Dve godine od početka rata u Ukrajini: Pat pozicija u krugovima pakla

Pola miliona mrtvih i ranjenih vojnika, 11.000 ubijenih civila, više od deset miliona raseljenih i 14,6 miliona onih kojima je potrebna humanitarna pomoć – to je bilans 730 dana rata u Ukrajini, pakla za koji smo verovali da je nemoguć u Evropi posle Drugog svetskog rata. Pakla koji traje i kojem se ne nazire kraj. Ima li pobednika u ratnom ludilu ili i Kremlj i Zapad moraju da od stida pognu glavu od ovih zaista zastrašujućih podataka?

Ni oni kojima „sunce izlazi na istoku“ nikada neće negirati da je Putin pokrenuo „specijalnu vojnu operaciju“, ili agresiju - kako to zove većina zemalja članica Ujedinjenih nacija, uključujući Srbiju, s ciljem da oslobodi ili zauzme (zavisi kako ko na to gleda) istočne teritorije te zemlje, samoproglašene republike Donbas i Lugansk, pretežno naseljene Rusima, od „hegemonističke i fašističke ukrajinske vlasti“. Kako je tada govorio tadašnji i sadašnji zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost Dmitrij Medvedev, cilj Moskve je bio „denacifikacija“ prostora Ukrajine gde Rusi čine većinu.

Međutim, treba biti pošten pa reći da joj je u tome dobrano pomogao i Zapad, tačnije Nemačka i tadašnja kancelarka Angela Merkel, koja je u julu 2022. godine, u prvom ozbiljnom intervjuu koji je dala po odlasku sa funkcije, priznala da su takozvani Minski sporazumi iz 2014. i 2015. godine, koji su zaustavili sukobe između ruskih separatističkih snaga u Ukrajini i Kijevu, u stvari bili kupovina vremena kako bi se Kijev pripremio za ono što je usledilo 2022. godine. Time je, slučajno ili namerno, priznala da je Zapad tačno znao šta Putin priprema sedam godina kasnije.

Čekajući Trampa

Sam Putin, iako je u nedavnom intervjuu američkom novinaru Takeru Karlsonu izrazio spremnost da Moskva sedne za pregovarački sto, ali pod njegovim uslovima, nema nameru da stane dok ne ostvari svoje strateške ciljeve.
Iako je dan uoči godišnjice u video obraćanju naciji povodom Dana branilaca otadžbine po ko zna koji put uporedio rat sa Ukrajinom s borbom protiv nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, Putin je svestan da ta dva događaja nemaju nikakvu sličnost, pošto je tada branila svoju teritoriju i opstanak Sovjetskog Saveza, a sada je napala jednu suverenu državu.

Postavlja se pitanje zašto je to učinila?

Rusiji svakako nije potrebna teritorija, radi se o zemlji od 150 miliona stanovnika čiji su pojedini delovi slabo naseljeni ili čak pusti.

Njemu su počele da smetaju jasne i sve glasnije aspiracije Kijeva da se pridruži EU, ali posebno NATO, što bi Severnoatlantsku alijansu dovelo do granica Rusije. To je bila crvena linija i nešto što Moskva nije mogla da prihvati, te je započela agresiju na jednu suverenu državu.

TANJUG / AP / Vadim Ghirda

Takođe, Rusija nije spremna da okonča sukob u ovom trenutku, pa čak i da zadrži jednu petinu ukrajinske teritorije koju je do sada osvojila i Krim, koji više niko i ne pominje, kako bi Zapadu pokazala da je, i pored sankcija bez presedana koje su joj uvedene, ona ozbiljan geopolitički faktor koji niko ne sme da zanemaruje.

Rusija je u poslednje dve godine učinila svoju ekonomiju samoodrživom, okrenula se novim tržištima, pre svih Kini i ostalim zemljama BRIKS-a i zadržala se negde između sedmog i desetog mesta po ekonomskoj snazi u svetu.

Putin, takođe, u vidu ima i činjenicu da se u Evropi ove godine održavaju mnogobrojni izbori, a ono na šta posebno obraća pažnju su predsednički izbori u Sjedinjenim Državama u novembru i njihov ishod. Iako deklarativno ističe da bi voleo da sadašnji predsednik Džozef Bajden ostane na vlasti, jasno je da se potajno nada dolasku Donalda Trampa, s kojim će, kako smatra, lakše pronaći zajednički jezik i otopliti bilateralne odnose.

Zamor od tapšanja po ramenu

Naravno, tu je i pitanje pomoći koja Ukrajini stiže iz Evrope i Amerike. Iako su od početka rata Evropska unija i njeni regionalni saveznici izdvojili više od 100 milijardi dolara u vojnoj pomoći Ukrajini, a početkom meseca obećali dodatni paket u iznosu od 54 milijarde do 2027. godine, sve više se čuje pitanje koliko još dugo može da izdrži tako iscrpljujuću finansijsku podršku Ukrajini.

Međutim, podrška, barem deklarativna, i dalje stiže. Tako su prošle subote, povodom dvogodišnjice od početka agresije, u Kijev došli predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kao i premijeri Italije, Belgije i Kanade još jednom obećavajući da tu zemlju neće ostaviti na cedilu. Ipak, kod običnih Ukrajinaca polako dolazi do zamora od lepih reči i tapšanja po ramenu.
Možda je to najbolje obrazložio jedan anonimni Ukrajinac koji je na društvenoj mreži X napisao: „Svi zajedno su došli vozom koji je imao više vagona, a njih je bilo samo četvoro. Umesto što su nam doneli cveće, bolje bi bilo da su u taj voz stavili nekoliko sanduka granata i municije. Cveće možemo i sami da kupimo“.

Oči Evrope su i dalje uprte u Vašington. Sjedinjene Države su od početka rata već izdvojile 100 milijardi dolara, a Senat je pre nedelju dana usvojio slanje dodatne pomoći u iznosu od 70 milijardi dolara. Međutim, ta pomoć i dalje je pod znakom pitanja zbog protivljenja republikanaca u Predstavničkom domu. Važno je napomenuti - od kada su republikanci u januaru 2023. godine preuzeli Predstavnički dom, nijedan dolar nije otišao za pomoć Ukrajini.

TANJUG / AP / Evgeniy Maloletka

Zbog svega toga, u treću godinu rata ulazi se s velikom neizvesnošću pošto se Ukrajina suočava s manjkom oružja i ljudstva na terenu.

Politički analitičar Fondacije demokratskih inicijativa Marija Zolkina smatra da je Ukrajina, kako zbog situacije na terenu tako i zbog globalne situacije u svetu, izgubila priliku da pokrene još jednu kontraofanzivu pre 2025. godine.

„Ukrajina, nažalost, nije uspela da napravi iskorak i čini se da će 2024. godina biti takva da nijedna strana neće imati dovoljno resursa za značajniji napredak“, izjavila je Zolkina za Ej-Bi-Si njuz.

Ona smatra da nema jasnog kraja sukoba, jer ni Ukrajina ni Rusija ne pokazuju znake traženja političkog rešenja, niti su sposobne za vojnu pobedu u ovom trenutku.

„S jedne strane, Rusija nije postigla ono što je nameravala na početku invazije velikih razmera, ali je, s druge strane, uspela da stvori jake odbrambene linije na jugu Ukrajine. S obzirom na to da se kraj ne vidi, 40 miliona Ukrajinaca, ili koliko ih je ostalo u zemlji, moraće da živi u stalnoj neizvesnosti“, zaključila je Zolkina.

Vetar u leđa Rusiji

Vojni komentator Vlade Radulović izjavio je za NIN da smo u protekle dve godine imali priliku da vidimo dve prilično suprotstavljene godine kada su u pitanju dešavanja na frontu.

„Naime, prvu godinu ruske agresije na Ukrajinu, i pored brzih ruskih prodora, pada Marijupolja i stvaranja kopnenog koridora s Donbasom, te dolaska u predgrađa Kijeva, obeležili su u određenim trenucima prilično neshvatljivi i, s vojnog aspekta posmatrano, neobjašnjivi potezi ruskog vojnog vrha i komandanata na terenu, njihove loše procene, pogrešne odluke, samovolja i način komandovanja“, rekao je Radulović.

Smatra da su Rusi naučili iz svojih grešaka i kupili vreme da utvrde svoje pozicije i izgrade višeslojne linije odbrane, kako duž državne granice sa Ukrajinom, tako i na prostoru Donjecke, Luganske, Zaporoške i Hersonske oblasti.

Prema njegovim rečima, osvajanje Avdejevke, uz prethodna zauzimanja Marinke, Robotina i Bahmuta, daje vetar u leđa Putinu, ne samo uoči zbora 15. marta, nego i na ratištu.

TANJUG / AP / Efrem Lukatsky

„Jedna reč trenutno najbolje opisuje poziciju Ukrajine, njene mogućnosti i kapacitete, a to je ‚resurs‘. Naime, od resursa kojima raspolaže, kako ljudskih tako i u naoružanju i vojnoj opremi, ali i dinamike kojom može da ih obezbedi i održi na neophodnom nivou, u velikoj meri će zavisiti i dalji razvoj situacije na terenu. Nedavni pad Avdejevke doveo je do toga da se ukrajinske oružane snage trenutno nalaze u najtežoj poziciji još od početka ruske agresije 2022. godine, a konsolidacija redova i brzina uspostavljanja nove linije odbrane direktno će uticati na dalje napredovanje ruskih snaga na ovom delu fronta. Zbog toga je za Ukrajinu i te kako bitno da obezbedi neophodno naoružanje, pre svega municiju za cevnu i raketnu artiljeriju, ali i rakete iz segmenta protivvazduhoplovne odbrane kako bi se adekvatno suprotstavila pretnjama koje dolaze iz vazduha“.

Radulović smatra da smrt Alekseja Navaljnog teško može da promeni stav Zapada kada je reč o velikoj finansijskoj i vojnoj pomoći Ukrajini.

„Teško je to oceniti pošto se stiče utisak da su oni došli do svog maksimuma. Svakako da će u određenoj meri imati efekta na javno mnjenje u pogledu vraćanja ukrajinskog pitanja u fokus javnosti, ili određenih uticaja na političke odluke u pojedinim državama, ali šire posmatrano, pitanje je koliko još to kolektivni Zapad može da proširi svoje mehanizme i mogućnosti pomoći“, kaže Radulović.

Strah od nuklearnog sukoba

Vlade Radulović ističe da ne postoji realna mogućnost sukoba između Poljske i Belorusije, pored sve žešće retorike pojedinih baltičkih zemalja s Rusijom, što bi, kako neki strahuju, moglo da dovede do globalnog nuklearnog sukoba.

„Od početka ruske agresije, čini mi se da su dva pitanja na tu temu konstantno prisutna. Prvo je širenje sukoba na baltičke zemlje i mogućnost ruske agresije na Estoniju, Letoniju i Litvaniju, a drugo direktan sukob Belorusije i Poljske. Iako smatram da je strah baltičkih zemalja i te kako opravdan, čini mi se da Rusija trenutno nema snage, niti kapaciteta da vodi rat na dva fronta.

Uz to, napad na baltičke članice NATO predstavljao bi direktan sukob dva nuklearna bloka, što bi celokupnu civilizaciju odvelo u termonuklearni rat. Ne verujem u to da bi zvanični Minsk povukao bilo kakve poteze u pogledu direktnog i otvorenog sukoba s Poljskom, kao što sumnjam da bi tako nešto bilo pokrenuto od strane zvanične Varšave. Ukoliko bi se to, pak, zaista i desilo, Evropa bi ponovo imala reprizu najkrvavijih četrdesetih godina prošlog veka, s posledicama koje bi ovoga puta bile daleko veće“, zaključio je Radulović.

„Imam da javim da je invazija počela“ - ratni dnevnik reportera Rojtersa Aleksandra Vasovića

Poznati novinar Aleksandar Vasović, reporter Rojtersa, bio je na početku rata u Ukrajini u Marijupolju, odakle je svakodnevno pisao dnevnik na svom Fejsbuk nalogu. NIN, uz dozvolu autora, objavljuje zapise iz prvih dana rata, iz februara 2022, koji prikazuju svu jezu početka najvećeg sukoba u Evropi u 21. veku.

Marijupolj, 20. 2. 2022.

Nastavili su da povremeno tuku artiljerijom tamo negde daleko severoistočno. Ovde je mirno, nedelja, lepo vreme, sunce sija, narod sišao do promenade da se prošeta uz more.

Danas su u Marijupolju obeležili pogibiju Nebeske čete, na Majdanu, u Kijevu 2014, kada je otvorena snajperska vatra na demonstrante. Bili su mitropolit da činodejstvuje, popovi da saslužuju, vojska, veterani, lokalni uglednici, venci, cveće, sve kako spada.

Bila je međ narodom i baba Valentina što su je onomad slikale sve svetske televizije dok je na obuci za teritorijalnu odbranu učila da gađa iz automata, pa nam je rekla da će, ako otuda krenu, da ubije makar jednog, a s njom posle šta bude… Bio je i neki Dimitrije, veteran, trećepozivac, kuražno kaže da dobro gađa iz puške, a da ume i da remontuje oružje.

Vojne vežbe u Belorusiji su produžene, kod pobunjenika je u toku mobilizacija rezervista. Rusi stoje s one strane granice. I tako… Čeka se da se dogodi ili da se ne dogodi. Ovde gde god da pođeš, vidiš čeličanu.
 
Marijupolj, posle Putinovog govora 21. 2. 2022.

Nemam pojma šta će sad da bude. Videćemo u prvo jutro posle Putinovog priznavanja takozvanih Donjecke i Luganske republike. Otvorio sam prozor da provetrim sobu i da čujem ako ima šta. Trenutno iz nekog od kafića dopire „toć, toć, toć“, ukrajinski turbo folk, a u avliji preko puta dvoje se silno svađaju, zvuče kao bračni par. Neko turira motor. Po televizijama gostuju analitičari.

Marijupolj, 21. 2. 2022.

Juče je iz Crnog mora, kroz moreuz Kerč, u Azovsko more uplovila eskadra ruske mornarice u čijem su sastavu tri velika desantna broda (BDK) - Novočerkask, Cezar Kunikov i Saratov, patrolni brod Pavel Deržavin (naoružan krstarećim raketama kalibar) i jedan brod za snabdevanje.

Istovremeno je Rusija izdala NOTAM (obaveštenje pilotima) u kome se Azovsko more oglašava nebezbednim za prelete. Sve to je, za sada, zveckanje oružjem. Uz sve ostalo što stoji okolo, to zveckanje se pretvara u lupanje pneumatskim čekićima po gigantskim gongovima u užasno akustičnoj dvorani.

Marijupolj, 23. 2. 2022.

Uvedeno je ratno stanje u oblastima koje se graniče s Rusijom i Belorusijom, te u onima gde su linije fronta, a ova moja divna varoš je deo Donjecke oblasti u kojoj je em front, em se graniči s Rusijom.

Morali smo da se preselimo u hotel Spartak. Od 2014, kada sam u njemu boravio prvi put, renoviran je - u smislu da su na sobe stavljena nova vrata. Ostalo je sve isto od 1962, otkako su u njemu odsedali, recimo, delegati Svesaveznog sindikata metalurških radnika.

U hotelu, inače, borave neki čudni ljudi u civilnim odelima koji putuju okolo u minibusima bele boje, tamnih stakala. Ima i nešto novinara. Na recepciji radi Aljona. Gledala nas je podozrivo.

Malopre odem u radnju da kupim hranu. Unutra dve tezge, za jednom jedna baba, za drugom druga, po imenu Sveta. Kod prve se kupuju salo (slanina) i riba i doktorske kobasice (kao parizer, samo bolje) i sir bugarska brinza, a kod druge slatkiši, hleb, napici i alkohol, osim vode i mlečnih stvari, koje se pazare kod one prve. I kase su različite. Nema biranja. Uzmeš ono što ti baba da i platiš onoliko koliko zatraži.

Budući da nisam imao četiri grivne sitno, a one nisu imale da mi vrate, dogovorili smo se da mi one ostanu dužne do sutra, a da ja dugovanje ne prijavim u knjizi predloga i primedbi koja je okačena o lanac, a u posebnom ramu pored vrata.

Kaže mi drugar, inače iz Kijeva, da takvu radnju nije video još otkako je Gorbačov najavio glasnost i perestrojku.

TANJUG / AP / Emilio Morenatti

Marijupolj, 24. 2. 2022

Jutros oko pola pet probudilo me lupanje na vrata. Kad tamo, Karlos fotograf da mi saopšti da je počelo.

Otvorio sam prozor i čuo tutnjavu odande, od predgrađa Istočnog, ali kao da je bilo jako daleko, negde prema selu Širokino, gde je i linija fronta. Dok sam se obukao, tresnulo je na desnoj obali reke Kalmijus, bliže nama, pa onda opet i opet, ali kao da su gađali isto mesto. 

Kad smo se napokon našli na parkingu i utovarili stvari u auto (uvek je pametnije spakovati i utovariti sve, jer se nikad ne zna šta ćeš od hotela zateći kad se vratiš), bila je tišina. Svanulo je. Hladnjikavo i sipi kiša.

Putem ka groblju na ćošku ulica Primorske i Avenije slobode, odakle puca pogled uz obalu prema Širokinu i Bezimenom, nismo videli civile. Jesmo videli ukrajinske oklopne transportere i vojsku kako zauzimaju položaje okolo. Niko nas nije zaustavljao.
Na putu ka centru, dok smo stajali kod jednog finog gruzinskog restorana, opet je tresnulo, ovog puta negde u polju po pravcu skretanja za Sartanu, to je grčko selo, tu blizu.

Saobraćaj je normalan, narod je fakat počeo da se okuplja oko bankomata i par otvorenih pekara i napravili su se redovi. Kod čeličane Azovstal radnici se skupili i ulaze unutra, počela im je smena. Preko puta, na obali Kalmijusa, ludaci već posedali i pecaju (navodno dobro radi tolstolobik).

Kod male crkve na desnoj obali, gde smo onomad pričali s popom, pa komšiluk odmah pored, neki ljudi već pakuju stvari u gepeke. Rekli su nam da idu za Dnjepar. Dijana, prevodilac, ne javlja se, jednako kao ni njeni tinejdžeri iz Kreativnog centra.
U centru sve mirno. Nekakav džogira kroz park kod pozorišta, a za njim trči crni labrador. Nigde vojske.

Na visokoj obali iznad teretne luke, odakle puca pogled na more, takođe nema nikoga, nego jedan u civilu, na biciklu, iz nekakve teritorijalne odbrane ili civilne zaštite, šta li, koji nas je pitao ko smo i šta tu radimo, ali se odmakao kad mu je Vitalij šofer nešto šapnuo. Počela je kiša. Eksplozije se sad dobro čuju u celom gradu i salve su sve češće, ali i dalje podaleko. Kao da su višecevni bacači. Na moru se naslućuju brodovi ruske eskadre, ali nema ni naznake desanta.

U hotelskom restoranu, gde je i Marijupoljski klub šansone, služe doručak. Naplatili nam smeštaj za celu nedelju unapred i skroz ih razumem.

Pored puta ka Berdjansku, u polju kod bagrenjaka gori ukrajinska radarska stanica. Lepo se vide izuvijane antene. Vidi se i dim odnekud od aerodroma. Prođoše tenkovi i transporteri, otprilike jedna brigada, a za njom i kamioni s nečim grdno velikim ispod cerada, verovatno lanserima S300 ili tome podobno i odoše ka gradu.

Stigla mi poruka od one male Julije koja, koliko sam shvatio, stanuje negde u Istočnom: „Total cringe, explosions around, hope our shelter is good“ (Totalna jeza, eksplozije okolo, nadam se da je naše sklonište dovoljno dobro). Ne znam gde su ostala deca. Dijana i dalje nedostupna. Deda livac iz Istočnog se takođe ne javlja.

Sledstveno imam da javim da je invazija počela.