Odlazak arhitekte današnje Evrope: Žak Delor - briljantni vizionar mekih manira

Na tom naizgled strogom licu prodorno plavih očiju pojavio bi se šeretsko–dečački osmeh kada bi, godinama kasnije, pripovedao način na koji su na samitu u Milanu (1984), Betino Kraksi – tadašnji predsedavajući Evropske zajednice (EEZ) – i on – Žak Delor - prevladali otpor britanske premijerke Margaret Tačer da otpočnu pregovori o velikoj reformi EZ. Posle sati i sati pregovora i ubeđivanja, Kraksi je neočekivano pozvao da se glasa.

U to vreme preglasavanje u EZ je bilo izuzetno retko čak i kada se radilo o tehničkim stvarima, a još manje na samitu. Kraksi, potpomognut iz pozadine argumentima „Delorovog tima“, objasnio je da se ovde radi o proceduralnom, a ne suštinskom pitanju. Britanci se neočekivano nisu usprotivili. Tako je taj mali manevar otvorio vrata usvajanju „Jedinstvenog evropskog akta“ (1986) kao najave velike transformacije koja će početkom 90-ih godina prošlog veka dovesti do najvećih promena poretka u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.

Iako nikada nije bio ni predsednik niti premijer svoje zemlje, Žak Delor će ostati zapamćen kao jedna od najvećih političkih figura Francuske svoje generacije i veliki Evropljanin čije je delovanje stvorilo današnju Evropu. Delor je predsedavao Evropskoj komisiji tokom desetak ključnih godina (1985-1994) kada se Evropska zajednica – do tada prvenstveno ekonomska integracija zapadne Evrope – pretvorila u Evropsku uniju sa ambicijom da obuhvati svu Evropu.

Jedini predsednik Evropske komisije u tri mandata, Delor je imao ključnu ulogu u kreiranju i usvajanju niza važnih odluka i originalnih politika koje su, između ostalog, dovele do nastanka jedinstvenog tržišta, Šengenskog sporazuma, Ugovora iz Mastrihta o EU (1992), formiranja monetarne unije i zajedničke valute – evra kao i proširenja Unije na neke zemlje Mediterana i EFTA i otvaranja puta za članstvo u EU zemalja centralne i istočne Evrope.  

Ništa nije ukazivalo da će se istorija uskoro uskomešati onoga dana u januaru 1985. godine kada je taj bivši francuski ministar finansija, bankarski službenik, hrišćanski sindikalista i socijalista prvi put ušao u sive prostorije palate Berlemon u Briselu. Njegov prethodnik, davno zaboravljeni luksemburški političar Gaston Torn, ostavio je organizaciju utonulu u jedan od svojih cikličnih perioda evropesimizma, kakvi su nam i danas poznati.

Delor, samouki potomak seljaka iz Koreza u centralnoj Francuskoj, napravio je karijeru u elitističkoj francuskoj administraciji strogim radom i neobičnom posvećenošću poslu, što je ubrzo preneo i na uspavanu briselsku birokratiju. Ali taj veliki radnik i briljantni organizator mekih manira i pomalo uzdržanog nastupa, uvek je bio mnogo više od uspešnog tehnokrate. Bio je to političar sa uverenjem i integritetom, socijalista sa osećajem solidarnosti i empatije, proevropski aktivista sa vizijom.  

EPA / MARIO CRUZ

Već nakon nekoliko meseci od Delorovog dolaska u Brisel pokrenut je jedan od najuspešnijih političkih i marketinških projekata pod sloganom „Evropa 92“, kakav nije zapamćen još od vremena Žana Monea i stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik.

Radilo se o staroj ideji prikazanoj na novi, Delorov način – o planu usvajanja više od 300 mera, čiji cilj je bilo ukidanje graničnih administrativnih i drugih prepreka radi ostvarivanja „četiri slobode kretanja“ i zaokruživanja „unutrašnjeg“ (jedinstvenog) tržišta. „Evropska ideja je zasnovana na triptihu: konkurencija koja podstiče; saradnja koja jača, solidarnost koja ujedinjuje“, ponavljao bi Delor svoju veru u originalnu integraciju koju je jednom nazvao „neidentifikovanim političkim objektom“.

Njegov plan je uspeo i preko očekivanja. Čak su i neutralne zemlje EFTA podnele zahtev za članstvo. Sa promenama na istoku Evrope i ujedinjenjem Nemačke, Francuska i Nemačka su predložile i formiranje političke unije. Istorija se frenetično ubrzala. 

Delor i raspad Jugoslavije

„To je naš najveći neuspeh“, komentarisao je sa dozom samokritike Delor „jugoslovensku dramu“ koja je tokom njegovog mandata u Briselu prerasla u tragediju. U „Memoarima“ koje je objavio 2004. godine uz doprinos novinara Ž. L. Arnoa, Delor je opisao posetu, zajedno sa predsednikom Saveta EZ Santerom, Beogradu u maju 1991. Bio je to jedan od poslednjih pokušaja da se ponudama iz Brisela o finansijskoj pomoći i pridruživanju Zajednici spreči potpuni raspad Federacije. Delor opisuje razgovore sa saveznim predstavnicima Antom Markovićem i Budimirom Lončarom, kao i susrete sa predsednicima šest republika, sa kojima je razgovarano, kako pojedinačno, tako i zajednički.

Stavovi šefova republika ostali su suprotstavljeni. S. Milošević je, kaže Delor, prilikom zajedničkog susreta sa svim predsednicima republika, uzeo svoju stolicu i simbolično seo za sto na suprotnu stranu od ostale petorice. „Vratili smo se iz Beograda sa pomešanim osećajem da naše ekonomske ponude neće biti dovoljne  da spreče teške incidente“, piše Delor. 

Delor dalje opisuje i jednostrane odluke Nemačke da prizna Sloveniju i Hrvatsku, neuspeh konferencije o Jugoslaviji, kao i svoj govor iz avgusta 1992. godine, kada je rekao da bi samo vojna intervencija mogla zaustaviti građanski rat i dalje ubijanje. Nakon početka sukoba i raspada Jugoslavije, osnovni cilj država EU bio je u prvom redu da se izbegne negativan domino efekat u Evropi. „Raspad Jugoslavije je drama, raspad Evropske zajednice bio bi katastrofa“, rezimirao je Delor tadašnje stavove većine država članica Zajednice.  

EPA / Horacio VIllalobos

U decembru 1991. godine, gotovo u isto vreme sa dramatičnim događajima na istoku i jugoistoku Evrope, zaključen je Ugovor iz Mastrihta o osnivanju Evropske unije. Nova Evropa se rađala. Evropa se ujedinjavala dok su se bivše socijalističke federacije raspadale. 

Nakon napuštanja položaja predsednika Evropske komisije (1995) i odbijanja da nastavi borbu u nacionalnoj političkoj areni (odustao je od predloga da se kandiduje za predsednika Francuske) Žak Delor se uglavnom bavio podrškom „iz pozadine“ (slično nekada Žan Moneu) evropskim projektama i idejama. „Oseća se danas da postoji sistematska želja da se oslabi Evropa“, upozoravao je taj ubeđeni evropski federalista 2004. godine, uoči dugotrajne „multikrize“ koja je zahvatila EU.

Bio je to kraj perioda evroeuforije. Pratio je i komentarisao uspone i padove evropskog projekta u prvim decenijama ovog veka: od uspeha evra do velike finansijske krize; od zaključenja ugovora iz Amsterdama i Nice do neuspeha predloga o „evropskom ustavu“ i usvajanja ugovora iz Lisabona; od „velikog praska“ i proširenja do populističkog talasa i britanskog povlačenja iz EU. 

 „Ako nema stalne pobede, ne postoji ni večiti poraz“, komentarisao bi taj mudri čovek nova zbivanja, misleći možda i na druge oblasti kojima je celog života privatno bio posvećen, poput košarke ili biciklističkih trka. „Ljudi se ne zaljubljuju u zajedničko tržište... evropski projekt mora imati i dušu“ govorio je, zalažući se i za evropsku solidarnost, mere regionalnog razvoja, socijalne mere i borbu protiv sve veće nejednakosti. „Tamo gde nema vizije, narod propada“, voleo je da citira staru mudrost.

Autor je diplomata i potpredsednik pokreta Srbija centar