Mali pakt sa velikim neprijateljem

Ako bi neko pokušao da napravi top-listu pitanja na koja javnost nije uspela da dobije zadovoljavajući odgovor, prošlonedeljni kapitalac svakako bi bio visoko plasiran. Reč je, naime, o odnosu vlasti prema dugo najmoćnijem domaćem kapitalisti, Miroslavu Miškoviću, na čijim je leđima premijer Aleksandar Vučić nazidao enormnu popularnost i moć, tačno prepoznajući da je upravo borba protiv korupcije ono za čim građani žude.

Šta nam govori vest o prisustvu gradonačelnika Beograda Siniše Malog na obeležavanju četvrt veka postojanja kompanije Delta holding? Naročito s obzirom na činjenicu da je Mali jedan od ljudi od premijerovog najvećeg poverenja, za koga je teško poverovati da bi bilo kakav značajan potez povukao bez Vučićevog znanja i odobrenja.

Da li je Mišković kupio indulgencije? Ili se višegodišnji sudski proces ozbiljno sapliće o nedostatak dokaza, što će uskoro biti nemoguće sakriti? I na šta bi, recimo, mogla da ukaže presuda Ustavnog suda kojom su ustanovljene povrede prava podnosioca ustavne žalbe (Miškovića) na ograničeno trajanje pritvora?

Ili je Mali, zapravo, navučen na tanak led kako bi lakše bio odstranjen, o čemu se dugo spekuliše, ali bez iole opipljivih dokaza?
Još manje dokaza ima za, u osnovi, najpovoljnije objašnjenje ono prema kome je cela priča vraćena u institucije, što bi trebalo da znači da je svako, pa i Mišković, nevin dok se ne dokaže suprotno, a vlast je samo servis građana zadužen da radi isključivo u njihovom interesu?

Slike su bile upečatljive posle prisnog susreta, osmeha i zagrljaja, Malom je pripalo počasno mesto, desno od Miškovića, što je, nakon sve one paljbe osute po tajkunu na uslovnoj slobodi, teško uklopiti u zvanično objašnjenje o obavezi gradonačelnika. Na toj proslavi bio je i gradonačelnik LJubljane. On je jasno rekao da će, ako Delta ne bude investirala u Beogradu, investirati u Sloveniji i da će mnogo brže i efikasnije davati građevinske dozvole, rekao je Mali, predstavljajući ceo događaj skoro kao ličnu žrtvu u cilju obezbeđenja radnih mesta.

Pakt sa đavolom, takoreći, s obzirom na zvaničnu mantru prema kojoj je Mišković srce tame iz koga se vuku konci i plaćaju izvođači radova protiv proevropske, reformske i u svakom smislu napredne vlade

Ozbiljno se radilo na toj, izrazito isplativoj, teoriji. Jer, upravo je hapšenje Miškovića decembra 2012. bilo, slažu se istraživači, presudni događaj nakon koga se u nebo vinula popularnost za akciju najzaslužnijeg čoveka, tadašnjeg potpredsednika vlade, Vučića. Onog istog koji je u maju izgubio beogradske izbore od Dragana Đilasa (25,72 naspram 35,18 posto glasova) i koji je na vlast došao zahvaljujući odluci Ivice Dačića da, nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, promeni koalicionog partnera u korist naprednjaka.
Priča se, doduše, odavno razvodnila: posle sedam meseci boravka u pritvoru, Mišković je rekordnim iznosom jemstva (12 miliona evra) dospeo na slobodu. A onda se čak i sam Vučić sastajao sa tim mrskim neprijateljem i vodio konstruktivne razgovore o ekonomskoj budućnosti (u julu 2014. u Klubu Privrednik, na primer).
Da nije, možda, propagandni kapacitet slučaja Mišković na izmaku, pa je, u susret izborima, vreme za novo veliko hapšenje i novog strašnog krivca?