DŽamija Menhetn

Godine psihološkog pritiska, koji se posle 11. septembra 2001. godine sručio na glave nekoliko miliona američkih muslimana, od kojih oko 400.000 živi u NJujorku, rasplinule su se pod blistavim svetlom Menhetna pošto je najviša građevina tog impozantnog ostrva, “Empajer stejt bilding”, povodom ramazanskih praznika tri noći svetleo zeleno. Američki muslimani, većim delom doseljenici sa teritorija na kojima dominira islam, te, u manjem broju, konvertiti, našli su se prethodnih godina u ozbiljnim teškoćama zbog nekoliko paralelnih ratova administracije predsednika DŽorya Buša sa, po pravilu, muslimanskim narodima ili organizacijama, poput Iraka, talibana i Al kaide, a, kako se očekuje, uskoro i Irana. Pristizanje mrtvačkih kovčega prekrivenih zvezdama i štraftama, te računi koji već iznose oko 500 milijardi dolara doveli su, neminovno, do delimične antagonizacije američkih muslimana, ali mahom od ljudi koji olako zaboravljaju da je ogromna većina vernih islamu u SAD došla upravo bežeći od bradatih, naoružanih i opasnih bitangi. NJujorške vlasti, mudro, zapalile su za Ramazan zelene kandilje na vrhu najviše zgrade podsećajući sve muslimanske doseljenike da su SAD njihova domovina, a ne neprijatelj. “Allahu ekbar”, prokomentarisao je DŽamal DŽejkobs, musliman iz živopisnog njujorškog naselja Harlem, gledajući u pravcu zelenog svetlećeg tornja usred Menhetna. “Zgrade okolo deluju kao kupola neke ogromne yamije – DŽamija Menhetn”, nasmejao se i otišao na molitvu u pravu yamiju, u stvari nekadašnju prodavnicu pretvorenu, uz pomoć malo svetlozelene farbe i par ćilima, u pravo ishodište islama. Ispred, sklepana tezga sa učenjima o higijeni u muslimana, ishrani, osnovama te religije. I gomila patika na mestu gde kod ostalih muslimana mahom stoje cipele ili papuče. Da nije hrpe sportske opreme, na trenutak, mesto bi se bez problema moglo smestiti negde na Balkan ili Bliski istok. Ipak, u daljini se jasno vide tornjevi, kako tvrdi lokalno stanovništvo, jedinog istinskog grada na svetu. DŽamal DŽejkobs je, suštinski, tipičan predstavnik islamiziranog Amerikanca, bar ako je verovati profilima koje su, u sklopu sveopšte borbe protiv terorizma, načinile američke obaveštajne službe. U mladosti, s obzirom na to da potiče iz beznadežno siromašne sredine, imao je neprijatne kontakte sa zakonom, koji su okončani posle dvogodišnje robije. U zatvoru, umesto bezbrojnih sklekova, zanimaciju je našao u druženju sa “braćom”, koja su ga uvela u osnove učenja o islamu. Osim islama, “braći” se priklonio zbog činjenice da se sa pripadnicima te verske zajednice niko zdrave pameti nije ni kačio. Posle robije našao je posao i postao “građanin”, kako sebe opisuju ljudi čija su građanska prava, iz raznih razloga, ili jednostavno sticajem zlosrećnih okolnosti, u nekom trenutku bila suspendovana. “Ono što se 11. septembra desilo u NJujorku ostaviće zauvek stravičan ožiljak na istoriji islama. I bez obzira koliko ja to osuđivao, pokazivao prstom na Kuran kao knjigu koja zabranjuje ubijanje nevinih ljudi, činjenica ostaje, a to je da su se počinioci tog užasa pozivali na islamske vrednosti”, objašnjava DŽejkobs položaj muslimana u Americi, navodeći da nisu preterano retki slučajevi da im verska opredeljenja predstavljaju i ozbiljan problem. Situacija se, međutim, poslednjih godina značajno popravila u poređenju sa, recimo, prvim danima nakon samoubilačkih napada Al kaidinih kamikaza, kada je zabeleženo 210 napada i oko 500 “ozbiljnih slučajeva netolerancije”. U statistiku nisu uračunati, kako su objasnili čelnici Baptističkog centra za versku toleranciju, bezbrojni ljutiti pogledi, opscene gestikulacije, poruke prepune mržnje na Internet pričaonicama, te telefonske pretnje bombama i svakakvim drugim svinjarijama. Uzgred, stradalo je i nešto Sika, oko čijeg je porekla među “pravim” Amerikancima, kako se čini, bilo popriličnih nedoumica. Atmosferu straha gotovo svakodnevno i nemilice raspiruju brojni zvaničnici Bušove administracije i kvazistručnjaci za terorizam, koji neprestano upozoravaju na “pritajene ćelije Al kaide”, ili “spavače”, koji, navodno, samo čekaju pogodan trenutak da iskoče iz svojih mračnih pećina i pobiju žene i nejač. Izjave takvih umova, po pravilu, prate snimci maskiranih uniformisanih muškaraca kako proleću kroz zapaljene “hulahopove” u nekom kampu u Pakistanu. To je proizvelo efekat da su, valjda po prvi put od kada je Roza Parks 1955. godine odbila da ustupi mesto belcima u autobusu, inače prilično tolerantni NJujorčani podozrivo reagovali na pojavu “drugačijih” osoba. Ovaj put ne tamnoputih, već ćutljivaca dugih brada, koji nose tri-četvrt pantalone. “Naravno da mi nije svejedno. Sve znam o salafistima, vehabijama, yihadu i kalifatima. Kako uzmem novine vidim Al kaidu na sve strane. Kad se neko tako oblači mislim da je sasvim prirodno da razmišljam o mogućnosti da se svakog časa raznese usred metroa”, kaže “pravi” Amerikanac DŽejson Konors. Porodica Konors, koja nažalost nema veze sa slavnim teniserom, doselila se u Ameriku pre čitavog veka, preko čuvenog njujorškog ostrva Elis, gde su evidentirani doseljenici iz svih krajeva sveta. “Srećna okolnost za NJujork je činjenica da su ovde svi doseljenici. I svi se posle nekog vremena osećaju kao kod kuće. Pretpostavljam da je tako i sa muslimanima, jer su svi ti ljudi, kao i naši preci, pobegli od neke bede”, smatra Konors, koji, istini za volju, spada u grupu tolerantnih Amerikanaca. Nedostatak tolerancije još uvek najviše pogađa tamnopute stanovnike SAD, ili “ljude od boje”, kako se politički korektno nazivaju. “Qudi od boje” u Americi i dalje prečesto postaju “prljavim crnčugama”, te je onda prilično lako pretpostaviti kako prolaze sledbenici vere zbog koje, prema zvaničnim objašnjenjima, svakodnevno stradaju najbolji američki sinovi i kćeri, često bliski rođaci ili prijatelji. Ukoliko su pokušali da zaborave strahote rata, Amerikance će na stanje svakodnevno i uporno podsećati sve televizijske mreže koje, jednom dnevno, pročitaju imena svežih američkih žrtava. Poplavu vesti prate akcioni filmovi i megaserije u kojima slični Konorsu u poslednji čas spreče, ili ponekad i ne, đavolske namere onih nalik DŽejkobsu. Posle Srba, kojima je pripala decenija negativnih rola u petparačkim filmovima, na red su došli i Bošnjaci, koji se, u novoj podeli uloga, u Holivudu spremaju za globalni yihad. Istovremeno, Internet nudi bezbroj sadržaja zbog kojih bi muslimani, za razliku od slučaja koji su izazvale danske karikature, bez problema mogli podići ustanak. Poput, recimo, 51 saveta kako da korisno upotrebite polni organ mrtve muslimanke. Izvesno razumevanje za sveopšti, globalni yihad, međutim, pokazalo je svega 15 odsto američkih muslimana, ako je verovati opširnoj studiji, koju je ove godine, u sklopu što boljeg razumevanja radikalnog islama, načinila njujorška policija. Takvi rezultati istraživanja, u osetljiva vremena, logično, proizveli su i različita tumačenja, pa su lokalni listovi danima vrveli od naslova u kojima je svaki deseti musliman maltene proglašavan za bombaša-samoubicu, do jednako oduševljenih napisa da je ogromna većina pristalica islama u SAD odlučno protiv metoda Osame bin Ladena. Pokušaj prodiranja u umove tih 15 odsto, međutim, nije nimalo jednostavan, jer su pobornici “tvrđeg” islama, kako se ponekad opisuje već i verno poštovanje običaja iz starog kraja, ionako pod stalnom prismotrom tačno 16 obaveštajnih službi, Federalnog istražnog biroa, državnih i lokalnih policija. Profil mladog Amerikanca muslimana koji ima najveće šanse da padne u ralje radikalnih islamista uključuje usamljene, od društva odbačene, često pristojno obrazovane muškarce, koji izlaze u kafiće, biblioteke, gde će, nenadano, doći u posed kakvog diska prepunjenog zverstvima hrišćana i Jevreja nad muslimanima, u Čečeniji, Bosni, Iraku, Avganistanu, Somaliji. Prva selekcija, ipak, vrši se u samim yamijama, gde se, nekako po prirodi stvari koje se tu dešavaju, fundamentalizmu bliži vernici za čas izdvajaju od ostatka raje. Grupa Albanaca i Trinidađana, koji su krajem proleća pohapšeni po okolini NJujorka, mnogo su uobičajeniji primeri useljenika muslimana koji su odlučili da uzmu aktivno učešće u yihadu. Albanci, koji su, kako se čini, regrutovani putem Interneta, u priličnoj su se meri zaigrali prilikom priprema za napad na kasarnu Fort Diks u NJu DŽersiju da su snimak svojih “manevara” i “strateških opservacija” ostavili u lokalnoj prodavnici kompjutera, nakon čega ih je policija prosto pohapsila. Pokušaj odbrane da ih spasi pritvora upropastili su crtajući “kalašnjikove” po zidovima ćelija, te natpisima posvećenim Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Slična sudbina zadesila je i došljake iz Trinidada i Tobaga, koji su planirali da u vazduh dignu sistem za snabdevanje goriva na aerodromu “Kenedi”. Oba slučaja, mada “jako zabrinjavajuća”, obaveštajci su ocenili kao amaterske, te bez direktne veze sa bilo kojom od “ozbiljnih” terorističkih organizacija. Takvi slučajevi doveli su do dodatnog jačanja nepoverenja ostatka Amerike prema muslimanima, te su ovdašnje vlasti, u želji da pokažu neograničenost sopstvene tolerancije, neretko prinuđene na kompromise koji se kose sa zdravim razumom, te je dvema muslimankama iz Ohaja dozvoljeno da prilikom slikanja za vozačku dozvolu zadrže zar preko lica. Takva odluka izazvala je svakojake komentare, najčešće povezivane sa strahom da bi i neka od holivudskih starleta, poput možda Pariz Hilton, mogla poželeti da ima dokumente sa slikama na kojima nosi naočare za sunce, ili možda šešir. Takođe, taksistima muslimanima je u nekoliko američkih gradova dozvoljeno da odbiju da voze ljude koji nose alkohol ili su pijani. Tačnih podataka o broju muslimana u Americi nema, te se njihov broj procenjuje na između 1,8 i 6,7 miliona, prema nekom od brojnih izvora. Odnos ostatka Amerike prema njima zavisiće uglavnom od njih samih, kao i do sada, a manje od poteza koje budu vukli retki glumci arhaičnih video poruka.