Tmurno nebo nad Berlinom: Politička i socijalna previranja u Nemačkoj

Nigde drugde u Evropi godina nije počela tako burno kao u Nemačkoj. Protesti farmera besnih zbog najavljenog ukidanja subvencija na dizel i poreskih olakšica za nabavku poljoprivrednih mašina. Štrajk mašinovođa koji traže značajno povećanje plata i kraću radnu nedelju. Otkriće tajnih (ili ne tako tajnih) namera ekstremne desnice za masovnu deportaciju nepoželjnih stranaca. Demonstracije na kojima se u velikom broju protestovalo protiv radikalne desnice i tražila zabrana sve ekstremnije Alternative za Nemačku (AfD)...

A sve to u okolnostima razočaravajućih ekonomskih performansi, velikog nezadovoljstva u praktično svim slojevima društva, budžetske krize izazvane jesenašnjom odlukom Ustavnog suda da ne dozvoli prenamenu nepotrošenih sredstava izdvojenih za saniranje posledica pandemije, i s nesložnom koalicionom vladom koja teško da može biti nepopularnija nego što već jeste - o obespokojavajućoj međunarodnoj situaciji čije se posledice u Nemačkoj i te kako osećaju da se i ne govori - formira tmurnu sliku o trenutnom stanju u zemlji od čije stabilnosti u kontinentalnim okvirima toliko toga zavisi.

Ostalo je valjda još samo da na Evropskom prvenstvu koje se ovog juna i jula održava baš u Nemačkoj fudbalska reprezentacija doživi debakl (a u skorije vreme ih je na velikim takmičenjima već bilo), pa da percepcija o sveopštem opadanju velike i važne nacije bude kompletirana i na tom, simboličnom nivou.

Gorka ironija je, naravno, u tome što (kao što nemačka istorija na najtragičniji način svedoči) ovakva društvena klima pogoduje - jer u takvoj atmosferi prosperiraju - samo onim najzloćudnijim političkim snagama. Njihovo jačanje tako je istovremeno i među uzrocima i među manifestacijama onog za šta u srpskom jeziku ne postoji adekvatan izraz, a na engleskom se označava kao social malaise: kolektivno osećanje da s nekom društvenom zajednicom nešto duboko nije u redu i da se to stanje ne da ni brzo ni lako popraviti, šta god da se pokuša.

TANJUG / AP / Ebrahim Noroozi

U konkretnom slučaju Nemačke, to znači pre svega AfD, kao već mesecima unazad pojedinačno druga najpopularnija politička opcija u zemlji - ispred koje je još samo tradicionalno najjača tamošnja partija, sada opoziciona Hrišćansko-socijalna unija (CDU); ali i sijaset opskurnih ekstremno desnih organizacija, grupa i pojedinaca izmilelih ispod kamena, koje svojim radikalnim zalaganjima unose uznemirenje u javnost, već prožetu opisanim dubokim osećanjem nelagode. Ovo naročito nakon što je ranije ovog meseca istraživačka mreža Korektiv objavila detalje prošlog novembra održanog skupa u jednom hotelu u Potsdamu, na kome se unutar male grupe istomišljenika razgovaralo o tome kako, u slučaju dolaska krajnje desnice na vlast, iz Nemačke deportovati milione migranata - ne samo onih ilegalnih ili onih s privremenom dozvolom boravka, već navodno i onih s nemačkim pasošem a za koje se proceni da se nisu integrisali u nemačko društvo ili, još gore, tu integraciju odbijaju.

Centralna figura postdamskog sastanka bio je i u evropskim okvirima poznati ekstremista Martin Zelner, Austrijanac iz etnonacionalističkog Identitarnog pokreta, koji je tom prigodom održao „prezentaciju“ o tome kako bi ono što se u eufemističkom novogovoru ekstremne desnice naziva „remigracijom“ u praksi izgledalo. Našli su se tu neki desnici naklonjeni poslovni ljudi, kao i dve predstavnice ultrakonzervativne Unije vrednosti, organizacije koja je oduvek imala tesne veze s CDU i njenom bavarskom posestrimom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) - i iz koje je ove sedmice saopšteno da će uskoro prerasti u stranku, najavljujući tako dodatnu fragmentaciju političke scene. Ipak, alarm se oglasio pre svega jer se ispostavilo da su sastanku prisustvovala i trojica funkcionera AfD, te još jedan član Identitarnog pokreta angažovan kao savetnik jednog poslanika te partije.

Među tom četvoricom, pak, najviše pažnje privuklo je ime Rolanda Hatviga, savetnika Alis Vajdel, kopredsednice AfD i šefice poslaničke grupe ove stranke u Bundestagu - koja ga je, u pokušaju kontrole štete, odmah po objavljivanju izveštaja otpustila, sve žaleći se kako se protiv AfD vodi prljava kampanja i kako je Korektiv do saznanja o sastanku došao služeći se metodama svojstvenim zloglasnom istočnonemačkom Štaziju. (Koji dan potom Vajdelova će se oglasiti intervjuom u Fajnenšel tajmsu u kome će, verovatno makar jednim delom i s ciljem skretanja pažnje sa skandala, obznaniti kako bi AfD, u slučaju dolaska na vlast, po uzoru na Veliku Britaniju inicirala održavanje referenduma o izlasku Nemačke iz Evropske unije.)

Na izveštavanje Korektiva stigli su prigovori i iz Unije vrednosti, uz tvrdnju da na sastanku nije bilo reči o deportaciji nemačkih državljana stranog porekla, već ilegalnih imigranata, stranaca s privremenom dozvolom boravka i onih koji su počinili teška krivična dela. No te zamerke nimalo nisu umanjile odijum nemačke javnosti, na ekscese ove vrste pojačano senzibilne. Usledili su pomenuti masovno posećeni protesti protiv krajnje desnice (za vikend je na ulice devedesetak nemačkih gradova izašlo preko milion ljudi) i pozivi da AfD bude zabranjena. Iz vlade je, međutim, odmah stavljeno do znanja da to ne samo da nije realno, nego bi bilo i kontraproduktivno.

EPA / EFE / CLEMENS BILAN

Osim što je u nemačkom pravosudnom sistemu prag za zabranu političkih stranaka veoma visoko postavljen, takva drastična mera - i to protiv stranke koja na nacionalnom nivou trenutno uživa i do 23 odsto podrške, a na istoku zemlje, gde će na jesen u tri pokrajine biti održani izbori, i znatno više - neminovno bi bila doživljena kao nedemokratski čin i narušavanje zagarantovanih političkih sloboda, a to bi onda popularnost AfD samo poguralo naviše. (To što se u tri istočne pokrajine tamošnji ogranci AfD zvanično vode kao ekstremističke organizacije, dajući nemačkoj obaveštajnoj službi pravni osnov da neke njene visoko rangirane pripadnike drži pod prismotrom, očito nije od uticaja na opredeljenje birača koji je podržavaju.)

Postoje, uostalom, suptilniji načini borbe protiv ekstremizma od zabrana. U takve bi, iako im to nije primarna svrha, mogla da se svrstaju i dva zakonska akta prošle sedmice usvojena u Bundestagu. Onim koji po volji mora biti i desnici - mada ga, smatrajući da ne ide dovoljno daleko, na glasanju nisu podržali ni CDU/CSU ni AfD - pojednostavljuje se postupak deportacije odbijenih tražilaca azila, pa tako prigovor ili žalba na odluku o zabrani boravka više neće odlagati njeno izvršenje. To je važna promena kad se ima na umu da je, prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, od 242.642 ljudi koliko ih je u decembru bilo bez prava na ostanak u Nemačkoj, njih čak 193.972 istovremeno ostvarivalo privremeno pravo boravka, čime je obesmišljen prethodno utvrđen status tih osoba.

Još bitnije je usvajanje nacrta zakona kojim se olakšava dobijanje nemačkog državljanstva i, ključno, konačno dopušta dvojno državljanstvo, dosad dostupno samo državljanima drugih članica EU i Švajcarske. Stranci koji žele nemačko državljanstvo, osim što više neće morati da se odriču onog koje već imaju, ubuduće će pravo na njega, umesto posle osam godina kao dosad, ostvarivati posle pet, a u izuzetnim slučajevima - kad aplikant dobro vlada nemačkim jezikom i na druge načine demonstrira dobru uklopljenost u nemačko društvo - već posle tri godine; deca rođena u Nemačkoj će automatski sticati državljanstvo ako najmanje jedan roditelj u zemlji legalno boravi duže od pet (umesto kao dosad osam) godina, itd.

Koliko su ove izmene važne pokazuju i podaci na koje ukazuje nedeljnik Ekonomist: od oko 84 miliona stanovnika Nemačke, čak 13,4 miliona nema njeno državljanstvo - uključujući i preko pet miliona onih koji tamo žive duže od deset godina. To što će značajan broj njih sada iskoristiti priliku da stekne nemački pasoš biće od očigledne koristi kako po njih i njihove porodice, tako i po Nemačku, a posebno njenu privredu, ali zato ove promene silno nerviraju AfD. On na ovo gleda i kroz izbornu matematiku, pa zbog činjenice da će u dogledno vreme doći do povećanja broja birača, po nekim procenama možda i za preko dva miliona ljudi, novi zakon smatra „državnim udarom u formi nasilne promene strukture biračkog tela“.

Drugu vrstu promena na polju izborne politike, s makar potencijalno dalekosežnijim posledicama po odnos snaga, nagoveštava ovomesečno osnivanje nove stranke na radikalnoj levici. Nakon što je u oktobru istupila iz Levice - partije koja je, kao naslednica istočnonemačkih komunista, u ujedinjenoj Nemačkoj na saveznom nivou uvek bila osuđena na marginu, makar je u istočnim pokrajinama duže vreme imala pristojan nivo podrške - Sara Vagenkneht, najpoznatija i najpopularnija figura na toj strani političkog spektra, obznanila je formiranje bombastično i neskromno nazvanog Saveza Sare Vagenkneht za razum i pravednost.

EPA / Jens Schlueter

Povukavši za sobom još devetoro dotadašnjih poslanika Levice koji su joj se pridružili u novom poslaničkom klubu u Bundestagu, Vagenkneht je po svoj prilici već zapečatila sudbinu svoje bivše stranke, čiji su se mnogi nekadašnji birači - u skladu sa savremenom političkom logikom koja je i u drugim zemljama na perverzan način zbližila krajnju levicu i radikalnu desnicu - okrenuli AfD i sada glasaju za nju. Ali nije oživljavanje radikalne levice ono što bi njenom Savezu eventualno moglo da da na relevantnosti: nju bi nova stranka mogla da stekne tek ako bi (a to je baš veliko „ako“) zašla u biračko telo Alternative.

Politička orijentacija Vagenknehtove je, naime, za današnje prilike više nimalo retka kombinacija elemenata radikalne levice i tvrde desnice, koju neki eksperti nazivaju i „levičarskim konzervativizmom“: s jedne strane zalaganje za socijalnu državu i izdašnu podršku ugroženim kategorijama, s druge podrška izrazito restriktivnoj migrantskoj politici i snažno protivljenje tzv. woke kulturi, na primer.

Doda li se ovome da je jedno istraživanje pokazalo kako bi 40 odsto onih koji su dosad podržavali Levicu i čak 55 odsto onih koji su prigrlili AfD razmotrilo mogućnost da sledeći put glasa za stranku Vagenknehtove, postaje jasnije zašto neki veruju - ili se pre nadaju - da bi nova partija mogla da otkine deo glasova koji bi inače otišli Alternativi; i tako pomogne da se izbegne situacija u kojoj, recimo, CDU, sada predvođena tvrdim konzervativcem Fridrihom Mercom, sutra skida tabu sa saradnje s ekstremnom desnicom i, umesto s nekom od članica aktuelne „semafor“ koalicije - socijaldemokratama (SPD), liberalima (FDP) ili Zelenima (a sve tri stranke već neko vreme imaju očajan rejting) - na ovom ili onom nivou vlasti ulazi u koaliciju s AfD...

Ali iskustva drugih zemalja ne daju mnogo osnova da se veruje kako su partije radikalne levice u stanju da doprinesu zaustavljanju uzleta krajnje desnice, uvek uverljivijeg reprezenta političkog kursa utemeljenog na bezbednosnim, identitetskim i socio-kulturnim pitanjima. Partija Vagenknehtove će nesumnjivo u 2024. ostvariti neke dobre izborne rezultate, ali će, umesto da „spasi demokratiju“ kao što se zaklinje, samo doprineti „daljoj normalizaciji narativâ i politikâ krajnje desnice“, konstatuje u Gardijanu holandski politikolog Kas Mude.

U međuvremenu, nezadovoljni odgovorom vlade na njihove zahteve, poljoprivrednici najavljuju nove proteste - isto kao i sindikat mašinovođa. Unutar vladajuće koalicije je postignut dogovor o budžetu, ali vlada zbog toga ne deluje ništa složnije nego dosad. A rejting AfD ne opada.