Čekajući proljeće u decembru: Od nezadovoljstva do političkih promena

Dosta je logično očekivati da, kada se vlast uporno hvali (navodnim) visokim iznosom prosečne plate u zemlji, dođe momenat kad ljudi počnu da traže da te plate zaista i dobiju. Naročito ako je reč o zaposlenim u javnom sektoru, kao što su, recimo, poštari ili zdravstveni radnici.

Logično je, takođe, da, neprekidno busanje u prsa pričom o snažnoj ekonomiji i ogromnom iznosu novca u budžetu podstakne ljude, zgurane na ivicu egzistencije, da od države zatraže bolje uslove poslovanja. Poljoprivrednike, na primer.

Jasno je, s druge strane, i da će vlast, koja zna pravo finansijsko stanje države, a poznaje i metode izvlačenja javnog novca na privatne račune, pokušati na sve načine da štrajkače zaplaši i podeli, pa čak i pretnjom bezbednosnim službama. Sve do onog trenutka kada bi se eventualni trošak za ispunjenje njihovih zahteva mogao svesti na prihvatljivu predizbornu investiciju.

I šta sad imamo? Da li su protesti koje gledamo najava onog „narodnog bunta“ o kome se stalno govori i koji bi, na izborima koji slede za manje od mesec dana, mogli dovesti do promene vlasti? Je li opravdano porediti radnike Pošte 2023. sa radnicima Kolubare 2000? Ili zaista gledamo samo „predizborni folklor“, pokrenut svešću da je vlast tada ranjivija i spremnija da ispuni zahteve - s perspektivom da se dramatična pobuna pretvori u scenografiju za pojavu poznatog spasioca, dovoljno hrabrog da se posle mnogo godina prošeta čak i Knez Mihailovom ulicom i fotografiju tog spektakularnog čina podeli na Instagramu?

Samo jedno je sigurno: koliko god vlast, uz pomoć propagandnih glasila, pokušavala da sakrije činjenice o uslovima života ljudi u štrajku i za sve okrivi „Đilasa i Šolaka“, nezadovoljstvo pobunjenih je ogromno i prouzrokovano je težinom stvarnog života, potpuno drugačijeg od ružičaste slike koja im se servira.

Ali, to i dalje ne znači da će svi štrajkači, ali i njihove jednako nezadovoljne kolege koje nisu imale hrabrosti za rizik pobune, svoj glas 17. decembra poveriti nekoj od opozicionih stranaka i tako stvoriti bujicu koja će dobro organizovane naprednjake saprati u istoriju. Odnosno, ne znači da će oni među štrajkačima, koji su do sada glasali za SNS, na predstojećim izborima – promeniti stranu.

Istraživači javnog mnjenja odavno objašnjavaju da tako radikalna promena političkog uverenja nije česta. Obično se prvo odlazi u apstinenciju, ili se glas daje nekoj relativno srodnoj organizaciji, kao što je, na primer SPS - koalicioni partner naprednjaka, koji je i sam meta tabloidnog čerečenja, prema mnogim tumačenjima upravo zbog preveniranja odliva birača SNS. 

Nešto slično rekao je i sociolog Srećko Mihajlović za Demostat – prema njegovoj oceni, javno mnjenje obeleženo je nezadovoljstvom zbog lošeg životnog standarda i inflacije, ali iz toga ne sledi automatska promena izbornog opredeljenja. „Nezadovoljstvo građana malim platama i penzijama ne znači da će glasati protiv stranaka na vlasti, već je potreban dodatni politički rad opozicije sa biračima, kako bi se to kanalisalo u pravom pravcu“, rekao je Mihajlović.

Potrebno je, prema njegovim rečima, dodatno uveravanje da će sa drugim partijama stvari poteći ka boljem, da će se bolje živeti, da ćemo imati bolju vlast, manje korupcije... Opozicija se, međutim, u periodu između dva izborna ciklusa, više bavila sobom nego potencijalnim biračima, primetio je Mihajlović, koji opoziciji na teret, uz sve razumevanje njenog teškog položaja, stavlja i propuštanje da u svoju korist interpretira autogolove vlasti, kakav je bio skandal sa okupiranjem privatne kuće poljoprivrednika u Bavaništu.

Ono što je opozicija trebalo da uradi, i što su, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja građani od nje očekivali – da napravi jedinstven front protiv vlasti, pa makar i u više kolona, ali koordinisanih – uradio je Vučić. On sam i mediji koji mu terciraju, ne propuštaju da govore o svim opozicionim snagama, ali i drugim kritičarima vlasti, kao o „đilasovcima“, odnosno „plaćenicima“, „poslušnicima“, „uposlenicima“ svojevrsne aždaje po imenu „Đilas-Šolak“. 

Stvarajući sliku da su se svi udružili protiv njega i da je reč o neprincipijelnoj koaliciji, Vučić motiviše svoje birače. A opozicija, zapravo, propušta da nezadovoljne motiviše idejom o sveopštoj borbi za slobodu koja je iznad svih razlika. To bi se moglo uraditi, recimo, u slučajevima nasilja, kakvo je pretrpeo predsednik gradskog odbora DS-a u Prokuplju Slaviša Momčilović, kome su volšebno izgorele poljoprivredne mašine vredne 50.000 evra u požaru za koji tvrdi da je podmetnut. Reagovao je DS, ali do odlaska ovog broja NIN-a u štampu nije bilo jasnog, koordinisanog stava raznorodne opozicije da se slučaj mora ispitati zajedno sa svim indicijama da je reč o odmazdi zbog političkog delovanja.

Umesto toga, dobili smo nove sukobe, poput javne žalbe Borisa Tadića na račun Dragana Đilasa, koga je bivši predsednik Srbije okrivio za sprečavanje dogovora o učešću njegovog SDS-a na koalicionoj listi Srbija protiv nasilja. Tadićeva verzija događaja privukla je ogromnu pažnju provladinih medija, za razliku od, recimo, napada njegovog koalicionog partnera, Dosta je bilo, na Đorđa Vukadinovića, sada kandidata za poslanika na listi Narodne stranke, „okrivljenog“ verzijom DJB za neuspeh postizanja dogovora o koaliciji desničarskih stranaka. 

Koliko god neočekivano tiha bila kampanja, ne može se reći da se opozicija ne bavi izbornim radnjama – od skupljanja potpisa, do organizovanja skupova, pa čak i obilaska od vrata do vrata. Konačna izborna ponuda još se ne zna, i to ne samo zato što su pokrajinski izbori raspisani tek 16. decembra. Čak i za izbore na republičkom i beogradskom nivou, nisu svi igrači koji su najavili učešće uspeli da skupe potpise – pre štampanja ovog NIN-a, RIK je zvanično proglasio i 11. izbornu listu, Narodne stranke Vuka Jeremića koja se za glasove bori samostalno. Potpise su još skupljali DJB-SDS koalicija koju Tadić naziva „tehničkom“, lista „Srbija na Zapadu - da se struka pita“ koju čine D2SP, LIBDEM, GDF i GLAS, pokret „Ćale, ovo je za tebe“, vaskrsli LDP... U međuvremenu, prema saznanjima Danasa, spisak zainteresovanih za učešće na izborima dodatno je uvećan – potpise skupljaju bivši ministar privrede Rade Basta i nekadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Nenad Milić, „koji su se saglasili oko jasne proevropske politike i potrebe da se uvedu sankcije Ruskoj Federaciji“.

Izborne radnje na pokrajinskom nivou tek su počele, a na lokalnom je situacija jednostavno neprepričljiva - i to ne samo zbog različitih lokalnih pretendenata, već i zbog toga što nemaju sve „velike“ stranke odbore u svim opštinama, a i ako imaju, koalicije nisu preslikane sa republičkog nivoa.

Zanimljiva je još jedna opaska koju je izneo Mihajlović – on, naime, ne prihvata mogućnost ozbiljnije prognoze ili procene rezultata istraživanja zbog toga što se „stiče utisak da su pojavni oblici izborne patologije, koja obuhvata ucenu birača, kupovinu glasova, krađu izbornih rezultata, znatno češći uoči ovih izbora nego uoči prethodnog istraživanja“. 

Ipak, kad je u pitanju Beograd, i on se svrstao na spisak istraživača koji veruju da je u glavnom gradu promena vlasti „vrlo moguća“. Kad je reč o Republici, međutim, istraživačima i dalje deluje da je, u ovom trenutku, najviše što opozicija može da očekuje dovođenje naprednjaka u poziciju zavisnosti od socijalista, odnosno koalicionog partnera. Što nije baš ni malo, u poređenju sa dosadašnjim stanjem – naročito ako se ima u vidu da je u toku maraton, koji će podrazumevati više izbornih okršaja, a potom i mučan, verovatno višedecenijski, put oporavka od posledica života u zarobljenoj državi. Neko buđenje se dešava, što se videlo, recimo, u spremnosti na solidaran otpor u Bavaništu ili reakcijama na ProGlas. Tu su i prigodni stihovi Branimira Štulića – „proljeće je čak i u decembru, 13. ili bilo kog drugog, proljeće stoji iza barikade, sa podignutom rukom“. Opozicija je na potezu.