, ne prelazi broj od 10.000, što ipak otežava bezbednosni nadzor, u situaciji kada se etnička distanca i međusobno nepoverenje, a s njim i tiha podrška islamskom ekstremizmu, povećavaju geometrijskom progresijom.


Foto Profimedia

Spoljna politika Francuske drugi je izvor velike frustracije arapske populacije. Dok se Francuska uzdržala od učešća u ratu sa Irakom, njena agresivna politika intervencije u Libiji i danas Siriji, shvaćena je kao otvoreno neprijateljska prema arapskom svetu, što je dodatno udaljilo mlađe naraštaje od laičke države, aktivne članice NATO-a i, kako tvrde, politike dvostrukih standarda koje Francuska primenjuje. Naizgled udaljeni ratovi, pokrenuti u ime demokratije i građanskih sloboda, a praćeni velikim brojem civilnih žrtava i razaranjem postojećih državnih struktura, preselili su se na ulice francuske prestonice kao bumerang-efekat globalizacije. Osećanje obespravljenosti u Francuskoj i rezignacija zbog bombardovanja arapskih zemalja, moraju se suzbijati jednom sveobuhvatnom strategijom koja neće biti svedena samo na represivne policijsko-bezbednosne akcije nego serijom osmišljenih mera kojima će se dugoročno rešavati nagomilani socijalni problemi i pozitivnom diskriminacijom olakšati željena integracija u francusko društvo.

Borba za potpuno uništenje ID biće nesumnjivo nemilosrdna, kao i kazne za njene pristalice na tlu Francuske. Jedan od elemenata u borbi koji će, međutim, i ubuduće izmicati naporima Pariza da suzbije opasnost od islamskog ekstremizma i iskoreni teror varvarskih razmera jeste finansijska i ideološka podrška radikalnom islamu koja kontinuirano, posebno tokom poslednje dve decenije, dolazi iz bogatih muslimanskih zemalja u Zalivu. Dugotrajni uspesi u legitimnoj, ali neizvesnoj borbi protiv terorizma zavisiće, stoga, od sposobnosti ne samo Francuske ― koja u Evropi preuzima primat u borbi sa Islamskom državom ― nego i od šire međunarodne zajednice da se eliminiše dominantan uticaj zalivskih država na širenje radikalnog islama na Bliskom istoku i njegove ispostave širom Evrope.