Špijuni nisu krivi

Nemogućnost da se dobije kompletan tekst knjige generala Kadijevića “Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije” u značajnoj meri predstavlja ograničavajući faktor za bilo kakvu analizu i polemiku sa stavovima autora. Zato osnov mojih osporavanja biće stavovi koje je izneo general u intervjuu za NIN. Prvo, tačno je da je sistem odbrane SFRJ po mnogo čemu bio specifičan, građen na kocepciji ONO i specifične pozicije vrhovnog komandanta u liku Josipa Broza Tita. JNA kao oslobodilački pokret ali istovremeno sa komunističkom, ideološkom matricom bitno se razlikovala od klasičnih pogotovu profesionalnih armija. Međutim zaštita teritorijalnog integriteta, nezavisnosti i ustavni poredak zemlje bila je ustavna obaveza JNA i ona je uvek bila dužna da postupa u skladu sa ustavom. Oportunistička parola da ona nije dobila zapoved Vrhovnog komandanta kao i teze da je katastrofa SFRJ posledica stranog faktora označava duboku krizu u kojoj se nalazila JNA duži period, reko bih i pre Titove smrti. Špijuni nisu ti koji mogu da promene ustavni poredak jedne zemlje, a posebno ustavne obaveze koliko god da su i gde god da su (sigurno da i komandna struktura JNA nije bila imuna od špijuna). Čak i ako je šef države špijun, odbrambeni sistem kao i sistem bezbednosti mora da deluje. Znači problem nije u špijunima. Wih je bilo, uvek će ih biti i to ne samo u armijama već i pre svega u organima vlasti jedne države svakako dok postoji geopolitički sukob interesa. Drugo, teza da armija nije bila pripremana da ratuje protiv svog naroda je obilato korišćena kao alibi da bi se prikrila vlastita nemoć i činjenica da je vrh JNA uveliko postao zarobljenik i instrumenat nacionalističkih ideologija, posebno, s obzirom na rukovodeću strukturu SSNO i Generalštaba, Slobodana Miloševića i da je napustio Titovu ideologiju o JNA kao armiji koja izražava ravnopravnost jugoslovenskih naroda i narodnosti. Ova teza je bila u suprotnosti sa vojnopolitičkom doktrinom koju je uporno promovirao vrh JNA da se ona bori protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. Ili je i ovo bila samo parola. Vaša izjava o ratu za Vukovar je najbolji primer da je neko drugi odlučivao kada će se i dokle će se ratovati “protiv svoga naroda”. Istini za volji krvavi rat za Vukovar želeli su i Milošević i Tuđman da bi izazvali krvavi sukob dvaju naroda radi realizovanja onog što su već u Karađorđevu dogovorili o podeli Jugoslavije. Takvo je ponašanje bilo i u slučaju Slovenije za koju “ste znali” da “i onako neće biti u Jugoslaviji”. Sada znamo ko je i sa kojom nagodbom “dao” “pravo” Sloveniji da se otcepi, a vi ste samo postupali po tom nalogu. Verujem da ste znali za razgovore između slovenačke delegacije i Miloševića koji su prethodili otcepljenju. Zato što vi niste hteli da “ratujete protiv svog naroda”, odnosno protiv nacionalističkih vrhuški koji su manipulirali sa “svojim” narodima, narod je nastradao. A verovali su da imaju zaštitnika u koga su decenijama obilato ulagali. Treće, armijski vrh na čelu sa vama je namerno stvorio mit o ulozi Predsedništva kao Vrhovnog komandanta. Prikazivali ste filmove kako se glasalo iako ste videli i znali da je bilo nemoguće da se dobije bilo kakva saglasnost od ljudi koji, kako se to videlo na slikama, bili su okrenuti jedan nasuprot drugog i čak međusobno nisu komunicirali. I sami tvrdite da je u Predsedništvu bilo puno špijuna, a tražili ste odobrenje i podršku od Rusije da izvršite puč. Vi ste ignorisali SAD i NATO koji su u datim geopolitičkim odnosima bili jedina vojna i politička sila koja je kontrolisala Gorbačova od koga ste tražili podršku za puč. Objavljeni kao i dokumenti koji će se tek objavljivati, pokazaće da li je Zapad hteo teritorijalno razbijanje SFRJ ili samo promenu sistema. Vaš razgovor sa ambasadorom SAD Cimermanom, po načinu kako je vođen, nije ništa drugo već unapred pripremljena predstava čiji je cilj bio da se “dokaže neprijateljski stav SAD”... Ambasador vam je predlagao konfederaciju, što je tada bilo više nego da bi se očuvala kakva takva teritorijalna celovitost i izbeglo krvoproliće u kome je stradao narod protiv koga niste želeli da ratujete, a vi ste njega “vrlo hrabro” proglasili lažovom. Pa mi smo tada već bili manje od konfederacije, što se vidi i iz vaših argumenata koje ste iznosili Cimermanu – ogroman broj paravojnih struktura kao i teritorijalne odbrane koji su bili pod kontrolom republičkih rukovodstava. Tvrdite da niste smeli da izvršite udar da se ne bi raspala Jugoslavija koja se već raspadala. Potpuno neodgovorno tvrdite da je vojni puč bio moguć samo za vreme Tita. Uostalom i za vreme Tita bilo je pokušaja od strane pojedinih iz vrha armije da izvedu “dvorski puč” pa je poznato kako se sve to završilo. Svakako, gospodine generale ovim ne želim da aboliram od odgovornosti političke strukture za raspad SFRJ. Društvo je već duži niz godina bilo u krizi, posebno Savez komunista, kao presudni faktor za opstanak političkog sistema zasnovanog na jednopartijskom principu. Posebno što u najkritičnijem periodu za opstanak SFRJ na čelu partije su došli potpuno nesposobni ljudi koji su i sami bili zarobljenici nacionalističkih struktura “svojih” republika. A potreban je bio samo još jedan iskorak u sferi političkog pluralizma. Posebno je bila neophodna transformacija federativnog uređenja kao neophodna faza da se dovrši proces međunarodnog, nacionalnog i državnopravnog legitimiteta nacija posebno slovenačke, hrvatske i makedonske. Ne spominjem Srbiju jer srpski nacionalni program i njegov međunarodno, državno-pravni legitimitet je završen na Berlinskom kongresu. Takođe, to se odnosi i na Crnu Goru koja je svoj međunarodni subjektivitet i legitimitet dobila na tom kongresu. Vasko Kostojčinoski, Skopje, Makedonija