Srbija sustiže region

Od početka tranzicije u Srbiji, krajem 2000. godine, Srbija je značajnije iznose SDI privukla tek od 2003, kada su počele ozbiljnije privatizacije. U ovoj godini očekivano je da bi neto priliv SDI trebalo da bude preko dve milijarde dolara (u prvih osam meseci neto SDI vredele su blizu 1,1 milijardu dolara, ali je ubrzanje priliva SDI karakteristično za jesen). Imajući u vidu da se najveći deo grinfild (i braunfild) ulaganja proknjižava krajem godine, nije nemoguće da bi se SDI možda mogle približiti i cifri od 2,5 milijardi dolara. Treba pomenuti da je ove godine Srbija prvi put beležila i znatan odliv SDI (po osnovu kupovine Telekoma RS od 806 miliona dolara) te je bruto priliv SDI znatno viši. Naša zemlja bi u periodu 2001-2007. trebalo da ostvari neto priliv SDI ne manji od 10 milijardi dolara (posebno visok neto priliv SDI ostvaren je 2006: 4,3 milijarde dolara). Na tabeli su date ukupne (bruto) SDI, zaključno sa 2007, za izabrane zemlje u tranziciji (obuhvaćene su i 90-e, dakle, uračunata je prodaja 49 odsto Telekoma Srbija 1997, Hajata 1990, koja je ostvarena zamenom duga za imovinu, itd.). Od nekadašnjeg lidera među socijalističkim zemljama u prilivu SDI, kada smo bili zemlja sa gotovo najliberalnijom zakonskom regulativom za oblast ulaganja (ubedljivo najviši priliv u SFRJ imala je Srbija) danas naša pozicija nije za pohvalu (npr. Mađarska i Češka, čiji je broj stanovnika za tek 30 odsto veći od srpskog, imaju preko pet puta veći kumulativni priliv SDI), ali je ohrabrujuće to što referentne procene ukazuju da ćemo narednih godina napraviti veliki pomak (i već 2008. skoro sustići Hrvatsku npr.). Po rastu kumulativa (stoka) neto SDI 2000-2006. Srbija je (sa rastom od 7,5 puta u tom periodu) globalno rangirana na 6. poziciji (prva je u Evropi, vodeće mesto u svetu zauzimaju Ujedinjeni Arapski Emirati), ali je dosta izvesno da će uključujući i 2007. napredovati za još neko mesto. Naravno, ne treba precenjivati značaj ovog pokazatelja, imajući u vidu da su ukupne neto SDI u Srbiju do 2000. iznosile manje od 1,4 milijarde dolara. Spoljni dug Srbije krajem avgusta iznosio je 22,1 milijardu dolara i, praktično, ceo prirast duga u ovoj godini odnosi se na cross-border zaduživanje domaćih bonitetnih preduzeća u inostranstvu (dakle, formalno, zaobilazeći domaće banke). Visok nivo zaduživanja domaćih preduzeća, po relativno povoljnim kamatama, dobar je način za podizanje nivoa investicija u zemlji. Pretpostavka je čak da su kod nas strane direktne investicije znatno veće, a spoljni dug manji nego što se prikazuje, zbog toga što se interkompanijski zajmovi vode kao spoljni dug, a to nisu jer se taj novac ne vraća. Reč je o našim preduzećima koja su u stranom vlasništvu i koja uzimaju pare od centrale u inostranstvu (to je investicija, ali se knjiži kao spoljni dug). Ovde treba pomenuti da se ne knjiži ni repatrijacija profita, ali da njen nivo za sada sigurno nije visok. Projekcije priliva stranih direktnih investicija do 2011. Referentne procene govore da bi Srbija i 2008. mogla da ostvari snažan neto-priliv SDI. Naime, Economist Intelligence Unit, sestrinska organizacija londonskog Ekonomista, u projekcijama svojih eksperata (World Investment Prospects 2007-2011), daje dobre izglede našoj zemlji za privlačenje stranih investicija. Po ovim projekcijama neto SDI bi u 2008. trebalo da budu 4,5 milijardi dolara (što je dva, odnosno tri puta više od procene za Bugarsku i Hrvatsku). Vrlo je ohrabrujuće da nas ugledni eksperti vide u tako povoljnom svetlu. Međutim, ako Srbija zadrži političku stabilnost, ove pozitivne procene bi se mogle pokazati i kao potcenjene, i SDI bi mogle biti i više (pored ostalog, ostale su još krupne privatizacije, a i grinfild investicije se lagano povećavaju). Ako u 2008. privatizujemo ono što se najavljuje, uz nastavak trenda rasta grinfild ulaganja, SDI bi 2008. mogle biti znatno iznad pet milijardi dolara. I u 2009. i 2010. godini ostaje još privatizacija, tako da bi i u tim godinama trebalo očekivati visok priliv SDI. Takođe u istom izveštaju od velikog značaja je to što je naša zemlja bolje rangirana od skoro svih zemalja jugoistočne Evrope, a takvo posmatranje Srbije može da utiče na investicione odluke drugih investitora. U pomenutom izveštaju prosečne SDI 2007-2011. u Srbiju bi trebalo da iznose 2,8 milijardi dolara (proračuni su vršeni pre “stropoštavanja” dolara na svetskim berzama, kada je on bio za oko 10 odsto jači, te bi u najmanju ruku za toliko trebalo povećati navedene cifre, i ne uzimajući u obzir da su u pitanju stalni dolari, što bi još podiglo procene), dok bi SDI po stanovniku trebalo da iznose 378 dolara, i po tom kriterijumu bili bismo 36. u svetu, ispred Bugarske i Rumunije. Udeo SDI u ukupnim fiksnim investicijama iznosiće čak 30,4 odsto 2007-2011. i po tom kriterijumu bićemo 5. u svetu (kod Bugara 18 odsto, Hrvata 15, Rumuna 14.). Udeo SDI u BDP iznosiće 6,36 odsto 2007-2011. godine, i po tom kriterijumu bićemo 7. u svetu (kod Bugara udeo 6,1, Rumuna 3,9, Hrvata 5, Čeha 2,9 odsto). Dakle, ono što raduje u izveštaju nisu cifre već rang Srbije; ona je među najbolje kotiranim, ili najbolje kotirana zemlja regiona (što je donekle i logično, npr. Bugarska više nema šta da privatizuje, osim energetskog sektora, ali i tu ima velike teškoće). Interesantno je pomenuti da će akvizicija od strane Telenora (od 1,5 milijardi evra) verovatno „ući” među 100 najvećih akvizicija u svetu u 2006. godini. Inače, poslednjih pet godina se beleži visok rast SDI na svetskom nivou. Godine 2002. globalne SDI su, posle pada od čak 27 odsto, iznosile nešto preko 600 milijardi dolara, da bi ove godine bile procenjene na 1.474 milijarde dolara. Značaj SDI. Najbolje rezultate u tranziciji ostvarile su upravo one zemlje koje su primile najviše stranih direktnih investicija po stanovniku. SDI su spasonosna i, praktično, jedina razvojna šansa domaće ekonomije. Značaj SDI se ne iscrpljuje funkcijom dodatnog izvora kapitala za zemlju (zbog izuzetno niske akumulativne sposobnost naše privrede, kao i zbog toga što je domaća štednja veoma niska). Značajna je uloga SDI u ubrzavanju procesa tranzicije, odnosno izgradnji nedostajuće institucionalne i fizičke infrastrukture, jačanju konkurentnosti domaće privrede. Pored toga, SDI imaju snažan uticaj na rast izvoza, transfer moderne tehnologije, rast BDP i investicija, smanjenje stope inflacije i poboljšanje kvaliteta menad`menta. SDI su u zemljama tranzicije snažno povećale produktivnost, od dva do tri puta u preduzećima na koja su bile usmerene. Održanje ili povećanje konkurentnosti podrazumeva veću produktivnost koja može amortizovati rast troškova (necenovni faktori konkurentnosti, kao što su kvalitet, dizajn, rokovi, servisne službe, atesti i međunarodni standardi nisu sami po sebi dovoljni, ako se ne mogu amortizovati visoki relativni troškovi višim obimom proizvodnje na datom nivou konkurentnih cena). Naime, strani investitori nastoje da izvedu što potpunije strukturne promene u preduzećima redukujući broj zaposlenih na optimalan nivo, što, zajedno sa novom tehnologijom, objašnjava natprosečnu produktivnost preduzeća sa inostranim kapitalom. Po pravilu, strane kompanije imaju čitav niz prednosti u odnosu na domaće: veći izvoz, veću efikasnost poslovanja, veću kapitalnu opremljenost, intenzivniju investicionu aktivnost i veću profitabilnost (naročito je bitan pozitivni efekat na razaranje monopoloidne strukture privrede). Nedovoljan nivo stranih direktnih investicija pojačava problemi deindustrijalizacije, što znači da pristup tržištu donosi malo koristi jer oni ne mogu da izvezu ono što bi potrošači u Evropskoj uniji želeli da kupe. Pored toga, očekivani regionalni uticaj SDI nije realizovan, regionalne razlike su sve veće, ali treba reći da je slična situacija i u ostalim zemljama u tranziciji. Tezu o pozitivnoj korelaciji priliva stranog kapitala i kretanja robnog izvoza potvrdile su mnoge studije referentnih ekonomista. Veliki prilivi SDI u napredne zemlje u tranziciji devedesetih doveli su do velikog povećanja izvoza od druge polovine devedesetih. Danas lavovski deo izvoza generišu preduzeća u pretežno stranom vlasništvu (što je, istina, i rezultat prodaje državne imovine). Prednosti srpskog tržišta. Prednosti Srbije su blizina EU tržišta, solidna radna snaga (mada ne i dovoljno kvalifikovana i jeftina), stalno unapređivanje pravne regulative, za sada povlašćen poreski tretman, unapređen bankarski sektor. Pored toga, vrlo je moguće da će već u narednoj godini biti stabilizovana politička situacija, a će i to uticati na pojačano interesovanje inokapitala. Za stimulisanje daljeg priliva SDI u Srbiju bitna je i ekonomska stabilnost, smanjenje korupcije, jačanje pravne države. Pored toga, znatno bolji politički stav EU prema našoj zemlji (možda usled potrebe da se ublaže negativne reperkusije po osnovu Kosmeta) i verovatno skora ratifikacija sporazuma sa EU nam idu u prilog. Međutim, relativno visoki socijalni troškovi i niska produktivnost su nepovoljni. Moguća su ulaganja orijentisana na zadovoljavanje domaćeg tržišta i tržišta manjih okolnih zemalja, koje se praktično snabdevaju iz Srbije (Crna Gora, RS, srpski Kosmet, Makedonija). Srbija će pokušati da privuče investitore u auto-industriju, softver i elektroniku, mada to neće ići lako. Verovatnije je da će investicije ići u prehrambenu industriju, kao i u servisni sektor, koji je, pre svega, orijentisan na domaće tržište. Najveće investicije se, naravno, očekuju iz zemalja EU, dok ostale zemlje (SAD, Rusija) neće igrati dominantnu ulogu u kvantitativnom smislu. Srbija se trenutno nalazi u fazi razvoja u kojoj mora privući od tri do pet milijardi dolara investicija godišnje, da bi mogla da nesmetano postiže visoke stope privrednog rasta i održava platni bilans u ravnoteži ili u blagom plusu. Glavno ograničenje za ozbiljniji priliv SDI je još prisutan visok nivo političkih i ekonomskih rizika u zemlji, kao i nedovoljna izgrađenost fizičke infrastrukture, koja predstavlja najskuplji problem sa kojim se suočavamo. SDI su krucijalan faktor uravnoteženja platnog bilansa. Od velikog su značaja za pokrivanje enormnog deficita tekućeg dela platnog bilansa, koji će u 2007. verovatno preći šest milijardi dolara (što je 15 do 16 odsto procenjenog BDP). Ipak, trenutno nema opasnosti jer, pored SDI, postoji dobar neto-priliv i po osnovu zaduživanja u inostranstvu (u 2007. preko četiri milijarde dolara), nove devizne štednje (čiji bi prirast ove godine mogao biti blizu dve milijarde dolara), menjačkih poslova (doznaka). Pored toga, i neto-prilivi po osnovu portfolio investicija, koje se, pre svega, odnose na inoulaganja preko Beogradske berze, preci će milijardu dolara ove godine. Naime, strani investitori (pre svega, investicioni fondovi iz Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Austrije), praktično svakodnevno čine skoro polovinu ukupnog prometa na berzi, i time snažno utiču na povećanje vrednosti domaćih akcija (što je bilo posebno intenzivno krajem prethodne i u prva četiri meseca ove godine). Ekonomska i finansijska recesija u vodećim zemljama Zapada bi mogla imati dugoročne negativne posledice i na privrede zemalja istočne Evrope, meću kojima je i privreda Srbije. Prema upozorenju glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj Erika Berglofa najugroženije su: Letonija, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Srbija (mada Svetska banka, kroz najnoviju izjavu regionalnog potpredsednika, našu zemlju navodi kao dobar primer opreznog vođenja makroekonomske i monetarne politike). Trenutno su ohrabrujući trendovi rasta industrijske proizvodnje, koji bi mogao biti oko pet odsto u ovoj godini, povećanje izvoza od najmanje 30 odsto u evrima (uz nešto niži rast uvoza, verovatno 26 ili 27 odsto), dinamičan BDP (rast od osam odsto u prvom polugođu, i verovatno blizu sedam odsto u celoj 2007). BDP bi, prema preliminarnim podacima za 2007, mogao da pređe 5.400 dolara po stanovniku, dok bi u narednoj godini, u slučaju ostvarivanja realistične stope privrednog rasta od šest odsto i održavanja stabilnosti nominalnog kursa prema evru, mogao preći 6.500 dolara (BDP bi iznosio oko 49 milijardi dolara). Po najnovijem izveštaju Svetske banke (i IFC) Ease of Doing Business 2008. pozicija naše zemlje (zbog faktičke reformske neaktivnosti u prethodnih godinu dana) nije idealna za biznis jer smo tek 86. mesto u svetu (kompozitni indeks). Izražen pomak ostvaren je po „lakoći” dobijanja kredita (sada smo čak 13. u svetu), dok relativno dobru poziciju imamo po spoljnotrgovinskom poslovanju (58. mesto), gde je došlo do elektronizacije, kao i do olakšanog prijavljivanja posla, ali su, istina, troškovi izvoza po kontejneru još uvek visoki i iznose 1.240 dolara (2006. godine). Po većini ostalih indikatora pogoršana je pozicija: po „porezima” smo 121. mesto, po zaštiti investitora 64, „lakoći” otpuštanja i zapošljavanja radnika (110. mesto), po otpočinjanju biznisa (90. mesto). Mađarsko iskustvo Zemlje centralne Evrope, sada članovi EU su od svih zemalja u tranziciji rekorderi po prilivu SDI (ne računajući Rusiju). Trenutno su ove zemlje i značajni izvoznici kapitala. Mađarska i Estonija mogu se smatrati zemljama koje su već početkom 90-ih izabrale veoma liberalan stav prema SDI, dok su, na primer, Češka, Poljska i Slovenija izabrale veoma restriktivne politike prema SDI. Mađarska je donela odluku da se državna imovina ne distribuira domaćim vlasnicima i to zbog procene da domaći investitori nemaju dovoljno kapitala za dalja restrukturna ulaganja, ali i da ne bi došlo do “raspršivanja” vlasništva. Ova dva razloga, uz stimulativne poresku praksu, u velikoj meri su uvela strane investitore u proces privatizacije u Mađarskoj. Većina stranih investicija stigla je u proizvodnju, bilo ulaganjem u postojeće firme, bilo putem nekoliko ogromnih grinfild projekata. Pored industrije, drugi veoma važan sektor koji je privukao ogromne iznose SDI je infrastruktura i to kroz ulaganja u telekomunikacije. Pored toga, značajne su i investicije u finansije. SDI su veoma povoljno uticale na promenu strukture u ekonomiji. Ekonomska politika te zemlje danas je koncentrisana na razvoj malih i srednjih preduzeća, koja bi mogla da imaju jake veze sa multinacionalnim kompanijama. Danas čak 60 odsto svih ulaganja u Mađarskoj čine SDI, dok su 30 odsto domaća privatna ulaganja a jedan manji deo čine vantržišna sredstva, kao što su sredstva Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj i slično. Konkurentnost Mađarske ekonomije počivala je prvih desetak i više godina tranzicije na niskim platama (u poređenju sa Poljskom, Češkom, Hrvatskom, Slovenijom), ali je u poslednjih više od pola decenije došlo do značajnog rasta plata.