Tito je započeo rasturanje Jugoslavije

Idem direktno i otvoreno na suštinu stava Lazanskog, iznetog u pomenutom članku, koja glasi: “...Generali JNA, niste izvršili ono što vam je Tito ostavio kao glavni zadatak u govoru delegaciji JNA 22. decembra 1979. godine u Karađorđevu”. To, prevedeno na praktičan jezik i na praktične konkretne mere sa kojima je Vojska raspolagala i “mogla” izvršiti taj zadatak, jednostavno i bez oblandi uvijenih u razne fraze kao “meki vojni puč” i slično, glasi – zašto niste izveli vojni puč i tako sačuvali SFRJ. Sve ostalo u članku jeste šareni garnirung koji se sastoji iz nekoliko konstatacija sa pretežno neistinitim i proizvoljnim tvrdnjama, kao i nekoliko sasvim nevažnih detalja. U mome odgovoru Lazanskom ja ću se pretežno osvrnuti na suštinsko pitanje – poruku Tita Vojsci datu 22. decembra 1979. godine. Reći ću i o svim elementima garnirunga za koje smatram da imaju nekoga značaja. Verovao sam, a i sada apsolutno verujem, da nema ozbiljnih analitičara društvenih zbivanja na prostorima bivše SFRJ koji i danas, nakon svega što je postalo javno i jasno, veruju da se vojnim pučem mogla sačuvati SFRJ. Lazanski, nažalost, ni jednom jedinom rečju nije ni pokušao tu svoju tvrdnju da argumentuje i da barem pokuša obezvrediti argumente vojnog vrha JNA, koji su svestrano i sređeno izneti u mojim ocenama. Odnositi se prema tim argumentima kao da ne postoje, ili pokušati obezvrediti ih nekom veštom frazeologijom, to ozbiljni i dobronamerni ljudi, ma koje profesije pa i novinarske, ne čine. Pored argumenata koje su sadržale procene Štaba vrhovne komande o izgledima vojnog puča na uspeh, a koje, kao što sam rekao, ničim nisu ni dotaknute, pogotovo ne dovedene u pitanje u članku Lazanskog, ja ću reći i neke dodatne činjenice koje provocira članak Lazanskog. Prvo, i svakako najvažnije o poruci Tita Vojsci 1979. godine i državi, kako je Tito ostavio i narodima Jugoslavije pa i Vojsci. Zašto bi Tito, ne samo kao vrhovni komandant oružanih snaga, već i kao šef države, davao zadatak Vojsci da sruši državno političko rukovodstvo zemlje i preuzme vlast. Tito je vrlo dobro znao odnos politike i Vojske i gde je čije mesto. Zar je JNA stvorila Predsedništvo SFRJ u kome mogu da sede i strani špijuni? Zar je JNA trebalo da hapsi strane špijune kad je SUP imao sve podatke o njima. Ja sam predlagao Joviću, tada predsedniku Predsedništva da se oni uhapse. Ministar unutrašnjih poslova u to vreme je bio penzionisani general Petar Gračanin. Nisu prihvatili moj predlog o hapšenju. To je epizoda, svakako značajna, ali je suština u tome da nam je pod skutom živoga Tita stvorena takva koncepcija države koja je sve to omogućila. Kada je reformama i evolucijom trebalo poći dalje, zadržavajući ona temeljna opredeljenja koja su u praksi položila ispit, a odbacujući ona koja nisu, kod nas se dogodilo upravo obratno i to baš u svim ključnim segmentima života zemlje. Umesto da produžimo i dalje obogaćujemo politiku po nacionalnom pitanju, odbacuje se jugoslovenska ideja, proglašava unitarističkom ujdurmom, istovremeno glorifikuju se nacionalne ideologije koje podgrevaju najekstremniji nacionalizam. Tim prvim i glavnim promašajem je zapravo potpisana smrtna presuda drugoj Jugoslaviji. Umesto federativnog državnog uređenja, stvara se do tada u svetu nepoznati konglomerat koji se samo formalno zvao federacija, a koji može biti svašta samo ne funkcionalni tip države. Umesto realnog odnosa prema državi i njenim funkcijama, posebno imajući u vidu međunarodno okruženje, razvija se teza o odumiranju države i njenoj zameni na svim nivoima sa nekakvim samoupravnim asocijacijama, baš kao da Jugoslavija postoji na nekoj drugoj planeti. Čak je i reč država bila proskribovana. Umesto dalje tehničke i svake druge modernizacije JNA, stvorene su glomazne višemilionske snage od takozvane dve ravnopravne komponente – JNA I Teritorijalne odbrane – u kojima je Teritorijalna odbrana po broju i veća od JNA, a po rešenjima predstavlja začetak budućih republičkih vojski. Uzroci tako negativnog zaokreta su mnogostruki, a njihove klice imaju svoju istoriju kako u zbivanjima u prvoj Jugoslaviji, tako isto u zbivanjima za vreme Drugog svetskog rata i nakon njega. O tim uzrocima dalo bi se ozbiljno raspravljati, ali i “filozofirati”, kao što to neki već dugo čine. Umesto toga, ja ću jednostavno ukazati na dve istorijske činjenice koje su se zaista dogodile. Prvo, politika od koje se odustalo početkom šezdesetih godina, pobedila je u Oslobodilačkom ratu tako što je ponovo okupila narode Jugoslavije u jednu državu i obezbedila takvoj Jugoslaviji najveći apsolutni i relativni progres u njenoj istoriji. Dakle, ne radi se o teorijskim pretpostavkama, već o istorijskoj činjenici koja se zbila i koja je trajala više od 20 godina, i koju nikakve spekulacije ne mogu osporiti. Drugo, rasprave i borbe koje su početkom šezdesetih godina prošloga veka vođene u jugoslovenskom političkom rukovodstvu, nakon raznih kolebanja, pa i menjanja odluke od strane Tita, konačno su 1962. godine završile pobedom Kardeljevog koncepta Jugoslavije, odnosno, kao što će se docnije pokazati, koncepta raspada Jugoslavije. Postavlja se pitanje – da li je opredeljenje moglo biti i drukčije ili je ono bilo istorijski neminovno. Naravno da je moglo biti i drukčije, iz prostog razloga, jer je i do tada bilo drukčije i bilo uspešno. U svim prelomnim situacija u istoriji postoji više mogućnosti, a koja će se od njih pretvoriti u stvarnost umnogome, nekada presudno, zavisi od subjektivnih snaga, pa i od pojedinih ličnosti koje donose odluke. Tu odluku je doneo Tito. Ona je svakako najpogrešnija i najpogubnija od svih u životu druge Jugoslavije. Mene je već dugo vremena znatno pre početka završne faze raspada SFRJ zanimalo pitanje – zašto se Tito odrekao svoga koncepta o Jugoslaviji kada je taj koncept u praksi pobeđivao, i priklonio se Kardeljevom konceptu koji je doveo do katastrofalnog kraha? To isto pitanje, samo na drugi način, postavio je jedan iskusni nemački obaveštajac koji je odlično poznavao Jugoslaviju, rečima: “Nije mi jasno zašto su se jugoslovenski komunisti odrekli jugoslovenske ideje kada su sa njom pobeđivali i u ratu i posle rata, a prihvatili nacionalističke ideologije.” Smatrao sam da bi kompletan odgovor na to pitanje, pored toga što bi i za istoriju bilo od velikog interesa da se utvrdi zašto i kako je moglo doći do tako negativne transformacije jedne, nesumnjivo, genijalne istorijske ličnosti, pomogao i potpunijem razumevanju svih zbivanja u Jugoslaviji. Držeći se principa da pišem samo ono što pouzdano znam i to direktno, a ne iz druge ili sedme ruke (taj princip sam potpuno ispoštovao u obe moje knjige u kojima obrađujem raspad Jugoslavije) i kada sam analizirao sve moje direktne susrete sa Titom, došao sam do zaključka da ja ne znam i nemam više mogućnosti da saznam sve relevantno za pouzdan i celovit odgovor na pitanje o negativnoj transformaciji Tita. Zato sam odustao od te teme i odlučio se za nešto skromniju temu na kojoj sada radim – Moji lični susreti sa Titom. To će ipak dati dobar deo pouzdanog odgovora i na celinu pitanja. Pošto sam iz ove teme već do sada prikupio i obradio mnoge delove, ovom prilikom ću se ograničiti da kažem samo nekoliko bitnih epizoda. Veoma karakterističan susret sa Titom, iako ne prvi već treći, imao sam u leto 1970. godine u Zagrebu. Tito je jedno kratko vreme boravio u Zagrebu. Kao ispraćaj iz Zagreba, oproštajni ručak u hotelu Eksplenada priredio je Srećko Bjelić, tada sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Hrvatske. Bitno je što je Tito u svojoj zdravici rekao. Pohvalio je hrvatsko rukovodstvo u vreme kad je bujao takozvani MAS pokret i dodao da sada ide u Beograd da raščisti sa takozvanim srpskim liberalima (Marko Nikezić i njegova ekipa) – da će to biti nova “Peta ofanziva”. Neposredni razvoj događaja u zemlji i Titovo reagovanje na njih, dali su pravu ocenu karaktera Titovog istupanja na ručku u Esplenadi. To je bio samo jedan od kamenčića u mozaiku transformacije Titove, po mnogo čemu, originalne i genijalne ličnosti u ličnost koja se sve više valja na talasima zbivanja koja on više ne kontroliše, nego se povodi sada za jednima, a potom za drugima. Na istoj liniji je i moj susret na leto 1971. godine, uoči poznate XXI sednice CK SKJ u Karađorđevu, koja je formalno osudila “MAS pokret u Hrvatskoj”, koji je Tito u govoru u Esplenadi zdušno pohvalio, ali i utvrdila, sednica, Kardeljev koncept razbijanja Jugoslavije. Na tom susretu vojnog rukovodstva JNA sa Titom na Brionima, na mene je najupečatljiviji utisak ostavila Titova izrazita nesigurnost i lutanja u traženju rešenja aktuelne situacije u zemlji. Tako je Tito u jednoj fazi razgovora rekao da mora vratiti u funkciju stare kadrove (Koliševskog, Pucara, Petra Stambolića) jer su ga mladi kadrovi razočarali (Tripalo). Upoređujući Titov govor na ručku u Esplenadi i njegove pohvale u tom govoru hrvatskom rukovodstvu sa onim što je Tito nama govorio, bilo je vidno da je on totalno izgubio kompas iz ruku, u svakom slučaju taj kompas nije držao u svojim rukama Tito pobednik, već Tito koji ne zna tačno kuda dalje da ide. U tome svetlu, zajedno sa svim drugim bitnim događajima koji su se zbili i u svetu i u Jugoslaviji od 1979. godine, uključujući i stvarnu Titovu ulogu, treba ocenjivati njegov zadatak Vojsci izrečen 1979. godine. Sve procene vojnog vrha JNA o vojnom puču kao mogućem putu da se sačuva SFRJ, nemam nikakvog razloga da danas dovodim u pitanje. Naprotiv. Na kraju o temi vojnog puča ovom prilikom hteo bih svakako podsetiti Lazanskog, kao i njegove istomišljenike, na vrlo bitnu činjenicu koja je svakako fundament varijante vojnog puča. Kada je otpočeo rat koji je Hrvatska nametnula i kada je trebalo odbraniti srpski narod u Hrvatskoj od povampirenog ustaštva i deblokirati vojne kasarne kojima su hrvatske vlasti uskratile vodu, struju i ostale uslove za normalan život, zašto je neuspela mobilizacija u Srbiji i zašto su i oni koji su se odazvali mobilizaciji naknadno dezertirali sa fronta, zašto je, konačno, srpsko rukovodstvo stalno ponavljalo da “Srbija nije u ratu”? Zašto je velika većina onih koji su slali telegrame podrške povodom moga intervjua o kome govori Lazanski, odbili da lično učestvuju u onome što su predlagali? Konačno, drugim povodom, ali na istoj liniji. Nedavno je jedan čitalac kritikovao vojni vrh JNA, a pohvalio herojsku borbu generala Vojske Jugoslavije na Kosovu za vreme brutalnog i divljačkog NATO bombardovanja. Da, oni su zaista heroji i sposobni i hrabri, a jedini im je “greh” što su vojnički osramotili NATO koncepciju braneći svoj narod. Uzgred, njih je vaspitala i obučila JNA. Međutim, suština pitanja je u sledećem – šta su taj gospodin i njegovi istomišljenici lično učinili da ne dozvole da im neprijatelj srpskog naroda sudi u Hagu? Zašto on i njegovi istomišljenici nisu to sprečili? Ili on misli da je i to neko drugi trebalo da radi, a ne on? Šta ti stvarni heroji koji nepravedno trunu u ćelijama haškog zatvora imaju od njegovih pohvala? Zar to, zajedno sa dezerterstvima za vreme rata u Hrvatskoj, ne govori nešto mnogo, mnogo dublje, o čemu se valja ozbiljno zamisliti da nam i budućnost ne bi bila mračna i tužna? A sada nekoliko reči o garnirungu u članku Lazanskog. Nikada ja nisam koristio generala Tusa da bih preko njega komunicirao sa Pentagonom o političkim namerama JNA. To je potpuna izmišljotina – neistina. Ja sam za to imao mnogo razloga. Interesantno je da se Lazanski u svome članku često poziva na Tusa kao na svoj izvor informacija. Pri tome često se služi netačnostima, pa i glupostima, kao na primer “Znao sam da i Pentagonu nosi poruku da će JNA izvršiti vojni puč... Upravo ono što je Kadijević i tražio da se poruči Amerikancima. U Pentagonu je Tusu tada odgovoreno ‘da je poruka shvaćena i primljena k znanju.” Takva neistina i glupost može biti ili dogovor između Tusa i Lazanskog kako bi Tus sebe predstavio u takvoj važnoj ulozi, ili čista izmišljotina Lazanskog. Ja o tome prvi put saznajem iz članka Lazanskog. Tus je od mene imao zadatak da razgovara samo o vojno-tehničkoj saradnji u oblasti vazduhoplovstva. Netačna je i tvrdnja Lazanskog da je Tus od maja 1991. godine, kada je penzionisan, sve do septembra 1991. godine oklevao da se Tuđmanu stavi na raspolaganje. Tus se Tuđmanu stavio na raspolaganje i pre nego što je penzionisan. To je vešto uspeo da skriva, tako da nije bilo realnih dokaza po kojima bi mu se sudilo, ali je zato penzionisan pre roka. Nikada američki sekretar za nacionalnu odbranu nije bio moj gost u Dubrovniku. To je bilo planirano, ali je Cimerman to onemogućio. O tome imaju detaljni razgovori Cimermana i mene sadržani i u stenografskim beleškama objavljenim u mojoj knjizi. Ne znam, šta je Lazanskom potrebno da se služi neistinama. Providna je i bedna insinuacija Lazanskog o mom sastanku sa Tuđmanom na zadarskom aerodromu. Uzgred, taj sastanak nije održan u hangaru, kako tvrdi Lazanski, već u zgradi aerodroma. Osim toga, to nije moj jedini sastanak sa Tuđmanom. Imali smo i sastanak u Beogradu u vili u Ulici Andre Nikolića. I na taj sastanak Tuđmana je dopratio major Šljivančanin, koji je u to vreme radio u mome obezbeđenju. O tim sastancima i pre i posle njih uvek je bio obavešten Borisav Jović kao predsednik Predsedništva i deo Štaba vrhovne komande – general Adžić i admiral Brovet. Čak je Jović za vreme sastanka u Beogradu i telefonom razgovarao sa mnom u vezi sa situacijom u Kninu i sugerisao šta bi trebalo tražiti od Tuđmana. Hoću i ovu priliku da iskoristim da kažem da, uprkos raznim pokušajima da se unese razdor u vojni vrh, to nikome nije uspelo. Sve što sam ja znao i radio znali su i general Adžić i admiral Brovet. Radili smo kao uigrani tim, često puta išli po istom zadatku jedan u Predsedništvo, drugi na sednicu SIV-a, treći na sednicu Savezne skupštine. Moj odlazak u Moskvu detaljno sam opisao u svojoj knjizi. U to vreme SSSR je vojnički mogao bez problema i bez rizika da uđe u rat sa NATO-om, i obezbedi da nas NATO neće vojnički napasti. Za takvu odluku bila je potrebna politička volja, a nje kod Gorbačova nije bilo. To što smo mi tražili od SSSR-a nije bilo u funkciji vojnog puča, nego u funkciji podrške predlogu Štaba vrhovne komande da se uvede vanredno stanje u kome Vojska ima svoju ulogu, ali ne samostalnu i ne političku vlast, koja je trebalo da bude u rukama onih političkih institucija – Predsedništva SFRJ, SIV-a i Savezne skupštine, koje su prihvatale predlog Štaba vrhovne komande. Tu bi svakako došlo do delimičnog kršenja Ustava SFRJ, jer je odnos u Predsedništvu bio 4:4, ali svakako manjeg kršenja od onoga koje su secesionističke snage već učinile. Što se tiče intervjua koji sam dao Lazanskom 1990. godine, slažem se sa ocenom Lazanskog o njegovoj vrednosti, uključujući i opasku o ulozi SK – Pokreta za Jugoslaviju, koja je imala više štete nego koristi, ali nije bitno uticala na stanje u Armiji, o čemu sam ja već 1993. godine u svojoj prvoj knjizi takvu ocenu i dao. Nikada posle toga intervjua ja se nisam obraćao Lazanskom da mi pomogne u proceni situacije. Uzgred, Lazanski je u uvodu intervjua, predstavljajući mene čitaocima napisao o meni takav hvalospev da ga je i meni bilo neugodno slušati i tražio sam da se to ispusti. Svedok je Vuk Obradović, tada šef moga kabineta. Ja taj tekst i sada imam ali ga neću nikada objaviti. U vezi sa porukama intervjua, svaki političar i vojnik dobro zna da treba maksimalno koristiti najjača sredstva sve dok borba traje. Sve što je u intervjuu nagovešteno, bilo bi i ostvareno da su ostali bitni organi države izvršavali svoj deo obaveza. Nigde u intervjuu nije rečeno da će JNA sve to sama ostvariti. Uostalom, to je dobro primetio jedan od advokata u sudu u Hagu za moju prvu knjigu kada je rekao da sam ja tačno predvideo šta će se dogoditi ako se ne preduzmu mere koje predlažem, a koje nisu u nadležnosti i mogućnosti JNA. Ja i dalje stojim na raspolaganju za ozbiljne i argumentovane rasprave, a na lažove i šarlatane nikada nisam obraćao pažnju. Tako će biti i ubuduće. Ne tvrdim da su procene moje i moga tima nepogrešive, ali pouzdano tvrdim da nijednu odluku iz naše nadležnosti, i ni na jedan predlog iz nadležnosti drugih državnih institucija, nismo doneli bez prethodnih svestranih analiza i procena.