Gašenje sporogorećeg fitilja: Šta se krije iza kratkotrajnog sukoba Irana i Pakistana

Dok su 15. ili 16. januara iranski i pakistanski ministar spoljnih poslova učtivo razgovarali „na marginama“ uglednog skupa u Davosu, verovatno nisu očekivali da će se na periferijama njihovih zemalja uskoro razviti znatno žučnija razmena mišljenja. Šesnaestog januara Iran je raketama i dronovima zasuo pakistansku graničnu provinciju Beludžistan (ili - da ne zbunimo ljude navikle da kradu iz engleskog – „Balohistan“).

Dva dana kasnije Pakistan je uzvratio udarom na iransku periferiju, na provinciju Sistan i Beludžistan. Kao i obično, nemoguće je reći šta su Teheran i Islamabad tim napadima vojno postigli. Teheran je ili zadao težak udarac teroristima ili ubio najmanje dvoje dece. Islamabad je ili zadao težak udarac teroristima ili ubio tri žene i četvoro dece. Bilo kako bilo, tih nekoliko dana mnogi su se gledaoci bliskoistočnih gladijatorskih borbi bojali da je to - to, i da će amfiteatar sada stvarno odleteti u vazduh. 

Međutim, dok su iranski i pakistanski ministar razgovarali, njihove su mornarice zajedno vežbale. To je raketnu debatu učinilo još bizarnijom, ali dok reči mogu da ispare mnogo lakše nego amfiteatri, vojna saradnja se ne prekida preko kolena. Pride je - za razliku od jednog rata koji se od oktobra odvija nešto zapadnije - ovde cela kafana odmah skočila da razdvoji zavađene.

Peking je, recimo, ponudio da iskoristi to što je dobar i sa Teheranom i Islamabadom, i fitilj se ugasio brzinom kojom je i upaljen. Iransko ministarstvo spoljnih poslova je već 19. januara govorilo o „prijateljskoj i bratskoj vladi Pakistana“, a kolege su im uzvratile „potpunim poštovanjem suvereniteta i teritorijalnog integriteta Islamske Republike Iran“.

Možda fraze „raketni napad“ i „poštovanje teritorijalnog integriteta“ nisu najsrećniji spoj, ali kancelarija pakistanskog premijera dodala je i da će „dve zemlje uspeti da prevaziđu sitne iritacije“. To vam se zove međunarodnom diplomatijom, ako vas raznese raketa, jednako možete biti „žrtva genocida“ i „sitna iritacija“, zavisno od trenutačnih potreba, a ovakav rat sada nije potreban ni Iranu ni Pakistanu. Zato je Rojters u ponedeljak mogao da objavi da će iranski ministar spoljnih poslova uskoro posetiti Islamabad i da su obe zemlje zamolile ambasadore suseda da se vrate na položaje.

Kog su se vraga Iran i Pakistan uopšte raketirali?

Čitalac je dosad svakako postavio umesno pitanje o tome za kog su se vraga onda Iran i Pakistan uopšte raketirali. Neposredni odgovor nalazi se u onim provincijama spornih imena i spornijeg svega drugog. Čuveni pakistansko-britanski mislilac i aktivista Tarik Ali pokušao je ponešto da objasni u autorskom tekstu za britanski magazin Nju left rivju.

„Beludžistan je planinska oblast podeljena pakistansko-iranskom granicom. Beludžanski nacionalisti dugo su ogorčeni kontrolom iranskih i pakistanskih vlada, često brutalnom. Istorijski, međutim, predvodnici Beludža u Iranu bili su politički konzervativni, a plemenske vođe Beludža u Pakistanu progresivne i nekada bliske tradicionalnim komunističkim strujama. Geopolitika je zgromila sve utopijske vizije Beludžistana. Kolaps SSSR-a uništio je levičarske grupe Beludža u Pakistanu, a iranske mule su učvrstile autoritet sa svoje strane granice.“ 

Ovde prekidamo Tarija Alija iz dva razloga. Prvi je da potvrdimo da i Iran i Pakistan tvrde da su na nišanu imali beludžistanske pobunjenike. Teheran kaže da je napao grupu pod imenom Džaiš el Adl („Armija pravde“). Islamabad je navodno odgovorio napadom na Beludžistanski oslobodilački front i Beludžistansku oslobodilačku armiju. Grupa iz Pakistana izvela je ranije brojne terorističke napade u Iranu. Grupe iz Irana izvele su ranije brojne terorističke napade u Pakistanu. Drugi razlog prekida je povlačenje značajne paralele Beludžistana i Gaze.

EPA / EFE / ABEDIN TAHERKENAREH

Pad komunizma je, smatra Tarik Ali, naveo pakistanske Beludže da reference za borbu više ne nalaze u Lenjinovim tekstovima o nacionalnom samoopredeljenju već u verskoj literaturi. Iz toga se naposletku rodio i Džaiš el Adl, pokret koji je sunitski, što u ovom slučaju znači i antišiitski i antiiranski. U Gazi se dogodilo u dlaku isto. Pre kraja osamdesetih gotovo niko u palestinskoj politici spas nije nalazio na nebu, već na zemlji. Uzgredno je za ovaj tekst, ali inače vredi upamtiti da su i Džaiš el Adl i Hamas i mnoge druge organizacije militantnog islama nastale ili ojačale tek onda kada na zemlji više nije bilo alternative.

No da se vratimo osnovnoj priči, Tarik Ali kaže da je pakistanska represija nad Beludžima već decenijama „šokantna“. Nedavno je zamoljen da potpiše apel solidarnosti, jer je pakistanska policija silom rasturila miran skup Beludža u Islamabadu. 
„Ta se arbitrarna brutalnost u tom trenutku činila besmislenom. Sada ima smisla. Očigledno je pakistanskoj vojnoj bezbednosti naređeno da spreči bilo kakav izraz otpora Beludža. Ako bi Pakistan izabrao da provocira Iran, samo bi pojačao glavobolju Vašingtona. Istovremeno bi, naravno, dodatno podelio muslimanski svet.“ 

Otkud napad?

Odnos Islamabada i Vašingtona komplikovan je, jer na ovom delu planete ništa jednostavno nije, pa je tako bilo moguće da SAD „ratujući protiv terora“ u Pakistanu pronađu i verne saveznike i Osamu bin Ladena. No svejedno, ako je Ali u pravu, i ako Islamabad guši svoje Baludže i preko uobičajene mere kako ne bi isprovocirao Teheran, otkud onda napad? Odgovor na to pitanje Al Džaziri je pokušao da da Ali Vaez, zadužen za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi.

Ta nevladina organizacija sa sedištem u Briselu odavno je optužena da je samo jedna od brojnih NVO koje promovišu strateške interese Zapada, ali sam Ali Vaez je pre samo nekoliko meseci na Zapadu optužen da je bio deo „Iranske ekspertske inicijative“, navodnog teheranskog projekta širenja uticaja na Zapadu. Rekosmo da na tim prostorima ništa nije jednostavno, ali to samo čini Alija Vaeza dodatno interesantnim. Vaez smatra da je Iran raketama i dronovima poslao poruku na pogrešnu adresu. 

„Napali su nuklearnu silu, čija je saradnja Iranu potrebna kako bi zauzdao naoružane grupe Beludža. Adresa je pogrešna, jer je većina neuspeha koje je Iran pretrpeo u prethodnim nedeljama delo Izraela, SAD i takozvane Islamske države. Preigrali su se u potrebi da pokažu snagu.“

Al Džazira podseća da je Iran napao Pakistan samo dan nakon što je lansirao salvu raketa ka Iraku i Siriji. Ta je salva, tvrdi Teheran, bila usmerena ka snagama Islamske države, odgovorne za teroristički napad koji je 4. januara u Kermanu, na istoku Irana, ubio najmanje 90 ljudi. Takva odmazda, međutim, poentira Al Džazira, demonstrira i „mogućnosti i preciznost najraznovrsnijeg raketnog arsenala Bliskog istoka“. 

„Revolucionarna garda je podvukla da je mete Islamske države u sirijskom Idlibu napala koristeći ganc nove balističke rakete, čiji je navodni domet 1.450 kilometara. Rakete su mogli da lansiraju i iz neke provincije bliže Siriji, ali tvrde da su ih lansirali iz Huzestana, što bi značilo da su rakete prešle skoro 1.300 kilometara. Taj domet bi učinio ceo Izrael i celu Palestinu dostupnima iranskim raketama.“ 

Odakle god počeli da raspetljavamo bliskoistične čvorove, trenutno stižemo u Izrael i Palestinu, što ne bi trebalo da iznenađuje, mada ne bi trebalo ni otići u drugi ekstrem, pa zaboraviti da je i taj pakao tek detalj bliskoistočnog pejzaža koji smo tako politički vešto naslikali. Beludžima je to dobro poznato sa obe strane granice.