Evropske vrednosti između mita i realnosti (3): Izveštaj o stanju nacije

U Srbiji se i inače godišnji izveštaji Evropske komisije doživljavaju kao neka vrsta nebeskog suda o radu vlasti u prethodnom periodu i prilika za unutrašnjopolitičke obračune. To samo ukazuje na fenomen rastućeg političkog provincijalizma i malodušnosti, što je karakteristika gotovo svih država nastalih na razvalinama bivše Jugoslavije

Prošle nedelje objavljen je Godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji, koji je i ovog puta izazvao burne reakcije i komentare na domaćoj političkoj sceni. Ovog puta objavljivanje izveštaja se poklopilo sa početkom izborne kampanje za parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore 17. decembra, što je dodatno rasplamsalo političke strasti. U Srbiji se i inače godišnji izveštaji Evropske komisije doživljavaju kao neka vrsta nebeskog suda o radu vlasti u prethodnom periodu i prilika za unutrašnjopolitičke obračune. To samo ukazuje na fenomen rastućeg političkog provincijalizma i malodušnosti, što je karakteristika gotovo svih država nastalih na razvalinama bivše Jugoslavije.

Opozicija i njoj naklonjen deo javnosti pretežno su razočarani formulacijama i ocenama iz izveštaja, smatrajući da su mogle i morale biti znatno oštrije. Vlast, koja je inače izuzetno osetljiva na svaku kritiku, ovog puta je bila uglavnom zadovoljna ocenom o postojanju bilo kakvog napretka, prećutkujući ili relativizujući brojne uočene nedostatke ili probleme. To je kod dela opozicije dodatno pojačalo sumnje i podstaklo uvek prisutne teorije zavere da je Evropska unija naklonjena srpskim vlastima, od kojih zauzvrat očekuje ispunjenje nekih davnih obećanja u vezi sa Kosovom. Kao da se zaboravlja šta je osnovna svrha godišnjih izveštaja Evropske komisije.

Srbija, naime, još uvek nije članica EU, tako da Evropska komisija nema nikakve ingerencije nad vlastima u Beogradu. Stoga uloga Evropske komisije nije da arbitrira na domaćoj političkoj sceni, već samo da oceni napredak Srbije u ispunjavanju uslova i kriterijuma za članstvo u EU i da shodno tome sačini odgovarajući predlog državama članicama u pogledu daljeg vođenja pregovora. U tom smislu ona može predložiti otvaranje novih klastera ili zatvaranje postojećih, kao i donošenje podsticajnih ili kaznenih mera. To, naravno, ne znači da izveštaj ne sadrži zapažanja o pitanjima koja su predmet oštrih unutrašnjopolitičkih rasprava, ali ih posmatra isključivo u kontekstu procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji. U tom smislu, ovogodišnji izveštaj daje prilično iscrpan i precizan presek postojećih političkih, socijalnih i ekonomskih prilika u Srbiji. Zato bi se prilikom čitanja izveštaja trebalo više koncentrisati na njegovu sadržinu, a ne toliko na ocene koje će uvek biti politički sporne.

U ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije našlo se nekoliko zanimljivih tačaka koje su bile predmet rasprava u domaćoj javnosti. Jedna od njih odnosila se na pravnu sudbinu Briselskog sporazuma o putu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova i Ohridskog implementacionog aneksa, s obzirom na to da ovi sporazumi nisu potpisani. Da podsetim, nakon sastanka u Ohridu predsednik Vučić je izjavio da nije potpisao ni prihvatio Sporazum, ni Aneks, ali da je Srbija spremna da radi na implementaciji do svojih crvenih linija, a to su priznanje Kosova i njegovo članstvo u Ujedinjenim nacijama. „Zato ne mogu nešto da nametnu Srbiji što Srbija nije prihvatila.“

Kao razlog što nije potpisao sporazum, Vučić je naveo da za njega Kosovo nije međunarodno priznata država i da ne želi da pravi međunarodno pravne sporazume sa Kosovom. Međutim, izveštaj Evropske komisije je razvejao sve dileme, ako ih je uopšte i bilo, o prirodi i pravnom dejstvu Briselskog sporazuma o putu normalizacije odnosa od 27. februara 2023. i Ohridskog implementacionog aneksa od 18. aprila 2023. S tim u vezi se izričito navodi da su Srbija i Kosovo postigli navedene sporazume i da su oni punovažni i pravno obavezujući za obe strane. Od Srbije i Kosova se očekuje da u potpunosti primene te sporazume.

Takođe je razrešeno pitanje da li je i u kojoj meri Srbija primenila preporuke OEBS-ove Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) u pogledu održavanja izbora. Odgovarajući na primedbe predstavnika opozicije, predsednica Vlade Ana Brnabić bila je sasvim rezolutna u stavu da je Srbija primenila 79 odsto, odnosno 18 od 23 preporuke OEBS-a, po čemu je „Srbija prva u svetu“. U izveštaju Evropske komisije se, međutim, konstatuje da bi, iako postoji napredak u primeni preporuka OEBS-a, Srbija trebalo u potpunosti da primeni preporuke ove organizacije, od kojih mnoge datiraju još od 2014, a odnose se na „ključna pitanja izbornog procesa, kao što su mediji, finansiranje kampanje i mere u vezi s pritiscima na birače“.

Izveštaj Evropske komisije je ukazao na jedno pomalo zaboravljeno, ali izuzetno važno pitanje, ne samo za napredak Srbije na putu ka članstvu u EU, već za funkcionisanje ovdašnjeg političkog sistema. Podsetio je na to da je Srbija još uvek pravno nedovršena država. Pri tome ne mislimo na nerešeni status Kosova, već na ustavni položaj AP Vojvodine. Srbija, naime, još uvek nije usvojila zakon o finansiranju AP Vojvodine, mada je ta obaveza predviđena još Ustavom iz 2006. Zanimljivo je da Srbija, koja ima pretenzije da reintegriše Kosovo u svoj ustavnopravni sistem, više od sedamnaest godina ne uspeva da zaokruži ni ustavnopravni status Vojvodine i donese sistemski važan zakon, koji je od ključnog značaja za funkcionisanje pokrajinskih institucija i standard građana Vojvodine. Što je još više poražavajuće, izgleda da je ovo pitanje važnije Evropskoj komisiji - koja ga iznova i iznova ponavlja u svojim godišnjim izveštajima - nego srpskim i vojvođanskim vlastima koji ga sa istim stepenom upornosti ignorišu.

Na kraju, pomenućemo još jedno značajno pitanje koje se odnosi na rad policije. U ovogodišnjem, ali i ranijim izveštajima Srbija se poziva da izmeni Zakon o unutrašnjim poslovima kako bi obezbedila punu autonomiju policije u odnosu na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Izmene zakona takođe bi trebalo da osiguraju da policija za radnje koje preduzima u predistražnom i istražnom postupku u potpunosti odgovara tužilaštvu. Operativna nezavisnost policije je proklamovana i postojećim Zakonom o policiji. Ono što nedostaje jesu institucionalne pretpostavke i garancije. Podsećamo da policija dve godine nema svog direktora, koji po važećem zakonu predstavlja garanta operativne nezavisnosti policije. U takvim okolnostima, kada nema direktora policije, neminovno jača politički uticaj na rad policije, koji prevashodno dolazi od Ministarstva unutrašnjih poslova. Tako je došlo do apsurdne situacije da ministar unutrašnjih poslova javno komentariše i dovodi u sumnju istinitost iskaza policijskih inspektora u predmetu Jovanjica i da oni odlukom iz kabineta MUP-a budu raspoređeni na druge poslove. Sve i da nije tako, teško je zamislivo da u jednoj ozbiljnoj, uređenoj državi policija dve godine nema direktora. Na ovom primeru se vidi koliko su institucije u Srbiji još uvek krhke. A upravo stabilnost institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i poštovanje ljudskih i manjinskih prava predstavlja jedan od ključnih kriterijuma za članstvo u EU.

U proceni političkih kriterijuma koji se odnose na stanje demokratije, vladavine prava, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala i poštovanje ljudskih prava, dominira ocena „ograničeni napredak“. U pitanju je ocena koja označava najmanji mogući napredak. Samo je u delu koji se odnosi na funkcionisanje sudstva ocenjeno postojanje „određenog napretka“ i to zbog donošenja novih pravosudnih zakona kojima se implementiraju ustavni amandmani. Poražavajuće je da deset godina od otvaranja pristupnih pregovora Srbiju i dalje opterećuju ozbiljni problemi u fundamentalnim oblastima. A napredak u tim oblastima određuje tempo celokupnih pregovora.

U tom smislu Srbija već pomalo počinje da liči na Tursku, koja je otvorila pregovore o članstvu u EU još 2005. Zanimljivo je da se vlast preterano ne uzbuđuje zbog toga. Od predsednika Aleksandra Vučića smo mogli da čujemo da su glavne prepreke za članstvo Srbije u EU - Kosovo i odbijanje da se uvedu sankcije Rusiji. Skretanjem pažnje isključivo na ova takođe važna pitanja zapravo se relativizuju evidentni problemi u pogledu funkcionisanja demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava. Očigledno se igra na emocije birača, koji su znatno osetljiviji na ove teme nego na stvarne uslove u kojima žive. Ali, to je već naš problem, a ne problem Evropske komisije.

Autor je profesor prava EU