Razotkrivanje političkih zabluda i manipulacija vlasti (3): Madžar za NIN o neistini kao sredstvu vladavine

U svetu je uveliko i odavno prihvaćeno stanovište da je istina jedini osnov za izgradnju, opstanak i razvoj uspešnih institucija, dok je kod nas uveliko i poodavno prihvaćeno suprotno gledište, ali ne zarad jačanja institucija, već vlasti, koja je shvatila da institucije mogu samo da joj vezuju ruke i ograničavaju ono što je njima najslađe – neograničeno gospodarenje, moć, prestiž i pristup finansijskim i drugim sredstvima.

Za razliku od uređenih zemalja, kod nas se sistematski ispoljava i jasno manifestuje zakonitost da sa porastom nivoa vlasti raste broj i format neistina. A sa približavanjem izbora kao da raste i produktivnost vlasti u generisanju neistina, pa se uz one stare - koje se vuku iz godine u godinu, ali se sve agresivnije i upornije obznanjuju i u javnosti poprimaju status istina – lansiraju i nove. Vlast je u tom poslu toliko vešta da je na putu da nas tako zblanute dovede u situaciju u kojoj nećemo biti u stanju uopšte da razlikujemo istine od laži.

Ni dva prethodna teksta u NIN-u nisu bila dovoljna da se analitički razobliče samo najkrupnije i potencijalno najštetnije neistine, jer nas je vlast štedro obdarila materijalom, pa će ovoga puta iz tog repertoara neslavnih sudara sa istinom biti obrađene još dve neistine. Prva o privatizaciji, pri čemu vlast tvrdi da je kapital nasleđen iz socijalizma prodat u bescenje i da su se u tim transakcijama novopečeni tajkuni dobro omastili.

Druga laž odnosi se na kretanje (ne)zaposlenosti i da je bivša vlast zakatančila mnoge pogone i nemilosrdno otpustila stotine hiljada radnika. Obe te tvrdnje su neistinite, jer je stalno odlaganje i miniranje tranzicije tokom 90-ih, uz sankcije i bombardovanje, faktički uništilo nasleđene samoupravne firme, u meri u kojoj je još išta preostalo za uništavanje, jer su one u međuvremenu ostale bez kapitala i postale bezvredne, gubeći usput i mogućnost očuvanja radnih mesta. Te preovlađujuće zablude toliko su krupne da se javlja ozbiljno pitanje korena i mehanizama njihovog obrazovanja.

Devijantni trendovi

Jednako urgentno nameće se i pitanje mehanizama formiranja tako izopačenih i neverodostojnih predstava o specifičnostima razvoja da je doista neobično da su u javnosti uopšte mogle da cirkulišu i da nisu bivale smesta pobijane i odbacivane. A obe grupe pitanja amalgamiraju se u jedno krupno: kako su takvi procesi istrajnog udaljavanja od tvrdih empirijskih datosti uopšte bili mogući?

U raspravama o novim pravcima u međuratnoj poeziji dvadesetih i tridesetih godina minulog stoleća ispitivani su uzročnici nekih devijantnih trendova. Marko Ristić je u tim tvrdim i oporim razmenama argumenata govorio poletno i angažovano o izobličenom ili izostalom socijalnom, ali i intelektualnom i moralnom smislu poezije, dokazujući da su za dobru poeziju neophodne obe komponente.

Slična dihotomija javlja se i prilikom nastojanja da se pokažu uzročnici izopačenih predstava o tome šta je produkovalo učestale krize u privredi Jugoslavije, a potom i Srbije. Prva skupina uzročnika povezana je sa svojevrsnim intelektualnim deficitom: privredu je teško pritiskao neizdrživi teret sankcija, a analitičari su tu tako krupnu sitnicu jednostavno zanemarivali. No, nakon što je to ograničenje konačno i selektivno bivalo i percipirano, brzo je aktivirano drugo ograničenje – ono moralno. Ako bi otkrivanje istinskih uzročnika ispadalo nepovoljno po vlast, bacajući težu senku na njenu ekonomsku politiku, ona je nalazila načina da spreči da takav kompromitujući uvid dopre do javnosti.

Stoga se odsustvo etičkog naboja u političkim raspravama nametalo kao ograničenje u trezvenom dijagnostikovanju uzroka razvojnog malaksavanja i u odgovarajućem formulisanju celishodnih ekonomsko-političkih reakcija. Drugim rečima, tamo gde odsustvo znanja nije zaprečilo realistično i trezveno sagledavanje razvojnih smetnji, na scenu je stupala politička manipulacija i onemogućavala ionako mukotrpno aproksimiranje istine. Autoritarnost političkog poretka mogla je samo da perpetuira i produbi pogrešne predstave o determinantama privrednih uzmaka.

Primer kolosalne neistine koju širi aktuelna vlast

U sadašnjoj retrospektivi, uzročnici obezvređivanja samoupravnih firmi i potonjeg markantnog urušavanja zaposlenosti u njima mogu se dosta jednostavno i lako razabrati. Sa raspadom Jugoslavije i uspostavljanjem ekonomski disfunkcionalnih a politički iznuđenih prepreka u tokovima razmene između sada već bivših republika, mnoge su se firme našle zatočene u naglo redukovanom tržištu.

Tako nagao i izrazit gubitak tržišta ne može se lako, pogotovo ne brzo, nadoknaditi. Bio je to udar koji bi teško osakatio i mnogo vitalniju i bolje organizovanu privredu od one koju smo nasledili iz samoupravnog sistema. U ovom slučaju, međutim, potvrdila se ona narodna da nesreća nikada ne dolazi sama. Nedugo po raspadu SFRJ, Srbiji su, odnosno SR Jugoslaviji, uvedene međunarodne sankcije koje su se razvukle na čitavu jednu deceniju. Rasprave o sankcijama su beskrajne i ovde se ne može ulaziti u pitanje odgovornosti za taj ubistveni udar na privredu.

Dovoljno je reći da je u našoj politici bilo elemenata koji su inspirisali ovaj surovi udar. Vredno je pomenuti da su se u Srbiji javili i glasovi trijumfovanja, koji su u sankcijama videli impuls i izazov, podstrek koji će nas navesti na kreativnu i smelu ekonomsku politiku, sa konačnim rezultatom koji bi po nas bio pozitivan! Za te štete i udar na privredu ne može biti odgovorna vlast koja je preuzela upravljanje ekonomskom politikom posle 2000, kad su sankcije bile uklonjene.

U aktuelnom prepucavanju vlasti i opozicije upravo se „dosovskoj“ vlasti pripisuje odgovornost za naglo urušavanje zaposlenosti i „neuspeh“ privatizacije ispoljen kroz sporo odvijanje procesa, uz probijanje svih rokova i „razočarajuće“ male prihode od privatizacije. Ovo je jasan primer kolosalne neistine koju aktuelna vlast širi.

Ako se uopšte može govoriti o političkoj odgovornosti domaćih činilaca za duge zastoje u privatizaciji i naglo urušavanje zaposlenosti, onda se ona može pripisati samo vlasti koja je stolovala u poslednjoj deceniji proteklog veka, jer je ona na zemlju navukla veći antagonizam međunarodne zajednice. Važan činilac tog deprimirajućeg scenarija bila je odluka socijalističko-radikalske vlade da zabrani otpuštanje radne snage nakon što su - zbog raspada zemlje i sankcija - tržišta skoro desetkovana i ukupan prihod redukovan. Time je privreda jednim administrativnim aktom gurnuta u ubitačne gubitke, koji nisu mogli da se ne odraze na trajnije održivu zaposlenost.

U jednom obimnom istraživanju Milojko Arsić jasno pokazuje da su čitavi bokori radnih mesta bili faktički uništeni tokom poslednje decenije 20. veka, ali se to brojčano nije ispoljilo zbog zabrane otpuštanja. Stoga su se drastična urušavanja zaposlenosti statistički manifestovala tek nakon 2.000, kad je makroekonomska situacija dobrim delom normalizovana i privredi omogućeno da zaposlenost svede na nivo kakav je u tada preovlađujućoj situaciji bio ekonomski opravdan i neophodan.

Pad zaposlenosti nakon 2000. samo je izneo na videlo ekonomski uništenu zaposlenost tokom vladavine socijalista i radikala. Njihovi predstavnici i danas su na vlasti i odgovornost za pad zaposlenosti pripisuju onima koji su na vlast došli posle 5. oktobra 2000, iako oni za to ni teorijski nisu mogli da budu odgovorni.

Time se pokazuje koliko je neizvestan i hazardan politički proces, osobito tamo gde delujući akteri ne haju mnogo za izvesna etička ograničenja. Ostaje nada da će ova istina dotaći šire stratume izbornog tela, te da će za sve što se desilo kazniti one koji to doista i zaslužuju.

Autor je profesor emeritus