A sad – izbori

Nekoliko meseci, posle donošenja Ustavnog zakona, pričalo se samo o tome da li izbori moraju da se raspišu do kraja godine, kako u ovom visokom pravnom aktu piše, ili se prvo moraju doneti četiri zakona, što u istom pravnom aktu piše, pa je tako pravna i politička Srbija nesvesno ili namerno upala u poznatu raspravu o tome da li je starije jaje ili kokoška. Tu dilemu veštački su stvorili neke stranke i neki pravnici kojima gramatika nije, čini se, jača strana, a mi smo u našem listu objasnili, izbegavajući priču o jajetu i kokoški, priču u kojoj svaki odgovor može da bude tačan, i napisali da je prva rečenica glavna i da u njoj piše, ultimativno, da predsedničkih i lokalnih izbora mora biti do kraja godine. A sve što piše u drugoj rečenici, koja zavisi od prve (reč je o onom famoznom odnosno, koje samo povezuje zavisnu sa nezavisnom rečenicom i može se zameniti i svezom ili, a nikako ne znači ili-ili, kako je jedna uvažena doktorka prava govorila), nikako ne može da dokine sve ono što nam donosi glavna rečenica. Nedugo posle toga oglasio se i predsednik Narodne skupštine Srbije Oliver Dulić i bez uvijanja izjavio da će on poštovati Ustavni zakon i raspisati izbore do kraja godine. Onda su oni koji su protiv izbora pitali – ali kako do kraja godine, kad nisu usvojeni zakoni o predsedniku Republike i lokalnoj samoupravi? Odgovor je jednostavan: ako nema novih zakona, primenjuje se važeći, a što je neko propustio priliku da predloži nove zakone, zaboravljajući da se nama žuri jer kasnimo kao danski kraljevski voz (dnevni voz iz Kraljeva), može sve to da nadoknadi – ostala su još dva meseca da se zakoni usvoje. To je sasvim dovoljno vremena ako ima političke volje. Ako ima političke nevolje, onda nama ni nebo ne može pomoći. Stanje se zakomplikovalo posle smrti Nenada Bogdanovića, gradonačelnika Beograda. Kao što je poznato, gradonačelnici se biraju neposredno, glasa se za čoveka, za ime i prezime, pa stranke ne mogu da raspolažu mandatima gradonačelnika, što nije slučaj sa narodnim poslanicima, pošto Ustav Srbije dozvoljava strankama da poslanika obavežu na vernost stranci i da ga stranka uvek može osloboditi mandata, kada za to nađe razloga (reč je o potpisivanju blanko ostavki, na kojima se samo upiše datum, pa tako Ustav daje šansu da mandatom raspolažu i poslanik i stranka). Radikali su tražili da se izbori za gradonačelnika Beograda raspišu na osnovu onoga što kaže Zakon o lokalnoj samoupravi. A u ovom zakonu piše da se, posle smrti gradonačelnika, izbori raspisuju u roku od petnaest dana. Izbori se neće raspisivati ako je do kraja mandata gradonačelnikovog ostalo manje od šest meseci. Onda su iz Demokratske stranke tvrdili da je Nenad Bogdanović bio njihov član i da njima pripada njegov mandat, pa su na Skupštini grada izabrali gradonačelnika, uz pomoć odbornika Demokratske stranke Srbije, iz svojih redova. Radikali su od predsednika parlamenta tražili da raspiše izbore. Otvorena je o tome i nenajavljena debata u samom parlamentu, pa je odlučeno da se o tome izjasne odbori za zakonodavstvo i ustavna pitanja. Naravno da o nasleđivanju mandata nije bilo govora, jer je zaista nemoguće, čak i u Srbiji, da se to “stranački” protumači. Stav Odbora za ustavna pitanja nije nezanimljiv, pošto je lišen gole proizvoljnosti, do koje se dolazi glasanjem, nego nalazi dosta argumentovano tumačenje zasnovano na novonastaloj političkoj sceni Srbiji, gde se podrazumeva donošenje novoga ustava i ustavnog zakona. Dakle, članom šezdesetim, stavom drugim, Zakona o lokalnim izborima, predviđeno je da predsednik Narodne skupštine Republike Srbije raspisuje, u roku od petnaest dana, izbore, polazeći od dana kada je predsedniku opštine istekao mandat, a do isteka mandata nije ostalo manje od šest meseci. Član šezdeset treći, stav prvi, predviđa da se iste ove odredbe odnose i na izbor gradonačelnika. I svi se oni biraju na četiri godine (član peti, stav prvi). Ovo sve važi u normalnim situacijama, kada mandate vreme briše. Ali, kako postupiti u slučaju smrti izabranog lica? Ni tu nema dileme: postupa se isto i izbori se raspisuju posle petnaest dana. Moramo napomenuti da je Nenad Bogdanović, bivši gradonačelnik Beograda, stupio na dužnost 7. oktobra 2004. godine, pa je njegov mandat isticao 7. oktobra iduće godine. U trenutku njegove smrti formalno je ostalo više od šest meseci do isteka mandata. I Odbor za ustavna pitanja nalazi solomonsko rešenje (dakle – mudro). Pošli su od proste činjenice: donošenjem Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije skraćen je mandat svim organima javne vlasti koji se biraju na izborima, jer je članom 3. Ustavnog zakona predviđeno da se ti izbori moraju raspisati do kraja ove godine. Imajući u vidu ove odredbe o skraćivanju mandata, kao i odredbe Zakona o lokalnim izborima koje određuju rokove za održavanje izbora, jasno je da je od dana smrti bivšeg gradonačelnika grada Beograda krajem septembra ove godine, do izbora novog gradonačelnika ostalo manje od šest meseci i da zato ne postoje zakonski uslovi da se izbori raspišu petnaest dana posle njegove smrti (počivao u miru). Vreme je da ovde stavimo tačku na izbor gradonačelnika Beograda. Nekada davno, kad bi se u Srbiji događale olujne političke prilike, naš veliki pravnik Slobodan Jovanović pisao je da političari na život gledaju šire od pravnika, za koje je život samo forma, i da ponekad neki zakoni mogu više da štete društvu, nego da mu donesu blagougodenije. I on kaže da bi takve zakone trebalo odmah promeniti ili naći načina da se oni ne primene, ali tako da se grubo ne prekrše (ova misao bitno se razlikuje od one laičke da se zakona ne treba držati kao pijan plota). Mi zaista imamo drukčiju pravnu situaciju danas. Novi Ustav i Ustavni zakon uneli su potpuno novu pravnu situaciju u naš državno-pravni poredak i ustanovili jedan prelazni režim u sprovođenju važećih propisa. Stav da je u Srbiji nastupila “potpuno nova pravna situacija” radikali kritikuju na prvu loptu, postavljajući pitanje da li to znači da je Srbija dobila novo državno uređenje? Pa, gospodo radikali, bez obzira na vaše znanje, kome se nema šta prigovoriti (to i dokazujete za govornicom, jer ostali ćute i teško mogu da vam pariraju), u pravu ste kad kažete da u Srbiji nije promenjeno državno uređenje, ali jeste društveno. I normalno je onda da se i socijalističko pravo razlikuje od kapitalističkog. Naši političari izbegavaju da kažu kako je Srbija, danas, kapitalistička država, izmišljaju neke eufemizme (bežeći, možda, od tajkuna, jer narod tajkunstvo može da poveže sa kapitalizmom i eto belaja), ali mi jesmo danas dobili drukčije društveno uređenje. O predsedničkim izborima pisali smo često, tvrdeći da se moraju raspisati do kraja godine. Vreme i događaji dali su nam za pravo. Nije to neka mudrost napisati da se o danu izbora ne dogovaraju stranke, nego da je to Ustavom rešeno (kod nas ovim Ustavnim zakonom). Dobro deluju i izjave predsednika parlamenta koji je više puta rekao da će on poštovati propise. Dobro je i to što su se i stranke “dogovorile”, jer bez obzira na propise, nije dobro da živimo u zemlji gde je svađa neminovni deo političkog života. Sramota je. Danas saveznici, sutra protivnici. Evo, može se desiti da će izbori biti raspisani do kraja nedelje. O tome se šuška već dva dana. Šuška se šuška, a u dimu ima i vatre. Obično nepoznati izvori, kojih u Srbiji ima i previše (mislimo na spregu novinara sa strankama, gde svako ljubi svoga subašu), novinarima kažu pravu istinu. Videćemo. Ali, ono što je već pouzdano, izbori su gotovo već raspisani, a mudar srpski narod izabraće najbolje. Kao i dosad.