Zašto kažeš antifašizam, a misliš komunizam?

Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao “antifašistički”: desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa “EU jednako NATO, jednako svastika”, mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole “antifašističkog” skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada Komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju “antifašističke” kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. Da su se našli na nekom antiglobalističkom skupu u Evropi, pripadnici ovih dvaju “tabora” ne bi ni primetili da se po nečem bitnom razlikuju, već bi složno marširali i harangirali protiv Amerike, kapitalizma, NATO-a, MMF-a, globalizacije itd. Najzanimljivije je, i možda jedino originalno u srpskoj varijanti, to što su neki respektabilni politički lideri uzeli učešća u “antifašističkom skupu”, recimo Čeda Jovanović, Nenad Čanak ili Žarko Korać, potpuno previđajući ovaj krivi ideološki “spoj”. Lideri političke opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadašnju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivističke politike prošlosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednačavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. Da li Čeda misli da je NATO zaista jednak svastiki, kako su uzvikivali “antifašistički” demonstranti? Da li je jednom liberalu malo neprijatno da se nađe među morem zastava s petokrakama, kao da je na paradi na Crvenom trgu pre 50 godina? Nema sumnje da su nacisti na bedan i providan način pokušali da zloupotrebe patriotizam: “za jedinstvenu Srbiju”, bila je parola njihovog skupa. Ali, kakav je bio odgovor antifašista? Ne odbacivanje srpskog nacionalizma i Miloševićeve zločinačke politike, pozivanjem na ideje kapitalizma, liberalne demokratije, pripadnosti Srbije zapadnom svetu itd, već povratak pod skute titovskog komunizma. Marširanje pod crvenim zastavama i upisivanje u kontinuitet komunističkog totalitarnog režima kao paradigme “otpora fašizmu” bili su odgovori na nacistički izazov. Ova okolnost predstavlja potpuni moralni i politički bankrot srpske liberalne elite. Ona nije bankrotirala, kako tvrde “plišani nacionalisti” zbog toga što je mondijalistička, anacionalna i preterano zapadnjačka, već stoga što nije dovoljno zapadnjačka; što dozvoljava da se nadovezuje na simblički kontinuitet jednog zločinačkog režima kao na osnov pripadanja naprednom i normalnom svetu. Šta god njegovi zagovornici danas tvrdili, antifašizam je oduvek bio prevashodno ideologija, a ne moralni i intelektualni stav. I to takva ideologija koja je pokušavala da zamagli i relativizuje zločine najtotalitarnijeg i najkrvavijeg režima u XX veku, komunizma. A moralnim i intelektualnim imperativom su je kroz istoriju XX vek smatrali prevashodno komunisti, jer liberalizmu i demokratiji odanim ljudima komunizam i fašizam su bili dva totalitarna čudovišta-blizanca, a ne principijelne alternative. Antifašizam, shvaćen kao sveobuhvatni moralni stav, implicira da Staljinov Sovjetski Savez spada u istu rubriku sa zapadnim liberalnim demokratijama, samo zato što je vojno učestvovao u pobedi nad Hitlerom. To je vrlo česta ideja koja se može čuti u našem “antifašističkom” javnom mnjenju, a koju danas ponavljaju čak i mnogi inače pristojni ljudi. Uvaženi Miloš Vasić u svom skorašnjem tekstu u Vremenu sa ponosom piše kako je posetio grob svoje majke koja je bila partizanski prvoborac, i setio se svog oca koji je rat završio takođe kao partizanski oficir, i onda otišao sa tim sećanjem na njih u Novi Sad na antifašistički skup. Da li to znači da bi potomak nekog ravnogorskog oficira koga su komunisti ubili posle rata bio nedobrodošao u Novom Sadu, ili da bi na primer neko čiji je pradeda proveo 13 godina u Sremskoj Mitrovici zbog toga što je bio za kralja a protiv komunista, takođe imao pravo da nešto kaže nacistima, a sa sećanjem na svoje pretke na umu, jednako kao i g. Vasić? Ne, bojim se da naši antifašisti, konsekventno svojoj ideologiji, svakog ko ne aminuje komunističku revoluciju kao jedini mogući oblik antifašizma smatraju “reakcijom” i “fašistom”. Dakle, da – u Novom Sadu su marširale dve grupe totalitarnih ekstremista, nacistički i komunistički, s tom razlikom što se nacistima nije pridružio niko od respektabilnih javnih figura, dok se među komunistima našlo nekoliko važnih ličnosti iz liberalnog i prozapadnog dela srpske političke scene. I to je scena za žaljenje. Ivan Janković (Autor je filozof iz Beograda i urednik časopisa “Katalaksija”)