Profesori i studenti su postali pokretne mete: Udar na autonomiju Univerziteta u Novom Sadu

Profesori i ja se lično nalazimo u opsadnom stanju, sve vreme mi stižu poruke zla i mržnje. Mi, profesori i studenti dobili smo oblik pokretne mete gde svako može iz anonimnosti da nas gađa i zato sam vrlo oprezna i biram reči u ovome što vam govorim“, kaže za NIN Ivana Živančević Sataruš, dekanka novosadskog Filozofskog fakulteta.

Više od deset dana stotinu profesora i studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dobija otvorene pretnje smrću. Vojislav Šešelj ponovo čita spiskove državnih neprijatelja sa televizije sa nacionalnom frekvencijom, onih koji su dali podršku na život, rad i slobodu govora profesora Dinka Gruhonjića. A tužilac ne pokreće ni krivične ni prekršajne prijave, potvrđujući vreme bezakonja.

Naša sagovornica upozorava da to više nema veze samo sa Univerzitetom. Izgleda kao košmar, nalik je horor filmu. 

„U tom hororu, svi ako nekome zasmetaju mogu postati laka meta i može stići zahtev za njihovu eliminaciju. Zakoni su samo deklarativno tu. Znamo da ih imamo, ali nisu obavezujući. Čak ni tužilaštvo nema obavezu da ih primenjuje. Mi klizimo u anarhiju i bezakonje“, upozorava dekanka.

U teatru apsurda

Kao profesorka književnosti ocenjuje da „slučaj Gruhonjić“ signalizuje da je ovde prevaziđena svaka doza cinizma i da je kod nas stvarnost nadmašila svaku fikciju. 

„Mi živimo teatar apsurda. Nisu dobri oni koji poštuju zakone, već oni koji ih krše. Žanrovski, to je miks horora i nadrealnog. Za istoričare beskrajno zanimljiv trenutak. Ovo je odavno nadmašilo svu fikciju i maštu i moje osećanje je da je sve manje ljudi. Ljudi su izgubili solidarnost. Ljudi su u strahu, postali su sebični, misle da im se ovo neće dogoditi ako spuste pogled i okrenu glavu. A dogodiće se svima. A ima i onoga da nema više ni stida ni srama. Hajde da budemo ljudi. I da budemo ljudi koji žive u organizovanom društvu. A organizovano društvo podrazumeva pravila, procedure i poštovanje zakona. Tako izgleda civilizovano društvo, sve ostalo je anarhija i divljaštvo“, ocenjuje naša sagovornica.

Ona odbija da bilo ko arbitrira ultimatumom, da ljudi dobijaju otkaze tek tako. I još manje da ona bude jedna od onih koja će mimo pravila i zakona te otkaze deliti po ultimatumu. 

DRUŠTVENE MREŽE / Jutjub

I dok javnost ne prepoznaje ovaj slučaj kao tačku prekida demokratskog društva, niti kao opasan presedan rušenja autonomije fakulteta do temelja, profesori ovog fakulteta uglavnom provode besane noći. 

„Protiv anksioznosti i osećaja besmisla, prvi put u životu borim se uz pomoć lekara da bih se osećala sposobnom da radim. Plašimo se, ali naša je obaveza da radimo po zakonu i obrazujemo mlade. U suprotnom, ako se ne borimo, ti ’studenti’ će sutra moći da ulaze i sami potpisuju diplome, da sami sebi daju ocene i da kidnapuju ovo mesto prosvete“, kaže.

Ako neko to ne zna, ona podseća da je Univerzitet poslednje utočište slobodne misli, mesto gde rade profesori koji spremaju mlade ljude za neki dostojanstven život. 

„A sada nam se pokazuje da to ne treba da radimo. Ovo je uvod i pokušaj da ukalupe obrazovanje u nešto što tek treba da vidimo šta je“, kaže Ivana Živančević Sataruš.

Ko je blokirao fakultet?

Dekanka kaže i da ni više od deset dana otkako je fakultet blokiran nisu dobili od policije informaciju ko su ti mladići koji su blokirali fakultet. Još čekaju zapisnik. U policiji su im tek pre neki dan rekli da ga nisu dobili, jer procedura nalaže da zapisnik plate i zatraže ga zvanično. Njima je, kako svedoči, jasno da izgledom, uzrastom, ponašanjem to nisu bili samo studenti. 

„Ja lično i drugi profesori prepoznali smo četiri naša studenta u trenutku kada su bili u zgradi. Ostali su neki mladići koji su vešto skandirali, organizovani kao navijači. To nije tipično ponašanje naših studenata“, kaže dekanka. 

PROMO / Privatna arhiva Dekanka sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Naša sagovornica prepričava događaj od pre više od deset dana kada je ušla u zgradu fakulteta u trenutku dok su neki mladići vezivali lancima vrata. 

„Posle toga su se smenjivali i to nisu bili sve vreme isti ljudi. Nas profesora je bilo 11 i zgradu smo napustili oko 19 časova iste večeri.“ 

Dekanka kaže da razume da su neki ljudi uznemireni ili povređeni Gruhonjićevim tekstovima, ali ne razume da u uređenoj državi svako ko je nezadovoljan može svoje nezadovoljstvo nasilno da manifestuje. 

„Ko su oni i ko ih je poslao, ne usuđujem se da o tome govorim. Mogu samo da kažem da je zgradu oslobodio rektor“, kaže ona. 

Ostavlja mogućnost da su preostali mladići bili sa DIF-a i Fakulteta tehničkih nauka jer pita zašto bi se inače od svih tamo pojavili dekani baš ta dva fakulteta u društvu rektora.

Na obećanje rektora Dejana Madića da će organizovati sastanak sa profesorima i studentima, kaže da to nije nova vest.

„To sam već preko medija čula od rektora. Nije bilo nikakvog poziva. A ovi događaji, pretnje smrću, nas parališu da radimo stvari za koje smo školovani. Ovo je stanje opšte paralize mozga. A možda je to i cilj, da vas dovedu u stanje da više ne možete da mislite nego da strahujete da li će u sledećem momentu neko opet da blokira vaš rad i rad institucije pošto je rečeno da je deblokada privremena“, kaže dekanka.

Tema koja se ovde otvorila je autonomija Univerziteta. Urušeni su pravo i pravna država jer šta je drugo ako vam na ultimatum da otpustite čoveka blokiraju fakultet, državnu instituciju. 

„A odgovor stigne od rektora da ima puno razumevanje za blokadu jedne članice Univerziteta čiji je on integrativni faktor kao rektor svih nas. Znači da razume zahtev da se postupa mimo zakona. Ja sam tu ostala nema. Umesto da su svi rekli, tu je zakon, procedure, radićemo po procedurama do smrti, neki su pristali na ultimatum da neko može nečijim rečima da bude toliko nezadovoljan da traži da se krši zakon i zahteva nečiju eliminaciju“, kaže dekanka.

Ovaj događaj otvara pitanje da li to znači da sada svako može da blokira bilo koju instituciju a neće biti ni krivično ni prekršajno sankcionisan. Po reakciji tužilaštva, to je potpuno legitimno. 

Očigledna selektivna pravda

Dimitrije Radovanović, student Pravnog fakulteta, jedan je od četvorice studenata koji su uhapšeni tokom protesta zbog izborne krađe i koji su dobili meru kućnog pritvora. „Upravo se vraćamo sa ročišta“, kaže njegov advokat Jovan Rajić. 

„Događaj na Filozofskom fakultetu, izostanak reakcije tužilaštva zbog kidnapovanja fakulteta od strane nekih ljudi koji su se u većini predstavljali lažno kao studenti i hapšenje i procesuiranje studenata na protestu zbog izborne krađe govore o očiglednoj selektivnoj pravdi. Pred zakonom nisu jednaki svi. Policija po nalogu tužilaštva privodila je studente jer su bili na protestu, a drugi koji i nisu studenti upadaju u zgradu fakulteta, zaključavaju je i kidnapuju čitavu zgradu, a profesore drže kao taoce i određuju ko može da uđe, a ko ne. I sve to pod ucenom i ultimatumom da jedan profesor koji njima nije po volji dobije otkaz“, kaže Rajić za NIN. 

PROMO / Printscreen N1

On dodaje da tu nisu problem samo lažni studenti nego to što je rektor uz njih. Ubeđen da je to politička akcija, veruje da je ona koordinirana od strane države i vrha države. „Dosadašnja praksa pokazala je da ne mogu takve akcije da se odvijaju a da to ne aminuje vrh izvršne vlasti, a vrlo verovatno i Andrićev venac. A vidite, baš danas, pre sat vremena, završen je pretres za studenta Dimitrija Radovanovića koji je optužen za nasilničko ponašanje na javnom skupu i bez dokaza o nasilju dobio je meru kućnog pritvora“, kaže Rajić. 

Dimitrije je kao jedini studentski pritvorenik izdržavao ovu meru u Studentskom domu „Patrisa Lumumbe“. Zabrana izlaska mu je istekla, a suđenje je u toku.

Dimitrije kaže za NIN da je situacija na Filozofskom fakultetu iskorišćena od strane vlasti za odvraćanje pažnje od suštinski bitnih pitanja. 

„Vlast koristi ovaj slučaj kako bi oblatila opoziciju, čak i onu koja je krajnje patriotski nastrojena“, kaže Dimitrije.
Ipak, on kaže da neke od studenata iz blokade poznaje i da mu je drago što nisu procesuirani „jer im se ne dopada šta profesor Gruhonjić piše i govori“. 

Taoci pokazne vežbe

Profesori pomenutog fakulteta, međutim, vide sebe kao taoce specifične vežbe, dimne zavese za pokrivanje značajnih promena koje se odigravaju. 

Dekanka Ivana Živančević Sataruš kaže da nije niti vežba niti dimna zavesa kada neko preti smrću i traži ultimativno otkaz za profesora. 

„Ja nisam pristala da otpuštam ljude zato što je neko postavio ultimatum. Šta iza toga sledi, ako svako može da kaže - ovaj čovek me nervira morate ga otpustiti? To je bezakonje“, kaže dekanka. 

Presedan je već odavno napravljen, ljudi dobijaju otkaze zbog odbijanja da prisustvuju skupovima podrške vladajućoj SNS. Izbacuju decu iz vrtića, kao u Pećincima, i za njih nema mesta ako su im roditelji simpatizeri opozicionih partija.

„Ako će to tako povezati, da, izgleda da je presedan, kada se tome suprotstavite i kažete ne, ja odbijam vaš ultimatum, poštovaću zakon do smrti“, kaže dekanka.

„Ali ja sam profesor, vodim jedan fakultet, mi smo dužni da obrazujemo mlade ljude, a ja za ovakvu situaciju nisam utrenirana“, kaže. Deca profesora pozivaju svoje roditelje na svakih sat vremena, proveravajući da li su se neke pretnje obistinile. Ipak, njihove porodice i dalje žele da veruju da živimo u državi, a ne na teritoriji. A država ima pravila. U ovoj našoj lider radikala Vojislav Šešelj po ko zna koji put sa televizije sa nacionalnom frekvencijom čita spisak državnih izdajnika. U ovom slučaju onih koji podržavaju pravo na život i rad profesora, kao i slobodu mišljenja. To ne sluti na dobro.

Da li to treba da znači da ćemo se u jednom trenutku svi braniti od neprijatelja? 

„Ne, mislim da je proces obrnut. Prvo ćemo da dokažemo, i to će da dokažu oni čiji je to posao, ko je državni izdajnik, pa ćemo kao država da se postaramo da odgovaraju državni neprijatelji, a ne preko medija i ne neki pojedinci to da određuju“, kaže dekanka.

Na ovom „slučaju Gruhonjić“ gledali smo kako se od laži koja se kotrlja pravi istina. I kako pomoću režimskih tabloida profesora koji podiže ruku da se odbrani od nepoznatih mladića dok izlazi iz okupiranog fakulteta pretvaraju u siledžiju. Sve ovo se možda radi kao dimna zavesa daleko presudnijih istorijskih događaja koje bi režim da prećutno, u tišini, zatvori. Žrtve, makar to bili studenti i profesori, nisu bitne.

Upozoravajući alarm iz istorije

Udar na Novosadski univerzitet, navode mnogi, mogao bi da podseti na onaj koji se dogodio tokom Drugog svetskog rata i okupacije Univerziteta, kada je početkom 1942. postavljen administrativni rektor koji je eliminisao ili imenovao profesore po podobnosti. 

„Srž nove prosvetne ideologije bilo je nacionalno vaspitanje“, zapisao je u svojim radovima istoričar iz Instituta za savremenu istoriju Dragomir Bondžić. U tom cilju otpušteno je tada ili penzionisano 206 profesora, 82 su odvedena u logore, 34 su uhapšena, a dva su streljana. Ova situacija sada nije podudarna i netačna bi bila insinuacija da je fašizam na vratima Univerziteta sada, ali je upozoravajući alarm iz naše istorije kada se na Univerzitetu pokuša „specijalno vaspitanje“ i uvođenje primene sile, umesto pravila i zakona.

Rektor Madić: Nisam poveo studente u blokadu

Dejan Madić, rektor Novosadskog univerziteta, kaže za NIN da on nije doveo, niti poveo studente u blokadu Filozofskog fakulteta i takve tvrdnje smatra uvredom. Kaže da je otac četvoro dece, da je Srbin oženjen Mađaricom i da nikada ne bira nacionalizam kao opciju. Osuđuje zahtev za otkaz profesora i smatra porazom društva da jedan student nosi majicu lika ubice premijera. 

„Nisam za otkaz profesora Gruhonjića, ipak morate pročitati šta piše o deci koja bacaju petarde, a koja će postati koljači, da biste razumeli zašto su se neki studenti osetili povređeno“, kaže on.

Podele ne smatra dobrim ni za društvo, još manje za Univerzitet, iako veruje da je pluralizam mišljenja neophodan u demokratskom društvu. Tvrdi da je ovo još uvek to demokratsko društvo. On obećava da će organizovati sastanak sa dekankom i profesorima ovog fakulteta i da će učiniti sve da smanji napetost i zebnju za bezbednost profesora. Nije precizirao kada. A ovde vreme igra važnu ulogu.