I to će proći

Postoji jedna stara priča o tome kako je Mujo pitao Hasu da li je čuo da je umro Meša Selimović? “Pa, ko će sada biti književnik?” uzvratio je zabrinuti Haso. Zaista, u stara vremena znalo se ko je književnik i koliko ih ima. Svaki Krležin, Andrićev ili roman Crnjanskog, bio je pravi događaj kome nisu bile potrebne promocije, sajmovi i konferencije za štampu. Čekalo se da se pojavi u izlogu i odmah je bio razgrabljen. A onda se ispostavilo da je tačna misao onog čuvenog marksiste, da će jednoga dana svi pisati stihove. I ne samo stihove, već i romane, koje danas piše svako. Pre pedeset i dve godine, kao mlad student, bio sam na prvom Beogradskom sajmu knjiga, gde sam uspeo da ponešto i ukradem. Štandovi su bili ogromni, preplavljeni sivim knjigama i još sivljim ljudima koji su ih štampali i prodavali. Uglavnom je to bila marksistička literatura: redovi Lenjinovih sabranih dela, kompleti Marksa, Engelsa i Tode Kurtovića, prepune police o samoupravljanju – budućnosti sveta. Kakva razlika od američkog i francuskog paviljona koji su bili jarko osvetljeni i mirisali potpuno drukčije, na nešto sasvim nepoznato, različito od „sisala” kojim je bio prekriven patos, od vinjaka, razmrvljenih štapića „bobi” i jeftinog duvana na našim štandovima gde niko nije praznio pepeljare. Pokisli i smrznuti, odrpani i posiveli, uzimali smo sa polica slobodno velike monografije Pikasa, Yeksona Poloka i Raušenberga i listali ih gladni slika, u zemlji gde je još uvek vladalo dosadno sumorno slikarstvo. Ameri su bili odeveni u blejzere sa zlatnom dugmadi i pušili su lule mirišljavog duvana. Ta ljubav prema njima i njihovoj umetnosti obiće nam se o glavu četrdesetak godina kasnije u obliku Milosrdnog anđela. Na francuskom štandu, gledali smo knjige o Berhardu Bifeu, Žoržu Braku i Modiljaniju, a francuske gospođe su ljupko kotrljale slovo r i pazile da nešto ne ukrademo. Zakoračili smo u obećani svet i evo ga sada pred nama. Isti tomovi nagrađenih marksističkih klasika i njihovih sledbenika kao što je drugarica Latinka Perović, i ostalih protagonista liberalizma u čije je vreme zabranjeno najviše knjiga i filmova i pozatvarano najviše umetnika, danas leže na novinama prostrtim preko blata buvljih pijaca i prodaju se za budzašto, a najčešće za fišeke u koje se pakuju kikiriki, semenke i suncokret. Dočekali smo vreme kada štandovi naših izdavača blistaju i mirišu na viski, dok su zapadni postali sumorni i dosadni, baš kao oni naši pre pola veka. Umesto sumornih ljudi u sivim odelima, lepotice čuvaju knjige, umesto “drave”, “ibra” i “morave”, dime se neki fini strani duvani. Da nastavim tradiciju, kradem svoj novi roman i stavljam ga u kapuljaču đubretarca. Kako se svet menja! Jedanput je Mihiz, taj srpski Volter iz Iriga, govoreći o dobu komunizma u kome smo proveli najveći deo svojih života, priznao na svoj čuveni sarkastičan način, da mu to ništa ne bi smetalo da nije bilo strašne dosade režimskih godišnjica, proslava, akademija, recitala, sletova i priredbi, koje je bilo najteže podneti. Nabrajali smo imena mnogih velikih pesnika koji su pisali prigodnu poeziju, režisera koji su je režirali i svih velikih glumaca koji su je recitovali, čitajući iz kožnih portfelja, u stvari, jelovnika i vinskih karata iz boljih hotela. Grmeli su simfonijski orkestri kompozicije današnjih zaboravnih demokrata (odnegovana amnezija), ječali su horovi, a slatka mala dečica sa crvenim maramama, kao ljupki kolibrići, skakutala su po scenama, mameći osmehe i aplauze ugojenog prvog reda gledališta. Ukoričeni u siva odela sa značkama u reverima i svečane generalske uniforme sa oklopima odlikovanja i rozeta, prvi redovi su blagonaklono slušali slavopojke o sebi: himne izgubljenim bitkama, izmišljene istorijske datume (nigde toliko velikih datuma kao kod nas), herojske podvige onih koje su sami likvidirali ili izdali... Televizijske gledaoce, koji su satima morali da gledaju te prenose, više je zanimao raspored tog slavnog prvog reda fotelja i ko u njemu sedi, nego patetika recitala na sceni. Znalo se, onaj koji nije sedeo tamo bio je već otpisan ili mu je poslan katul-ferman. Strašna dosada, po Mihizu, trovala je, zračeći ih tih scenskih laži i sletova, poeziju, istinu, naš duh. Humor je bio jedina stvar koja nam je preostala za odbranu zdrave pameti. U stvari, bio je to na izvestan način, religiozan poredak: mali kuriri bili su zamena za anđele u hrišćanstvu, narodni heroji bili su mučenici, Centralni komitet sastavljen od apostola te vere, dok je na samom vrhu svetleo božanskom svetlošću sam Vođa. Najsvetiji datumi predstavljali su one dane i godine kada se grupa begunaca sastala u nekoj šumi, ispod vodopada ili u nekoj uličici da bi donela svoje istorijske odluke. Pravoslavlje je gotovo pola veka bilo brisano iz pamćenja, a zaista najsvetiji datumi hrišćanskog čovečanstva nisu se mogli pronaći u kalendarima. I kad je najzad gotovo eksplodirala dugogodišnja žeđ za verom u Boga i crkvom, Srbi su, kao i obično, počeli da preteruju, pokušavajući da slavljenjem pravoslavnih praznika i starim, već zaboravljenim ritualima, zatrpaju podsvesno osećanje krivice što decenijama nisu verovali. I evo, na scenama ponovo grme oni isti glumci ili njihovi naslednici, ali to više nisu Kadinjača, Stojanka majka Knežopoljka, Kozara ili Titov naprijed, već hagiografije svetaca, žitije mučenika, poezija Hilandara... Priredbe su se, uglavnom, pretvorile u amaterske liturgije, ali ne one tihe i usrdne, monaške, u kojima se u najvećoj mogućoj meri približavamo Gospodu, već u estradne spektakle praćene čak i revijama ženske mode ispod ikona i fresaka. Pored istinski vrednih, verujućih kompozitora, koji su morali da čekaju pola veka da bi im bile izvedene kompozicije sa religioznim temama, scene su preplavili oni isti prigodni primenjeni muzičari što su tako predano uglazbljivali stihove tipa Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, osjetit našu će pest! Wihove koračnice prelivene su danas slatkim vizantijskim harmonijama, dok su scenografi džinovskih stilizovanih petokraka i srpova sa čekićima prisvojili Belog Anđela. Kurira Jovicu i bombaša Boška Buhu zamenile su ljupke devojčice iz niže baletske škole sa anđeoskim krilima. Odevena u pretanke kostime od tila, ta deca se smrzavaju na promaji nezagrejanih pozornica. Dečica više ne pevaju o ljubičicama što su procvetale na jastucima kominternovaca; umesto „Konjuh planinom, po kojoj vetar huji, bruji...” sada pevaju crkvene pesmice, ne razumevajući ni reči od onoga što izgovaraju. No, prvi redovi fotelja su se veoma promenili. U njima sada sede nekadašnji komunisti, koji ne vole kada ih podsetite na ta razdoblja života iz preddemokratske faze. Umesto generala okićenih odlikovanjima, sada su to crkveni velikodostojnici. Naravno, svako je dobrodošao u krilo vere i crkve. Povratak bludnog sina bio je njegovom ocu dragoceniji od vere njegovog brata, koji ga nikad nije napuštao. No, bludni sin ipak ne bi smeo da preteruje sa okretanjem slavskog kolača pred televizijskim kamerama, ako se zna da mu je mnogo draža ona druga vrsta, manje svetih kolača. Treba ipak verovati da su to dečije bolesti nanovo rođenog pravoslavlja, za koje ne znače mnogo vekovi. I to će proći.