Orban i EU - tihi rat koji traje: „Remetilački faktor“ u punoj ofanzivi

Mađarski premijer Viktor Orban svojim kontroverznim potezima već duže vreme na različite načine zadaje ozbiljnu glavobolju Evropskoj uniji. Ipak, njegov poslednji potez doveo je ogorčenje Zapada do tačke ključanja.

Naime, Orban je krajem prošle nedelje boravio u Sjedinjenim Državama, gde se u Floridi sastao sa bivšim predsednikom i potencijalnim predsedničkim kandidatom Republikanske stranke Donaldom Trampom pruživši mu podršku za ponovni dolazak u Belu kuću.

„Jedina ozbiljna šansa za mir je ako on uspe da se vrati i sklopi taj mir. U suprotnom, rat između Ukrajine i Rusije trajaće dugo. Trampov povratak je preduslov za brz i snažan mir na evropskom kontinentu, a uveren sam da je on bio na vlasti do tog rata ne bi ni došlo“, rekao je Orban.

Takođe je zanimljivo da je mađarski lider pre dolaska u Floridu jedan dan boravio u Vašingtonu, gde je održao panel diskusiju u konzervativnoj Fondaciji Heritidž bliskoj Trampu, ali se nije sastao ni sa jednim zvaničnikom sadašnje administracije.
Predsednik Džozef Bajden oštro je kritikovao sastanak Trampa i Orbana, rekavši da su time demonstrirane autoritarne tendencije njegovog glavnog rivala.

Mnogi postavljaju pitanje šta je stvarni razlog sastanka Orbana sa Trampom? Da se Evropi, koja se plaši njegovog ponovnog dolaska na vlast, pokaže da nema zajedničku spoljnu politiku, ili da pošalje poruku sadašnjem Vašingtonu da Tramp, ako postane predsednik,sigurno ima saveznika preko okeana?

Međutim, u izjavi za NIN Alpar Lošonc, član Srpske akademije nauka i umetnosti i dobar poznavalac politike Viktora Orbana, kaže da značaj tog susreta ne treba preuveličavati.

„Transatlantski svet iskušava mnogobrojne frustracije u globalnom repozicioniranju povodom ratova, ili i zbog prodora Kine. Orban je simbol remetilačkog faktora u situaciji kada se traži neokrnjeno ideološko jedinstvo. Inače, za fenomen Trampa, s kojim on ima prisne odnose, vezuje se stanovito evropsko samozavaravanje. Naime, Bajden je u pogledu spoljne politike bio veći Tramp od Trampa, pogledajte njegovu politiku prema Kini ili Evropi. Naivan je i evropski strah od razgradnje NATO-a od strane Trampa, on samo prenosi biznis logiku na odnose SAD i Evrope“, ističe Lošonc.

Sukob koji traje 14 godina

Inače „tihi rat“ između Orbana i Evropske unije traja još od 2010. Godine, kada je po drugi put izabran za premijera Mađarske, a do prvog ozbiljnog sukoba došlo je 2011. godine, zbog, kako je optužen, ozbiljnog potkopavanja slobode medija.

Zahvaljujući dvotrećinskoj većini u parlamentu koju je osvojila njegova stranka Fides, Mađarska usvaja jedan od najrestriktivnijih zakona koji uključuje i formiranje takozvanog medijskog saveta čije sve članove bira njegova stranka. Prema tom zakonu, mediji su morali da se registruju kod nadležnih organa i od njih se tražilo da puštaju sadržaj koji se smatra „uravnoteženim“.

Evropski parlament, ili bolje reći velika većina, kritikovao je taj zakon, ali je bilo i onih koju su branili Orbana, poput tadašnjeg predsednika grupacije Evropskih narodnih partija, čiji će član Fides kasnije postati, Jozefa Daula. To i nije bilo takvo iznenađenje, pošto su posle pobede na izborima mnogi evropski političari, uključujući Daula, videli mađarskog lidera kao antikomunističkog reformatora.

Tokom decenije i po jaz između EU i Orbana sve više se produbljivao zbog, kako to Zapad smatra, sve većeg otklizavanja Mađarske u autoritarni režim. To se pored pritiska na medije odnosi i na uskraćivanje prava LGBT zajednici, devastiranja pravosudnog sistema, a posebno oštre, pa i nehumane politike prema migrantima.

Orban je uvek odbijao kritike da podriva demokratske norme. Umesto toga je tvrdio da jednostavno gradi drugačiju vrstu demokratije, nazivajući svoju viziju kao „neoliberalnu demokratiju“ i „hrišćansku demokratiju“. Njegovo mišljenje da se „pobuna protiv liberalne intelektualne opresije ne samo širi, već i produbljuje“, nije naišlo na razumevanje Zapada.

Orbanu se, međutim, mora odati priznanje da kao lider zemlje sa manje od deset miliona stanovnika vrlo vešto koristi pravo veta u EU kako bi Mađarskoj dao odlučujući glas među mnogo većim članicama poput Nemačke, Francuske i Italije. Po Orbanovom sopstvenom priznanju, Mađarska vidi jednoglasno donošenje odluka kao poslednju garanciju zaštite svojih nacionalnih interesa.

To posebno dolazi do izražaja u poslednje dve godine od početka ruske agresije na Ukrajinu, kada je Mađarska u više navrata pretnjom veta odlagala upućivanje finansijske pomoći Kijevu, uz obrazloženje da je pogrešno da novac iz budžeta EU odlazi van bloka.

TANJUG / AP / Virginia Mayo

Orbanovi kritičari ističu da su njegove primedbe mogle imati veze s činjenicom da Brisel odlaže davanje sredstava Mađarskoj iz istog tog budžeta zbog kršenja vladavine prava, što je osnovna vrednost u dokumentima Unije.

Akademik Lošonc ipak smatra da se Unija ponela nekorektno prema Budimpešti.

„U decembru su Evropljani priredili teatar moći i inscenirali seriju pretnji spram Orbana da pokažu ko je gospodar. Orbanove mogućnosti su večito određene time da je užlebljen u strukture EU, i da posebno zavisi od cirkulacije nemačkog kapitala. Postoje aspekti njegove politike moći u kojima on zaslužuje oštru kritiku, no EU sa njenom moralizacijom, prikrivajući njene sopstvene ambicije, ne radi to dobro. Osim toga, bilo je i takvih situacija, recimo u pogledu migracione politike, kada je EU posle početne kritike imitirala mađarskog premijera. Orban je cinično iskreniji u pogledu funkcionisanja kapitalizma nego EU“, smatra Lošonc.

Ipak, važno je napomenuti da Orban, za razliku od ostalih lidera EU, barem javno održava relativno bliske i korektne odnose sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Odugovlačio je uvođenje sankcija Moskvi i isporuke oružja i finansijske pomoći Ukrajini, a igrao je i opstruktivnu ulogu u nastojanjima Ukrajine da se pridruži EU, što ozbiljno frustrira Brisel.

Osim toga, ne samo što se usprotivio članstvu Ukrajine u NATO-u, što joj, ruku na srce, niko nije ni zvanično ponudio, bio je i glavna prepreka na putu Finske i Švedske da uđu u Alijansu. Na kraju je popustio i mađarski parlament je ipak ratifikovao ulazak te dve skandinavske zemlje.

Ipak, time se, po mišljenju mnogih zapadnih analitičara, svrstao narativu ruskog predsednika koji se oštro usprotivio proširenju NATO-a do ruske granice. 

Oni strahuju da to nije sve kada je Mađarska u pitanju i da se mogu očekivati „dalji ispadi Orbanovog besa“ koji će usporiti podršku Zapada Ukrajini.

Međutim, pojedine zapadne diplomate nisu toliko pesimistične, ističući da je to deo retorike usmerene ka domaćoj javnosti, pa čak i Moskvi, čiji je cilj da pokaže da nije marioneta EU i NATO-a.

„Mnoge javne poruke bile su loše, ali iza kulisa nije baš bilo tako. Ako je poneki ljutit tvit cena koju plaćamo da bismo krenuli napred, to je u redu“, izjavio je jedan evropski bezbednosni zvaničnik za američki kablovsku mrežu Si-En-En.

Međutim, nisu svi zvaničnici toliki optimisti.

Oni veruju da Orban koristi svoj odnos sa Putinom kako bi držao EU i NATO kao taoce i narušavao jedinstveni front. Nije važno, kažu, što Orban na kraju prihvata većinu stvari, već što stvara prostor za percepciju da Zapad nema potpuno jedinstvo.

Mađarske šanse u EU

Ono o čemu se i jedni i drugi slažu jeste da je pitanje Mađarske složeno. Orban tačno zna koliko je dragocena njegova podrška Zapadu, tako da može da drži savezničke države u nekoj vrsti neizvesnosti, iako je Mađarska članica i EU i NATO-a. Takođe, zna da je, više od svega, Putinu vredan čak i najmanji nagoveštaj neslaganja između Mađarske i ovih institucija.

Iz oba ova razloga, ima političkog smisla da Orban što je moguće duže čvrsto ustrajava na svojim pozicijama pošto ga je istorija naučila da je to način da se dobiju ustupci.

Zbog toga nije iznenađujuća njegova izjava krajem prošle godine, kada je na optužbe da promoviše interese Moskve u odnosu na interese saveznika u EU i NATO-u kao i da planira da izvede Mađarsku iz Unije, rekao da o tako nečemu ne razmišlja.

„Moj plan je ne da napustim Brisel, nego da ga preuzmem“, pojasnio je uz osmeh.

Verovatno je tada na umu imao dva važna događaja u EU ove godine, izbore za Evropski parlament i predsedavanje Mađarske uniji od 1. jula. Što se ovog prvog tiče, Orban računa na snažan rast desnice u Evropi, što će u svakom slučaju oblikovati sastav i agendu Evropskog parlamenta. Ipak, akademik Lošonc smatra da to ne može da igra veliku ulogu.

EPA / EFE / PETER KLAUNZER

„Ishodi pomenutih izbora delimično mogu da ojačaju orbanovsku Mađarsku. Ali, Evropski parlament je najslabija karika u mašineriji moći EU. Njegove mogućnosti u pogledu krojenja bilo kakve politike su veoma uske. Uostalom, ono što se naziva demokratskim deficitom, to je ne u poslednjem redu prouzrokovano inferiornom pozicijom parlamenta“, kaže Lošonc.

Ali, kada je reč o mađarskom predsedavanju EU od prvog jula, to u Briselu izaziva „blagu jezu“. Kao predsedavajući, Orban ima pravo da predlaže dnevni red, naravno uz konsultacije sa ostalim članicama, ali i da nameće, ubrzava ili usporava neka pitanja.

Kolika je nelagoda predsedavanjem Mađarske govori i činjenica da je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel odustao od najave da će ranije otići s te funkcije, već se ipak predomislio. Kako mnogi kažu, iz straha da bi Orban igrom okolnosti ovog leta zajedno sa preuzimanjem predsedavanja Uniji mogao zauzeti i njegovo mesto.

Po ustaljenoj praksi, rukovodstvo glavnih institucija EU bira se posle izbora za Evropski parlament u junu, ali se postavilo pitanje da li će zemlje članice biti u stanju da to urade tako brzo.

„Ne želim da nas ova odluka odvrati od naše misije ili potkopa ovu instituciju i naš evropski projekat, niti da bude zloupotrebljena na bilo koji način da podeli Evropski savet“, rekao je Mišel.

Tako je Orban postao glavni junak čak i pre nego što je preuzeo predsedavanje EU.

Mnogi postavljaju pitanje šta je stvarni razlog sastanka Orbana sa Trampom? Da se Evropi, koja se plaši njegovog ponovnog dolaska na vlast, pokaže da nema zajedničku spoljnu politiku, ili da pošalje poruku sadašnjem Vašingtonu da Tramp, ako postane predsednik,sigurno ima saveznika preko okeana?

Kakva je moć poluperiferijske zemlje poput Mađarske

Postavlja se pitanje može li Budimpešta promeniti strategiju Evrope, ne samo prema ratu u Ukrajini, nego i u celini, pošto definitivno nije usamljena u svojima stavovima unutar EU? Akademik Lošonc misli da ne može.

„Mađarska je iz perspektive centralnih zemalja EU poluperiferijska zemlja, staza istrčavanja za njihove kapitale. Situacija je takva da je EU polusuvereni asistent za promicanje geopolitičkih interesa SAD gubeći pozicije u svetu koji je u procesu menjanja. Uzimajući u obzir dodatno ionako komplikovanu konfiguraciju moći u EU, jedna poluperiferijska zemlja može da menja neka značenja, suštinsku konstalaciju ne“, zaključio je akademik Alpar Lošonc.