Kioskovi

Videste li, Srbi moji, šta uradiše slonovima na dalekom indijskom ostrvu? Kao, krdo indijskih slonova je, naprasno, podivljalo pa je ušlo u jedno selo i sravnilo ga sa zemljom. Šutirali, gazili ljude! Strašan prizor, bilo na svim televizijama. Malim i velikim. Ali, niko, brale, da kaže zašto su slonovi podivljali. Samo jedan pošten tabloid u jednoj poštenoj rečenici kaže da su seljaci slonovima ubijali – mladunce! Hteli da im izazovu sloneću belu kugu. Jer, slonovi im gaze polja, letinu. I ne ulazim u to ko je od njih u pravu, govorim vam, dakle, o objektivnom informisanju. Nešto slično rade i Vuku Bojoviću. A kako je počelo? Prvo, jedan mladić, još se ne zna kako, padne sa kalemegdanske terase u kavez sa medvedima, koliko da se digne hajka na Vuka. Onda Vuku uhapse i sina Luku, kao, našli mu snajper u stanu te, opet, nadignu tarapanu, hteo sigurno da “izvrši atentat na nekog političara”. Kao da se samo političari snajperima gađaju. I kad su uhapsili Luku, e, tek onda krenu na Vuka, na Rt dobre nade. Jer, znaju da sin Luka ne bi dozvolio da mu maltretiraju oca Vuka i da ne bi, tek tako, po zoo-vrtu, rušili “kioskove”. Da, kioskove. Tako reče Alimpić iz Pančeva čim, onako, preko noći i na pravdi boga, postade gradonačelnik Beograda, bez izbora, jer “tako su se oni dogovorili”. A kada su se dogovorili oko Alimpića, onda su krenuli na Vrt dobre nade. Jer, dok oni vladaju, ruku-podruku sa tajkunima, u Srbiji ne sme da postoji nijedan vrt dobre nade, pa ni onaj na Kalemegdanu na obodu Panonskog mora, tu gde je, donedavno, bila i dunavska Troja. Velike televizije o Vukovom štrajku ćute ili jedva koju promrse, ali bez one jedne poštene rečenice. Opet samo tabloidi Vukovu muku pošteno odrađuju, a svi ostali skloni su “slonovskom” informisanju. Kao, eto, i Vuk, poput indijskih slonova, podivljao, ne zna više šta hoće, pa štrajkuje glađu zato što zoo-vrt hoće da mu premeste u Krnjaču, mada i na Umci ima lepih lokacija. Uostalom, tu je i Palmina Jagodina gde je i filijala beogradskog Rta dobre nade... Sa Vukom Bojovićem družim se, evo, dvadesetak godina. Zbližile su nas njegove divlje zveri, pre svih, lavovi. Sećam se da sam ga, još prilikom susreta, molio da me pusti u kavez kod lava Marka. Hteo sam Marka, tadašnjeg kralja Rta dobre nade, jednostavno, da pomilujem, da se sa njim malo poigram i da ga pitam da li me se seća kada je bio malo lavče kome je Aleksandar Veliki majku ubio u jednom lovu u Makedoniji? A kada je lavče Marko stasalo, u Indiju je sa nama pošlo i verno nas je pratilo sve do Kašmira i sa mnom je u Avganistanu ostalo i duboku starost doživelo. Ja, falangista veteran i stari lav Marko, toga se uvek setim kada pored beogradskog Rta dobre nade prođem. A sećao se i lav Marko i kad bi me nanjušio još kod kalemegdanske Opservatorije da idem ka njemu, ka zoo-vrtu, uvek se Marko umilnom rikom oglašavao... Ali, avaj! Vuk me pažljivo slušao i dugo gledao i nije me kod Marka u kavez pustio. Nego, hteo je Vuk, kad je došlo vreme, Markovo lavče da mi da na čuvanje. Da ga nosim kući i čuvam dok ne poraste. Oh, kako sam srećan bio! Kao sin da mi se rodio! Ali, Olja je surova bila i u kuću nas nije primila. I još je zapretila: “Ili lavče ili ja!” I, umesto da sam, još tada, sa lavčetom otišao u Suvu planinu ili da smo zapucali Putem svile u Indiju, ja sam kao pravi papučić rep podvio, lavče u zoo-vrt vratio i dugo, dugo kunjao; muškarac više kao da nisam ni bio. Onda me Vuk u Rtu dobre nade danima tešio i on se, kao, žene uvek plašio. A i Cema koji se sa tigricom u kavezu rvao, evo, i on je u “Kuriru” priznao da se žene, uvek, bojao... A onda su prošle godine i godine, a Vuk je lane iz Južnoafričke Unije dobio bele lavove. I pitao me je jednog dana: “Hoćeš li još uvek u kavez sa lavovima?” I, opet, radovao sam se kao dete. Jer, bio sam i sa belim lavovima, gore, u pećinama Himalaja, ovog puta u društvu Diogena. A kada sam u kavez belih lavova ušao, od sreće sam zaplakao, a bele zveri su mi repovima suze brisale i za slavnu arijevsku prošlost me pitale... Peti je dan kako Vuk štrajkuje, a ja sve nešto odlažem, nikako da odem do Rta dobre nade i da potpišem peticiju da zoo-vrt ostane na Kališu. Ako su kioskove već porušili. Priznajem, muči me to; neću da vidim Vuka Bojovića, iznemoglog, zanemoćalog. Ne ide mi, bre, to uz njega! Isuviše sam ga dugo gledao kako gordo i uspravno čvrstim korakom gazi taj crnogorski grmalj po Rtu dobre nade. Kako da odem kod Bojovića i da tamo srčemo čaj od nane, a do juče smo ljuštili zavičajne lozovače i to iz vodenih čaša? Nedelja. Umesto u Vrt dobre nade krenem na Kalenić, mislim pijacu, gde je u nedeljno prepodne mesto svakom beogradskom papučiću. Onom koji drži do sebe i čaršije. Krenemo niz Gročansku, niz Filipa Filipovića kome je ulica, nedavno, po kratkom postupku, oduzeta. Kad, tiruli, tiruli. Zove Berček. Onaj za koga pola Srbije misli da je knjaz Miloš. “Jesi li bio kod Vuka?” Ne, a ti? “Bio sam i potpisao sam. A idi i ti. Idi, idi, treba mu to sad...” I tu mi presedne Kalenić, vratim se gore na FK “Obilić”. Ah, tajkuni, tajkuni! Bićete i vi, kad-tad, Vukovi majmuni i držaćemo vas u pozlaćenim kavezima od vašeg zlata i u Rtu dobre nade deca će vas kroz rešetke hraniti kokicama iz novih kioskova. I skupim hrabrost i krenem ka Vuku Bojoviću, klomparam Knez Mihailovom prema Kalemegdanu. I sećam se, jednom sam Vuku, opet, ispred lavljeg kaveza pričao o nemanjićkom progonu bogumila. A Vuk me, opet, dugo gledao a potom je rekao: “Znaš li, u mom selu, u mojoj crnogorskoj vukojebini, još stoje stećci, bogumilski grobovi.” I ti, bajo, kad i danas gledaš Vuka Bojovića, ako imaš oko, odmah vidiš da je nepokorni bogumilski starešina. Kod tog bogumilskog starešine sam, u ponedeljak, otišao. I znate li koga sam tamo zatekao? Vladika Filaret mu je na noge došao! I to me, baš, obraduje. Jer, ako vladike bogumilima na noge dolaze, onda znači da za Srbe još uvek ima nade. Vuk isprati Filareta, pa mene dočeka. A sav mi, nekako, drhturi, manta mu se u glavi, nizak “kosmonautski” pritisak, grčevi, i Filaret mu reko da što više u sebe unosi soli, soli, a sve to mene boli, boli... Mora li i danas sve da bude kao u vreme Nemanjića? Ali, Vuka duh ne izdaje pa se žali na Suzanu Mančić što ga je istisnula sa naslovnih strana tabloida. Tu mu kažem: A što i ti, Vuče, nisi snimio neki porno spot sa ovim Alimpićem. Tu Vuk prsne u smeh. Zdrav bogumilski smeh, on nas je kroz vekove održao. Dok, evo, hrišćani još raspravljaju da li se Isus ikad nasmejao... Te noći usnio sam divan san. Kao, sa Vukom Bojovićem jašemo one podivljale indijske slonove. Sa Vukom je na slonu i lav Marko, a sa mnom su Jung i moja Crna, a za nama armija svih životinja iz beogradskog zoo-vrta, i, jurišamo na Gradsku skupštinu. U Skupštini panika. Begaju na vrata, na prozore, begaju na sve strane. A Alimpić bega za svoje Pančevo, sve vičući: “Ah, kioskovi, jebali me kioskovi! Nisam znao da će mi glave doći!”