Grčka drama u režiji „trojke“

U poruci kojom se na kraju 2015. obratio klijentima, Holger Šmiding, glavni ekonomista hamburške investicione banke Berenberg, upozorio je da bi sad trebalo da ih najviše brine politički rizik. Kao ilustraciju priložio je grafikon na kome se vidi kako je poslovno poverenje tokom kasnog proleća 2015. doživelo kolaps, da bi se oporavilo tek nakon moje ostavke na dužnost ministra finansija. Šmiding je izabrao da ovo nazove „efektom Varufakis“. Nema sumnje da danas investitori treba da budu zabrinuti - veoma zabrinuti - zbog političkih rizika, uključujući sposobnost političara i birokrata da ekonomiji nanesu nezamislivu štetu. Ali moraju da se čuvaju i analitičara nesposobnih ili nezainteresovanih da naprave razliku između uzročnosti i korelacije, te između nesolventnosti i nelikvidnosti. Drugim rečima, investitori moraju da se paze analitičara poput Šmidinga. Poslovno poverenje u Grčkoj zaista se strmoglavilo u nekoliko meseci nakon mog dolaska na mesto ministra finansija. I jeste se oporavilo mesec dana nakon moje ostavke. Korelacija očigledno postoji. Ali postoji li i uzročna veza? Uzmimo sledeći primer. Poslovno poverenje opalo je u septembru 2001, nakon terorističkih napada na NJujork i Vašington, u vreme dok je na mestu američkog ministra finansija bio Pol O’Nil. Da li bi Šmiding i grafikon koji bi prikazivao taj pad nazvao „O’Nilovim efektom“? Naravno da ne bi: pad poslovnog poverenja nije imao ništa s O’Nilom, a imao je sve za zabrinutošću za globalnu bezbednost. Korelacija s O’Nilovim mandatom bila je irelevantna. Slično tome, u slučaju Grčke kolaps poslovnog poverenja jeste usledio tokom mog mandata. Ali njegov uzrok bilo je to što su naši poverioci, tzv. trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), jasno stavili do znanja da će ugasiti naš bankarski sistem kako bi grčku vladu primorali da prihvati novi kreditni aranžman po sistemu „produži-i-pretvaraj-se“. Pre nego što su takve pretnje izrečene, poslovno poverenje u Grčkoj je zapravo raslo. Štaviše, na dan kad sam predstavnicima londonskog Sitija predstavio svoj plan reformskih i fiskalnih mera, deonice su zabeležile impresivan rast. U stvari, tokom mog ministarskog mandata realni BDP porastao je više nego za poslednja dva kvartala 2014, koje je Šmiding identifikovao kao period rastućeg poverenja. Pa šta je onda izazvalo veliki pad poslovnog poverenja tokom mog mandata? Da li su za to odgovorni moji predlozi mera ekonomske politike - sročeni u koautorstvu sa DŽefrijem Saksom (s doprinosima Normana Lamonta, bivšeg torijevskog ministra finansija u Velikoj Britaniji, Larija Samersa s Harvard univerziteta, te DŽejmsa K. Galbajta s Univerziteta Teksas)? Ili je do toga dovela eksplicitna pretnja „trojke“ da će grčke banke biti zatvorene (pretnja koja je i sprovedena kad smo se usudili da grčkom narodu damo priliku da se prošlog jula na referendumu izjasni o ultimatumu pred koji su nas postavili kreditori)? Drugim rečima, da li je reč o „efektu Varufakis“ ili „trojka efektu“? Da bi se na ovo pitanje odgovorilo tako da to bude od koristi za investitore, analitičar bi morao makar da se potrudi da utvrdi da li posmatrana korelacija ukazuje na postojanje kauzalne veze. Čitajući naše predloge ekonomske politike i upoređujući ih s programom „trojke“ svakako bi bilo od pomoći. Na nesreću, to zahteva rad koji neki analitičari preferiraju da izbegnu. Relevantno pitanje je da li smo bili u pravu da se konfrontiramo s „trojkom“, što je bio centralni deo naše platforme za izbore u januaru 2015, ili je trebalo da prihvatimo program naših poverilaca. Moje viđenje je da nismo imali izbora nego da se suprotstavimo planu „trojke“. Razlog je jednostavan: grčka država je postala nesolventna početkom 2010. Od maja 2010, ta nesolventnost rešavana je sukcesivnim „produži-i-pretvaraj-se“ kreditnim aranžmanima, pod uslovima koji su garantovali smanjenje nacionalnog dohotka, pad investicija i kreditne sposobnosti. Ta nesolventnost postala je sve gora zbog toga što su se svi pretvarali da je u pitanju tek nelikvidnost. Da li je Grčka krajem 2014. bila na pragu da započne oporavak? Naravno da ne. Nominalni BDP nikad nije prestao da opada, javni i privatni dug postajao je sve neodrživiji, a nivo investicija i kreditna sposobnost sve vreme su bili u komatoznom stanju. Bez reprogramiranja duga, nisko ciljanog nivoa primarnog budžetskog suficita, formiranja „loše banke“ na koju bi bili prebačeni nenaplativi krediti, te sveobuhvatne reformske agende, čijim merama bi se suzbili najgori slučajevi rentijerstva, Grčka je osuđena na permanentnu ekonomsku depresiju. Avaj, „trojka“ je bila politički motivisana da sve to poriče i ostala je duboko nezainteresovana za naše predloge. Stalno iznova, od nas su jednostavno tražili da kapituliramo. Da razjasnimo: svakako smo u toj konfrontaciji mogli pametnije da postupamo. Ali da neki analitičar krivi žrtvu takvog finansijskog nasilja ne samo da je moralno neprihvatljivo, nego je i primer pružanja loše usluge klijentima koji bi, recimo, mogli da se uljuljkaju u lažni osećaj da je Grčka na putu oporavka sad kad je Varufakis nateran na napuštanje vlade. Srećom, ima agilnih analitičara, poput Muhameda el Erijana, kojima razumni investitori mogu da se okrenu. A njihov sud je jasan: grčka silazna putanja u 2015. bila je posledica „trojka efekta“. Da, politički rizik u Evropi je jasan i prisutan. Ali on je uzrokovan nespremnošću „trojke“ da samu sebe reformiše i preispita svoju neuspelu politiku.