Studenti jasni: Ukrali su nam izbore, ne damo da nam ukradu mladost

Dvojica studenata Beogradskog univerziteta završila su u kućnom pritvoru nakon decembarskih protesta ispred Skupštine Beograda. Mesec i po dana neizlaska iz sobe sud je smatrao neophodnim kako dva Dimitrija, Radovanović i Popovski, ne bi opet na gradsko zdanje bacili neku kamenicu ili aluminijumsku letvu - što još nije dokazano. A sumnje da su tako nešto uradili rezultirale su najavom da će biti optuženi za rušenje ustavnog poretka (?!), od čega je, srećom, tužilac odustao, verovatno svestan javne bruke koja bi ga zadesila, a koja bi bila i međunarodna, pa se prisetio adekvatnog dela - „izazivanje nasilja na javnom skupu“.

Godinama se opozicioni prvaci nadaju podršci akademaca u svojoj borbi sa režimom, ali je ona stigla tek kada se za nju našao jasan povod - nepravilnosti na decembarskim izborima, pogotovo na beogradskim, bile su tolike da se preko njih nije moglo preći. Slično kao i 1996. godine, kada je Milošević pokušao da pokrade lokalne izbore, a građani i studenti odgovorili masovnim izlaskom na ulice. Sada taj izlazak nije bio toliko brojan, ali je takođe rezultirao uključivanjem međunarodne zajednice u rešavanje problema. Studenti su dobili i svoju neformalnu organizaciju pod imenom Borba, a njeni predstavnici stigli su do Brisela, gde su organima Evropske unije predali zahtev da se izvrši pritisak na vlast u Srbiji kako bi izbori bili poništeni i ponovljeni.

Karakteristika svakog većeg protesta je da oni koji protestuju žele i studente na svojoj strani. S druge strane, svakoj vlasti njihovo pojavljivanje na ulicama predstavlja zvono na uzbunu, crveno svetlo. Jer studente svi vole, bez obzira na to za koga glasaju. Svaka druga porodica ima bar po jednog studenta, to su njihova deca, njihova budućnost. Od njih će postati lekari, profesori, ekonomisti... I kako se suprotstaviti deci? I zašto? Zato im se nadaju oni koji se bune, pa ih se zato i svaka vlast plaši. Ni sada nije drugačije. Zadržavanje dvojice momaka u kućnom pritvoru mesec i po dana jasno pokazuje da režimu nije bilo prijatno kada su videli akademce na raskrsnici ispred Ministarstva državne uprave. 

Borba za vrednosti, demokratiju i slobodu

Emilija Milenković, jedna od studentkinja koje su u Briselu predale zahtev da se ne priznaju decembarski izbori, kaže za NIN da kućni pritvor služi kao primer njihovim kolegama šta može da im se desi ukoliko se pobune.

„Plašim se da je teret koji ovo društvo nosi već 30 i više godina, a koji podrazumeva iste ljude na vlasti, iste društvene podele, iste opasne i štetne medijske narative, nasilje... preveliki za nekoga ko ima 20 ili 21 godinu. Nije lako da jedna mlada osoba izađe na ulicu kada vidi da se njihovim vršnjacima preti, da se ucenjuju, da se zloupotrebljavaju biometrijski podaci, hapsi i optužuje za nasilno rušenje ustavnog poretka“, kaže Milenković. 

Ivan Marović, jedan od učesnika svih studentskih protesta devedesetih, a potom jedan od vođa Otpora, organizacije mladih koja je imala izuzetno važnu ulogu u promeni Miloševićevog režima, kaže za NIN da se režim uspaničio.

„Ovakvu reakciju jedino mogu da razumem kao paniku režima koji shvata da vreme ne radi za njih, ali radi za studente. Studenti nisu politička partija i ono što prolazi kad se režim obračunava sa uobičajenim političkim protivnicima iz opozicije, ne prolazi kad su meta represije studenti. Tu grešku su napravili mnogi pre Vučića pa zašto ne bi i on“, kaže Marović.

Emilija Milenković objašnjava da je akademce na ulice izvela borba za vrednosti, demokratiju i slobodu.

NIN / Snežana Krstić Emilija Milenković

„Studenti iz naše grupe uglavnom su bili posmatrači ili kontrolori na izborima, verovali su u minimum demokratskih standarda. Ali njih nije bilo. Bili smo razočarani nedemokratskim i nefer procesom, a sutradan se to razočaranje pretvorilo u bes. Nismo mogli da se pomirimo s tim da nam ova vlast opet podvaljuje, da nas opet krade, da manipuliše. Naše ideje su demokratija i sloboda. To je ono za šta su se borili i naši roditelji, a sada i mi. Želimo da se sa nama, našom generacijom, ta borba konačno završi, da postanemo demokratsko društvo i da ne moramo da se selimo iz ove zemlje da bismo imali dostojanstven život“, objašnjava naša sagovornica.

Ivan Marović kaže da se studentski zahtevi retko ispunjavaju, ali da im to i nije svrha.

„Zahtevi kristališu dugoročne ciljeve bunta oko kojih se potom okuplja nova generacija. Milošević je isto ignorisao zahteve studenata pa se iz tih zahteva rodio pokret, koji mu je kasnije zadavao mnoge muke i na kraju ga koštao fotelje“, kaže Marović.

Akademci slove za pokretačku snagu u bilo kom društvu - jedan od njihovih važnih zahteva iz 1968, na primer, da se uvede minimalna plata, tada je ispunjen, a na snazi je i danas. Istorijskog značaja svoje borbe svesni su i današnji studenti. Znaju da se od njih očekuje najviše, a znaju i razloge zbog kojih je tako.

„Studenti su uglavnom ljudi koji nemaju šta da izgube, znamo šta želimo i to tražimo na sve moguće načine. Nestrpljivi smo, ako su nam ukrali izbore, ne želimo da nam ukradu mladost i dostojanstvo. Zbog tih vrednosti je vredno boriti se. Zbog toga su studenti bili i biće pokretačka snaga društvenih i političkih promena. Sa jedne strane, zbog istorijskog značaja studentske borbe drugim ljudima na ulici dajemo nadu da je promena moguća, a sa druge, zbog toga što nam cilj nije politička vlast ili neki drugi interes osim društvene promene“, priča Emilija Milenković.

Živimo u „manipulativnijoj i kontrolisanijoj političkoj atmosferi“

Na pitanje zašto se od studenata, kao socijalne grupe, očekuje da budu nosioci promena, Marović kaže:

„Zato što se od matorih ljudi ne može ništa očekivati. Matorci kapiraju da su neke stvari nemoguće, tome ih uči iskustvo, zato to ne pokušavaju. Studenti su suviše mladi da bi shvatili da su neke stvari nemoguće i zato im razne stvari polaze za rukom“.

Mladost ludost, starost pakost. Studenti jesu centralna i odlučujuća snaga kada govorimo o promenama. Ali nije protest kulminacija studentskog angažmana, obično je to početak, potom studentski protest preraste u pokret, tako je bilo i devedesetih, tako će biti i sada. Protest traje danima, nedeljama, nekad mesecima, ali ne traje dovoljno dugo da bi doveo do tektonskih promena u društvu. Protesti devedesetih su jedna linija od 1992, preko 1996/97, do Otpora, to je priča o stasavanju jedne generacije i prerastanju protesta u pokret koji je promenio balans snaga tokom i nakon izbora 2000. i doprineo da padne režim Slobodana Miloševića.

Ukazujući na društvene razlike današnjeg vremena i devedesetih, Emilija Milenković naglašava da danas živimo u „manipulativnijoj i kontrolisanijoj političkoj atmosferi“.

„Vlast je naučila dosta iz Miloševićevih grešaka i teško da će ih ponavljati. Sa druge strane, mislim da trenutna opozicija nije na istom nivou zrelosti i razvijenosti kao tada. Takođe, imam utisak da nam izostaje jača međunarodna podrška, kao i očigledno intenzivniji pritisak građana na ulici. Ali kada pogledam 5. oktobar, nažalost, imam utisak da nije došlo do revolucije, ja bih to više nazvala reformom i žao mi je što to kažem jer znam koliko je ljudi emotivno vezano za taj period. Revolucija bi podrazumevala sveopštu promenu svega, od sistema, ljudi na vlasti, pa i društvenih vrednosti. Međutim, trenutno su na vlasti isti ljudi kao tada (Vučić je bio ministar informisanja 1998), imamo prisutno sveopšte nasilje, medijsku propagandu, čak i na poslednjem sajmu potpisivanje knjiga Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića. Dakle, i u kulturnom smislu smo ostali na istom nivou“, zaključuje sagovornica NIN-a i dodaje:

„Ono što je falilo posle 5. oktobra bio je taj korektivni faktor koji ovog puta nećemo zaboraviti. Ali potrebno je da dođemo do toga, a do tada mora borba!“

Od Oksforda do Ohaja

Istorija studentskog aktivizma u svetu stara je stotinama godina, ali su prvi protesti bili isključivo vezani za akademska pitanja. Najstariji su zabeleženi u Oksfordu 1209. i 20 godina kasnije na Univerzitetu u Parizu. Bilo je studentskog aktivizma i u 19. veku, posebno u carskoj Rusiji, a od bitnijih se izdvaja i poljski studentski pokret iz tridesetih. Potom sledi istovremeni bunt koji je zahvatio mnoge države 1968. godine, od SAD, Francuske, Poljske, Meksika, Jugoslavije... Najmasovniji protest u istoriji zabeležen je 1970. godine i u njemu je učestvovalo oko četiri miliona studenata i srednjoškolaca. Krenuo je zbog napada SAD na Kambodžu, a buknuo posle ubistva demonstranata na državnom univerzitetu u Ohaju.

68. Na Pravnom kolo, na Filozofskom sumnja

Počeci studentskog aktivizma u Srbiji vezuju se za kraj dvadesetih i tridesete godine 20. veka, odnosno za period posle uvođenja šestojanuarske diktature 1929. Tadašnja studentska omladina, a pogotovo od sredine tridesetih pa do početka Drugog svetskog rata, bila je najvećim delom pod uticajem zabranjene Komunističke partije. Jedan od značajnijih studentskih aktivista tog vremena bio je kasniji visoki komunistički funkcioner Veljko Vlahović, koji će imati ulogu i u protestima 1968. godine, ali iz sasvim druge pozicije.

Ta studentska ‘68. ostaće upamćena i kao prvi veliki bunt u bivšoj SFRJ, zahvaljujući kojem je u žižu dospela tema socijalnog i ekonomskog raslojavanja u državi koja se brzo razvijala pod čvrstom palicom Komunističke partije. „Dole crvena buržoazija“, postao je simbolički slogan ‘68, koja je krenula bizarnim sukobom studenata i brigadira (radnika koji su radili na izgradnji Novog Beograda) zbog nemogućnosti akademaca da uđu na jednu priredbu. Rasprava se pretvorila u tuču, pa u lomljavu, da bi studenti krenuli ka starom delu grada i bili zaustavljeni od policije kod danas nepostojećeg podvožnjaka.

Pošto dalje nisu mogli, vratili su se u Studentski grad, formirali akcioni odbor i u osam ujutro ponovo krenuli ka gradu. Nosili su sliku Josipa Broza i uzvikivali parole „Tito - Partija“, „Studenti - radnici”, „Dole socijalistička buržoazija”... Pred njih je, opet kod podvožnjaka, izašla grupa funkcionera, među kojima je bio i pomenuti Veljko Vlahović, pokušavajući da ih nagovori da formiraju delegaciju koja bi otišla u vladu na razgovore. Dok su pregovori još trajali, usledio je brutalan napad policije. Protest je razbijen, a više od 130 studenata obratilo se lekarima. Stotine su rane vidali sami.

PROMO / Stevan Kragujević / Arhiv Jugoslavije

Posle ovog događaja Beogradski univerzitet je praktično stao. Na sastanku dekana proglašen je generalni štrajk. Studenti su zauzeli fakultete, odbijajući da ih napuste. Policija nije ulazila da ne bi prekršila autonomiju univerziteta, ali je bilo povremenih upada. Na Filozofskom su održavani konventi, društveni, politički, ekonomski, po ugledu na dane Francuske buržoaske revolucije. Podršku studentima, između ostalih, dali su i profesori Nikola Milošević i Dragoljub Mićunović, pesnikinje Desanka Maksimović i Mira Alečković, glumac Stevo Žigon...

Šest dana kasnije na televiziji se pojavio Tito. Nije izgovorio čuvenu rečenicu koja mu se pripisuje „studenti su u pravu“, ali je rekao da je 90 odsto studenata poštena omladina o kojoj država nije vodila dovoljno računa. Govorio je o poboljšanju materijalnog stanja mladih, o njihovom zapošljavanju, ali i o bogaćenju ljudi i nesocijalističkim pojavama kao što je izgradnja privatnih fabrika. Dodao je da treba rešavati probleme i pozvao radnike i studente da pomognu...

Ovim demagoškim manevrom Broz je podelio pokret. Na Pravnom se zaigralo kozaračko kolo i slavila pobeda, na Filozofskom je preovladala skepsa. A u narednim godinama se nije promenilo skoro ništa, osim što je uvedena minimalna zarada. Neke od kolovođa protesta: Vladimir Mijanović, Sonja Liht, Đorđije Vuković, Milan Nikolić... godinama je potom šikanirala država, uzimani su im pasoši, nije im dozvoljavano da rade na fakultetima, hapšeni su...

Studenti potom aktivnu ulogu igraju devedesetih. Veliki procenat onih koji su četiri dana protestovali kod Terazijske česme, nakon što je Milošević 9. marta 1991. tokom protesta opozicije izveo tenkove na ulice Beograda i uhapsio lidera SPO Vuka Draškovića, činili su akademci. Drašković je na kraju pušten, a smenjeni su direktor RTB Dušan Mitević i ministar policije Radoman Božović.

Već sledeće godine dolazi do protesta u okviru pokreta Studentski parlament, koji su u osnovi bili antiratni. Trajali su mesecima, stizala je podrška od čitavog niza javnih ličnosti, glumaca, muzičara, ali većeg rezultata nije bilo. Rat u BiH kretao je svom snagom.

Naredne i poslednje velike studentske demonstracije bile su posle krađe lokalnih izbora 1996. Protesti su se odvijali paralelno sa opoziconim, a sve je kulminiralo dočecima Nove 1997. godine, po oba kalendara. Bila su to verovatno dva najveća skupa u istoriji Beograda. Međunarodna Gonzalesova komisija (po španskom političaru Felipeu Gonzalesu) utvrdila je nepravilnosti, posle čega je režim opoziciji prepustio Beograd i još neke gradove. Iz tog studentskog pokreta nastao je Otpor, koji će imati jednu od presudnih uloga u petooktobarskim promenama.