NATO-pešadija nikad ne bi ušla na Kosovo

J ozef Martin Joška Fišer rođen je 12. aprila 1948. u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg. NJegovi roditelji, Nemci, 1948. su kao folksdojčeri stigli iz Mađarske u Nemačku. Otac mu je bio mesar. Nadimak Joška dolazi od mađarskog tepanja Jóska za Jozef. Roditelji su mu rimokatolici. U detinjstvu je u crkvi služio kao ministrant. Joški škola nije išla najbolje. Gimanziju u Štutgartu je 1965. napustio, a da nije položio maturu. U Felbahu je krenuo na zanat. Učio je fotografski zanat, ali ni to nije završio. Sa 18 godina putuje po Evropi i svetu, kao vagabund: Engleska, Francuska, Španija, Italija, Grčka, Turska, Kuvajt. Posle je neko vreme radio u dućanu i prodavao igračke. Godine 1967. u Frankfurtu je učestvovao u studentskom pokretu – tada je slušao neka predavanja na fakultetu, ali nije diplomirao. Pripadao je radikalnoj grupi studenata, «pucgrupe» („Putzgruppe“), koja je u studentskom protestu 1968. vodila prave ulične borbe sa policijom. Kada je postao ministar, Fišer se izvinio policiji zbog nasilja iz tog vremena. Krajem šezdesetih, kao nesvršeni student, povremeno se bavio raznim zanatima. U fabrici «Opel» 1971. je radio kao običan radnik. Onda je 1976. položio ispit za taksistu i do 1981. vozio je taksi u Frankfurtu. Kao pomoćni radnik radio je 1982. godine u knjižari. Igrao je u jednom televizijskom filmu 1983, a onda i u igranom filmu 1986. epizodnu ulogu. Ženio se pet puta. Prvi brak je sklopio sa Edeltraud Fišer, poslovnom ženom, i u njemu bio od 1967. do 1984. Drugi brak sa arhitektom Inge Fogel održao se tri godine. Treća žena mu je bila novinarka Klaudija Bom. I četvrta supruga bila je novinarka Nikola Leske. Peti put se oženio 2005. sa Minom Barati (31), čiji su roditelji iz Irana. Član Zelenih postao je 1982. a 1983. je izabran za poslanika u Bundestagu. Kao lider Zelenih u januaru 1995. oštro je osudio Jeljcinovu politiku protiv Čečena i optužio Rusiju zbog «okrutnog ubijanja jednog malog naroda». A 2000. kao ministar spoljnih poslova tvrdio je suprotno: «Rusija ima legitimno pravo da se bori protiv terorizma.» Danas često gostuje na nekim američkim i evropskim univerzitetima. Član je predsedništva organizacije «European Councils on Foreign Relations», koju finansira milijarder DŽordž Soroš. U knjižarama se nedavno pojavila knjiga sećanja Joške Fišera iz vremena kada je bio nemački ministar inostranih dela u crveno-zelenoj vladi kancelara Gerharda Šredera. Naslov knjige glasi: «Crveno-zelene godine. Nemačka spoljna politika – od Kosova do Iraka» (»Die rot-grünen Jahre – Deutsche Außenpolitik – vom Kosovo bis zum Irak«). Memoari nisu dobili laskave pohvale. Jedan kritičar, recimo, tvrdi, kad je reč o stilu, kao da ga je pisao neki «prosečan srednjoškolski Za nas je, naravno, najzanimljivije to što u podnaslovu knjige stoji «od Kosova...». NIN, prvi put, za našu javnost prenosi najzanimljivije delove iz Fišerove knjige. Jedna nova, mlađa generacija preuzela je najodgovornije političke položaje u državi. Gerhard Šreder, rođen 7. aprila 1944, postao je kancelar, a ja sam rođen 12. aprila 1948. Pred nama su stajala neka otvorena politička pitanja, koja smo mogli da rešavamo na drugačiji način, sa manje grča, jer nismo lično opterećeni prošlošću. Pa, ipak, mi smo našu istorijsku i moralnu odgovornost za zločine nacističke Nemačke od samog početka uzeli veoma ozbiljno. Ovo se naročito odnosilo na naš odnos prema Poljskoj. U prvoj poseti Varšavi izjavio sam da je i dalje na snazi istorijska i moralna odgovornost za nemačke zločine. Poljska je tokom Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije, doživela strašna razaranja i patnje. To je bio užasan zločin. Ujedno sam Poljacima pružio ruku pomirenja. Naglasio sam da kao primer treba da nam služe francusko-nemački odnosi. Na tom polju mnogo je učinio Vili Brant, kada je 1970, pred spomenikom žrtvama Varšavskog geta, pao na kolena. Bio je to istorijski događaj. (...) Konferencija u Rambujeu je počela 6. februara 1999. i uvodna diskusija je pokazala, pored različitih nijansi pre svega Grčke, da su u vezi s pitanjem Kosova Evropljani složni. Posle uvodnih izveštaja, ministri spoljnih poslova uputili su se u dvorac Rambuje. Delegacija kosvoskih Albanaca insistirala je da se odredi dan kada će u Pokrajini da se sprovede referendum o nezavisnosti Kosova. Pokušao sam da im objasnim da nezavisnost Kosova ne može da se postigne - kako oni zamišljaju - na ovakav, direktan način, uz pomoć referenduma, već da se njihove težnje mogu ostvariti samo u širem, balkanskom i evropskom okviru. Najzad, nezavisnost Kosova ne tiče se samo ljudi te pokrajine, nego i svih suseda, a na prvom mestu Makedonije. Zato sam i podržao inicijativu da se stvori prelazni period, gde će Kosovo da uživa veliki stepen autonomije, uz istovremeno snažno prisustvo vojnih snaga NATO. Pokušao sam da ih ubedim kako njihovi nacionalni ciljevi time nikako neće da pretrpe štetu. Naprotiv, kosovski Albanci, prihvate li ovakav način rešavanja problema, biće u mogućnosti da se još više približe cilju. Stekao sam utisak da je moja pozicija kod delegacije kosovskih Albanaca - koji su me inače prijateljski saslušali - naišla na potpuno nerazumevanje. Ovo se naročito odnosi na Hašima Tačija. S njim sam mogao ra razgovaram na nemačkom, jer je živeo i studirao u Cirihu. A merikanci idu sami u Beograd: S druge strane, činilo se, da srpska strana nikako nije spremna da prihvati snažno međunarodno vojno prisustvo na Kosovu, a naročito je bila protiv prisustva NATO. Pri tome je bilo jasno da Rambuje za Srbiju predstavlja poslednju priliku da Kosovo ostane u okviru ove države. Rambuje je davao političko rešenje, koje bi bilo obezbeđeno već spomenutim međunarodnim vojnim snagama.(...). Samo prisustvo NATO - kao što pokazuje iskustvo Bosne - bilo je u stanju da sačuva teritorijalni integritet Srbije, a istovremeno da zaštiti srpsku manjinu na Kosovu. Sva ubeđivanja obe strane ostala su uzaludna. Obe strane ostale su čvrsto na svojim pozicijama. (...) Nekoliko dana posle početka pregovora u Rambujeu, javio mi se iskusni austrijski diplomata Volfgang Petrič. On je u Rambujeu vodio pregovore u ime Evropske unije. Tražio je hitan razgovor. Javio mi je da je američki kolega Kristofer Hil krenuo u Beograd da razgovara sa Miloševićem i to bez njega i ruskog predstavnika. Hila su u Beograd pratili samo američki činovnici, te francuske i britanske diplomate. Ovim je postalo očevidno da predstavnik EU, a time i Evropska unija u celini, nastoje da se gurnu na sporedni kolosek. Potez nije bio samo nerazuman, već je mogao da ima i negativne posledice na tok pregovora. Srpska strana, naime, samo je čekala da se na Zapadu pojave prve pukotine i nesloga. Ponovo se pokazalo da je za obe evropske „slavne nacije“, za Francusku i Veliku Britaniju, nacionalni prestiž važniji nego evropsko jedinstvo, evropska snaga i evropski uticaj. A šta im znači nacionalni ugled i koju vrednost on ima, ako ovde nije uključena i vojnopolitička težina i uticaj Evrope? Kako su kasniji događaji pokazali, to je zaista imalo negativne posledice po Evropu. Pokušao sam, istina telefonski, da nekako celu nimalo prijatnu, a ni lepu stvar, na ministarskom nivou malo izgladim i popravim, ali bez uspeha. Avion je krenuo u Beograd, ali bez predstavnika EU Petriča i bez ruskog diplomate Majorskog. (...) Jeljcinove muke: Pregovori u Rambujeu nisu se makli dalje od mrtve tačke. Nije mnogo pomogao spomenuti put u Beograd i konfuzne nade povezane sa tim razgovorima. Kontakt grupa je postavila ultimatum i taj rok je polako isticao. Dogovorili smo se, da se u nedelju, 20. februara 1999. u zaključnoj fazi pregovora uključe sami ministri spoljnih poslova. Dva dana pre toga, 18. februar, leteo sam zajedno sa našim kancelarom i velikom vladinom delegacijom u Moskvu. Bilo je to prvo nemačko-rusko savetovanja u novom sastavu, na čelu sa Šrederom. Razgovori su tekli sasvim u senci Kosovske krize. Nastojali smo da iskoristimo priliku i da rusku stranu ubedimo u nužnost uspešnog ishoda pregovora u Rambujeu. Svima je bilo jasno šta će se desiti, ako pregovori propadnu. Rusija nije imala neki znatniji uticaj u Beogradu. A koliki je on stvarno bio, ostalo je otvoreno tokom čitavog trajanja kosovske krize. Rusija, ili preciznije predsednik Jeljcin, mora da je imao jak lični interes da se kriza što pre reši i da ne dođe do vojne akcije NATO-snaga. Na unutrašnjoj političkoj sceni Jeljcin se nalazio pod snažnim pritiskom Dume, ruskog parlamenta, i od strane nacionalista i komunista. Sve su te snage bezuslovno podržavale Miloševića i Srbiju, a listom napadale Jeljcina. Sukob NATO i Srbije bio je veoma nepopularan među ruskim stanovništvom. U slučaju oružane konfrontacije čovek mora da računa sa veoma emocionalnim antizapadnim reakcijama. (...) Na jedno pitanje, međutim, mi nikada nismo uspeli definitivno da odgovorimo: da li je u pogledu kosovskog pitanja postojala jedinstvena politika ruske vlade? Ili su, pak, postojali suprotstavljeni stavovi Kremlja, ruskog ministarstva spoljnih poslova i ministarstva odbrane, tako da je svaka od ove tri institucije vodila svoju sopstvenu politiku?(...) A lbanci ne slušaju zaštitnike: U subotu, 20. februara 1999, odleteo sam u Pariz i sa aerodorma se odmah uputio ka dvorcu Rambuje. Ovim pregovorima formalno su predsedavale Francuska i Velika Britanija. A stvarno, od samog početka, sastanke je vodila trojka koja se sastojala od predstavnike Sjedinjenih Država, Evropske unije i Rusije. Ova trojka je vodila pregovore sa Srbima i kosovskim Albancima. Otkako se spomenuta grupa diplomata vratila iz Beograda, pregovori su sve više i više bili podređeni isključivo američkim interesima i njihovoj pregovaračkoj strategiji. A strategija se sastojala u sledećem: da se na kraju pregovora u Rambujeu kosovski Albanci ubede da prihvate završni dokumenat. Na taj način će srpska vlada ostati izolovana. Time će se izvršiti maksimalan pritisak na Beograd, i na kraju Miloševiću neće ostati ništa drugo nego da popusti, ili da pred celim svetom on snosi odgovornost za vojnu konfrontaciju, koja će, nema sumnje, ubrzo da sledi. Tokom ovog odlučujućeg dana u Rambujeu, kada je isticao rok za kosovsku konferenciju - kako je to odredila sama Kontakt grupa - pokazalo se da Sjedinjene Države uopšte nisu ubedile kosovske Albance u valjanost svog predloga. Bilo je očigledno da kosovski Albanci ne reaguju poslušno na svaki znak zviždaljke iz Vašingtona. Mi, sa Zapada, pre početka pregovora pošli smo od pretpostavke da će srpska delagacija biti najteži pregovarački partner i da će oni predstavljati glavnu prepreku u traženju kompromisnog rešenja. Tog dana, međutim, pokazalo se, da je otpor delegacije kosovskih Albanaca ostao tvrd i nepremostiv. Nisu pomogla ubeđivanja, molbe i pretnje diplomata sa Zapada.(...) Situacija je bila čudna, pomalo smešna i tragična. U maloj prostoriji, u prizemlju dvorca Rambujea, sedeli su sa jedne strane uskog stola ministri spoljnih poslova iz Kontakt grupe, a sa druge delegacija kosovskih Albanaca. Naši činovnici bili su sabijeni u gustom redu i sedeli su uz sami zid. Predsednik kosovskih Albanaca Rugova uglavnom je ćutao, a Hašim Tači, koji je osećao da je ceo pritisak ministara upućen na njegovu adrsu, postajao je sve nervozniji. Jednom rečju, oni su se u tim trenucima pokazali potpuno nedoraslim za takve situacije. Tokom dana postalo je veoma brzo jasno da kosovski Albanci još nisu bili spremni da odustanu od svoja dva bitna politička zahteva: nezavisnost od Srbije i da se u roku od godinu dana organizuje referendum, čije sprovođenje bi garantovala međunarodna zajednica. Delegacija kosovskih Albanaca nije bila spremna da prihvati ni predlog po kome jedinice OVK treba da se razoružaju. Zahtevi za nezavisnost i sprovođenje referenduma u Kontakt grupi nisu nikada imali većinsku podršku, jer ih nije podržala ni Rusija, a ni Evropljani. Rusija je, čak, odbijala i samu pomisao da dođe do odvajanja Kosova od Srbije, odn., da ova pokrajina postane nezavisna. Rusija se bojala da bi takav potez imao fatalne posledice za ceo Kavkaz. Evropljani su, sa svoje strane, zastupali mišljenje, da ne može ni da se pomišlja na nezavisnost Kosova, ako se prethodno ova odluka ne usaglasi sa regionalnim, balkanskim državama i Evropskom unijom. Sa druge strane, bilo je jasno da većinsko, albansko stanovništvo na Kosovu nije spremno da više podrži takvo stanje u kome bi oni i dalje živeli u okviru srpske države i priznavali njen suverenitet. Ministri spoljnih poslova Kontakt grupe, koje je predvodila Madlen Olbrajt, pokušali su da ubede delegaciju kosovskih Albanaca da ponuda koja je na stolu nikako ne isključuje i albanske zahteve, ali da sada, u ovom trenutku, njih nije moguće prihvatiti. Sada i ovde može da se prihvati proširena autonomija pod zaštitom snažnog vojnog prisustva NATO-snaga na Kosovu. A to mora danas, za ovim stolom, da se prihvati. (...) Tači se boji za svoj život: Većina članova delegacije kosovskih Albanaca, izgleda, da je razumela poruku. Hašim Tači, međutim, koji je bio portparol OVK, nikako nije hteo da prihvati predlog. Sednica je nekoliko puta prekidana, kako bi se Albancima dalo vremena da se povuku i između sebe rasprave sporna pitanja. Zatim su Tači i ostali članovi delegacije kosovskih Albanaca vodili pojedinačne razgovore sa Madlen Olbrajt i ostlalim ministrima spoljnih poslova. Albanci su, takođe, preko mobilnih telefona vodili duge i žučne telefonske razgovore. Krajnji rezultat: svi napori Kontakt grupe bili su uzaludni. Poslednji argumenat Tačija glasio je da se on boji za svoj život, ako prihvati ove predloge Kontakt grupe. Konferencija u Rambujeu je zbog toga propala. Kontakt grupa je uveče rešila da se rad konferencije produži za tri dana. Konferecija je, po tome, imala da se završi u utorak. No, konferencija je stvarno propala tog dana, u subotu uveče. Jer, dogodilo se veliko iznenađenje! «Ne» delegacije kosovskih Albanaca, više nije omogućavalo da Srbi budu optuženi da su jedini odgovorni za vojni sukob. Ovim je cela strategija konferecije - koja se sastojala u tome, da se na Beograd izvrši maksimalan pritisak - propala i to zbog kosovskih Albanaca i njihove nesposobnosti da prihvate kompromise. Sem toga, produžetak konferencije je predstavljao pogrešan signal. Time je Beograd stekao utisak da Zapad sa svojim pretnjama, ipak, ne misli tako ozbiljno. Bio sam razočaran i duboko pesimističan u pogledu budućnosti ove pokrajine. Uveče sam se avionom vratio kući. U utorak je Konatakt grupi, istina, pošlo za rukom da najzad ubedi Tačija i delegaciju kosovskih Albanaca da prihvate predloženi plan. Među ustupcima, njima smo obećali i održavanje referenduma, ali on nije imao, kako su Albanci prvo tražili, politički i međunarodno obavezajući karakter. No, sve to više i nije bilo tako važno. Što je bilo bitno, propušteno je tri dana ranije, u subotu, kada smo, kako sam već rekao, mi u Kontakt grupi planirali da izvršimo maksimalan pritisak na srspku stranu. Do dana današnjeg nisam siguran šta bi se dogodilo da su Albanci predloženi plan Kontakt grupe jasno podržali. Verujem da bi u tom slučaju srpska strana takođe pristala na nacrt predloga. Bilo kako, mogućnost za tako nešto je postojala tog subotnjeg popodneva. Propušteno, gotovo.(...) S ada je bilo sasvim jasno da sve ponovo zavisi od Beograda i razumne procene srpske strane. Ono što nije učinjeno na konferenciji u Rambujeu, sada je trebalo pokušati da se postigne direktnim putem, putem pregovora sa Miloševićem. Tako smo 15. marta 1999. nastavili završne pregovare u Parizu (ne više u dvorcu Rambuje). Sada je pregovaračka linija Srba postala daleko tvrđa i kretala se ka zaoštravanju i konfrontaciji. Završni dokumenat potpisala je samo delegacija kosovskih Albanaca. Srpska delegacija je odbila da potpiše završni dokumenat i otputovala u Beograd. Sled događaja je da je Kontakt grupa svoja ovlašćenja predala NATO-u. Time je ponovo porasla direktna opasnost rata sa Srbijom.(...) S Miloševićem nasamo: Prvi put kao nemački ministar inostranih poslova krenuo sam na balkansku turneju 8. marta 1999. Posetio sam Beograd, Prištinu, Skoplje i Tiranu. U Beogradu sam prvo razgovarao sa ministrom spoljnih poslova Jovanovićem, a posle toga došlo je do mog prvog ličnog susreta sa Slobodanom Miloševićem. Razgovar se odvijao u jednoj od nekadašnjih kraljevskih palata, preciznije u Belom dvoru. Sedeo sam na onoj slavnoj i strašnoj sofi, koju sam toliko puta pre toga video na televiziji. Na istoj sofi sedeli su pre mene brojni međunarodni izaslanici i posetioci, gde ih je tokom njihovih balkanskih putovanja primao Milošević. Put u Beograd poslednjih godina jugoslovenskog građanskog rata gotovo da je imao hodočasnički karakter. Diplomati su ga tako i nazivali. Miloševiću sam pokušao da predočim svu ozbiljnost situacije, no, razgovor je, posle nekog vremena, počeo da se vrti u krugu. Zamolio sam Miloševića za razgovor nasamo, u četiri oka. Povukli smo se u jednu prostoriju dvorca i tu razgovoarali, na engleskom, sami, bez prevodioca. Milošević na mene nije ostavio utisak čoveka koji veruje u neku određenu ideologiju, nezavisno da li je to komunizam ili nacionalizam. Uopšte nije izgledao kao neki velikosrpski političar. Pre je delovao kao hladan čovek koji je bio savršeno ravnodušan prema sudbini ljudi i prema moralu. On je sve podredio ličnim interesima. Još jednom sam pokušao da mu nedvosmislenim rečima predočim svu ozbiljnost položaja, a istovremeno sam mu pokazao izlaz, a to je prihvatanje dogovora u Rambujeu. Upitao sam ga da li je svestan da samo što nije izbio rat sa Sjedinjenim Državama, a taj rat Beograd nikako ne može da dobije. Objasnio sam mu da njegovi ruski prijatelji neće zbog Srbije da dovedu u opasnost strateško otvaranje Moskve prema Zapadu. A i Kina mu neće pomoći. Možda on, Milošević, ne uzima ozbiljno EU, a ni nas Nemce. To smatram da je njegova velika greška. No, da je spreman da zarati sa Sjedinjenim Državama, koje su jedina globalna supersila, to prosto predstavlja ludost. Na koncu, Srbija će biti potpuno i besmisleno uništena i izgubiće Kosovo. Milošević je zastupao mišljenje da su Sjedinjene Države već u Vijetnamu morale da osete granicu svoje moći. Ovo iskustvo ponoviće se sa Srbijom, ako Vašington stvarno namerava da je napadne. Nisam mogao da verujem da se srpski predsednik sasvim ozbiljno poziva na Vijetnamski rat i to u trenutku kada mu preti rat sa NATO paktom (a time i sa Sjedinjenim Državama). Ni Rusija, a ni Kina neće mu pružiti ozbiljnu vojnu podršku. A u slučaju invazije NATO trupa neće doći do velike svetske vojne konfrontacije, kao što je to ranije bio slučaj tokom Vijetnamskog rata. Srbija nije bila Vijetnam, a Milošević nije Ho Ši Min. M iloševiću sam kazao, da on sigurno poznaje istoriju dvadesetog veka. Nemačka je dva puta u ovom veku vodila rat protiv Sjedinjenih Država, a rezultat je bio katastrofalan po nemačku naciju. A Nemačka je u to vreme, uz sve poštovanje srpske armije, posedovala znatno veći strategijski potencijal nego što ga danas ima Srbija. Milošević je uvek skretao temu i govorio neprestano o OVK i hteo da zna zbog čega Zapad sarađuje sa njom. LJudi iz OVK su, po Miloševiću, «ubice, gangsteri i siledžije.» Sa njima će on da zavšri po kratkom postupku, za, recimo, dve nedelje. Ja sam mu odgovorio da mu verujem, ali pod uslovom, da njegove snage bezbednosti idu od sela da sela, da ga spale, da ljude, masakriraju, a preživele da proteraju. A upravo ovakvu politiku, posle bosanskog iskustva, mi više nismo spremni da tolerišemo. Milošević me čitavo vreme posmatrao pogledom koji kao da mi je hteo da kaže da je on spreman da ide preko leševa.(...) Razgovor je počeo da se okreće u krug i završio se bez rezultata. Milošević nije hteo da popusti ni za dlaku, te je još jednom potpuno odbacio mogućnost prisustva NATO-snaga na Kosovu. Tokom razgovora ja sam stekao utisak da je on rešio da krene odlučno protiv kosovskih Albanaca. Posle pola časa mi smo se ponovo vratili u prostoriju gde su se nalazili ostali članovi naših delegacija. Kratko posle toga nemačka delegacija napustila je Beli dvor. Biše se nikad nisam lično sreo sa Miloševićem. Avionom «Bundesvera» otputovali smo iz Beograda u Prištinu. I, 18. marta 1999. potpisan je u Parizu, «dogovor u Rambujeu», kome nije prisustvovala srpaska strana. (...) Bombardovanje može da počne: Sjedinjene Države su krenule na poslednji razgovor sa ponudom za mirno rešenje, kako bi, ipak, možda uspele da izbegnu rat Beograda i NATO-snaga. Ričard Holbruk je lično preneo Miloševiću u Beogradu poslednju ponudu koja je sadržavala tri tačke: da odmah prestanu borbe na Kosovu, da parlament u Beogradu ne donosi odluke koje bi vodile blokiranju pregovora. I treće, da Beograd pokaže spremnost da nastavi sa pregovorima. Holbruk je čak, donekle, napustio liniju koju smo već potpisali u Rambujeu, odnosno, u Parizu. No, on je bio sasvim u pravu, jer je još jednom pokušao da izbegne rat. Sve je, međutim, bilo uzalud. Milošević nije prihvatio Holbrukovu ponudu. Holbruk se vratio iz Beograda u Brisel. I 23. marta 1999. u Briselu je generalni sekretar NATO-pakta Solana naredio vrhovnom komandantu NATO-snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, da počne sa vazdušnim udarima protiv Srbije. Nemačka vlada je znala za ovu odluku i podržala je. Dan kasnije, uveče, 24. marta 1999. NATO avioni počeli su sa bombardovanjem srpskih pozicija. U toj akciji učestvovala su i četiri nemačka aviona tipa «tornado». NATO, a time i Nemačka, našao se u ratu sa Srbijom. (...) U Berlinu, u hotelu «Interkontinental» 24. mart 1999. održava se konferencija Evropske unije. Cilj je kompromis u pogledu finansija. Atmosfera u holu hotela bila je veoma napeta. Neprestano su se širile nove glasine i nade. Kao: «Da li ste čuli? Beograd je, ipak, poslao pozitivan signal». Takve i slične vesti širile su se holom hotela. U šest uveče ponovo mi je telefonirao ruski kolega Ivanov. Potvrdio mi je da se nalazi u kontaktu sa Beogradom, ali da tamo ne misle da odgovore pozitivno na ponudu NATO-a. Oko osam uveče javljeno je da su vazdušne snage NATO-a napale srpske položaje.(...) Kasno uveče tog dana šefovi država i vlada Evropske unije, te njihovi ministri spoljnih poslova, doneli su jednoglasnu odluku kojom izražavaju bezrezevnu podršku NATO paktu. Ova rezolucija bila nam je važna, jer smo time Beogradu i Moskvi jasno stavili do znanja da i neutralne zemlje članice Evropske unije podržavaju vojnu akciju protiv Srbije, te da između NATO snaga i Evropske unije u vezi s Kosovom ne postoje nikakve razlike. Od samog početka stvari su se u vojnom pogledu odvijale loše. Zbog toga smo od prvog dana rata bili pod pritiskom domaće javnosti i unutrašnje politike. (...) Muke NATO snaga: Od prvog dana vojne akcije pokazalo se da je veliki problem za NATO ležao u činjenici, da se neprijatelj nije ponašao onako kako smo mi očekivali. Sem toga, i vremenske prilike nam nisu išle naruku. Neprijateljska protivvazdušna odbrana uglavnom se kamuflirala, a veoma niski oblaci danima su pokrivali kosovsko nebo. Ovim je znatno porastao rizik za naše avione, tako da oni često nisu mogli da lete. Ovome valja dodati i podatak da su na srpskom nebu Sjedinjene Države veoma rano izgubile jedan supermoderan avion «stelt», iako je sam pilot uz pomoć spasilačke ekipe spasen. Protivnik nam je u prvoj fazi ratovanja ostao najvećim delom nevidljiv. Među nekim kolegama iz NATO saveza pre početka rata - a i tokom samog početka bombardovanja - vladalo je ubeđenje, da će Beograd već posle nekoliko dana da se preda i zatraži primirje. Ovo se, međutim, nije dogodilo.(...) Već na samom početku stvaranja plana za moguću invaziju kopnenih trupa na teritoriju Kosova, pokazalo se u kom stepenu je ugroženo jedinstvo NATO-a, jer, na primer, u tom slučaju Nemačka ne bi mogla da učestvuje. Ovo se odnosilo i na neke druge članice NATO snaga. To je moglo da dovede do podele u NATO-u, a time bi u mnogim evropskim državama došlo i do prestanka podržavanja rata. I u samom Vašingtonu, pre svega u Kongresu, mogući kopneni rat bio je krajnje nepopularan. A ta činjenica nije predstavljala mali rizik za Klintonovu vladu.(...) U Bonu se 1. aprila 1999. održavala konferencija «Čovečnost i stabilnost na Balkanu» s temom traženja efikasnih odgovora na problem humanitarne krize. Istog dana primili smo vest da su Srbi, uz makedonsku granicu, zarobili tri američka vojnika. Loše vesti počele su da se opasno i često ponavljaju. N a konferenciji su učestvovali i ministri spoljnih poslova država koje graniče sa Srbijom. Među njima je bila i bugarski ministar inostranih dela Nadežda Mihailova. Zamolila me da razgovaramo nasamo, u četiri oka. Saopštila mi je da bugarska obaveštajna služba zna za operacioni plan Srba za vođenja rata na Kosovu i on je poznat pod imenom «potkova» (srpski se to zapravo kaže «potkovica», prim. prev.). Objasnila mi je, da taj plan postoji još od kraja 1998. godine, a tu su, između ostalog, sadržani planovi za proterivanje kosovskih Albanaca. Ja sam za ovu informaciju zahvalio bugarskoj koleginici. Zamolio sam je da našoj obaveštajnoj službi stavi na raspolaganje tu dokumentaciju, kako bi naši eksperti mogli da ispitaju pouzdanost tih materijala. Obećala mi je to. Posle nekoliko dana obavestili su me da su izvori bugarske obaveštajne službe u velikom stepenu pouzdani i autentični. Iz ovih, a i iz drugih javnih informacija, koje su svakom bile dostupne, postalo je jasno da etničko čišćenje ni u kom slučaju nije bilo spontano, da nije rezultat NATO-bombardovanja, nego je već ranije bilo podrobno i pažljivo isplanirano.(...) Primakov u akciji: Ruski predsednik Jeljcin našao se zbog NATO napada na Srbiju u teškom položaju i to kako na planu unutrašnje, tako i spoljne politike. NATO je pred celim svetom pokazao koliko malo vredi ruski veto u Ujedinjenim nacijama. Sem toga, politička situacija u Rusiji - a pre svega u Dumi i ruskim medijima, ali i u delovima državnog aparata - postala je prilično napeta. Rusija je sebe videla kao silu koja garantuje opstanak Srbije. Postojala je emocionalna solidarnost sa slovenskom braćom i sestrama, koji sada, eto, pod NATO bombama, trpe i pate. Iz ruske perspektive Kosovo je isključivo posmatrano kao opasan separatistički pokret, kome se valjalo odlučno odupreti. Jeljcin je, dakle, morao da krene u ofanzivu. Moskva je zato rešila da pošalje jednu misiju veoma visokog ranga. NJu je trebalo da predvodi Jevgenij Primakov.... Ruski kolega Ivanov javio se 30. marta 1999. Obavestio me da je Primakov upravo razgovarao sa Šrederom o svojoj predstojećoj poseti Beogradu. Posle dva ili tri časa ruska delegacija biće u Beogradu. Ona se sastoji od predsednika vlade Primakova, ministra odbrane Sergejeva i samog ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova. Ivanov je to javio i Madlen Olbrajt. Osetio je da ona nije bila nimalo oduševljena ruskim planom. (...) Pitao sam Ivanova, kakvu pregovaračku strategiju oni imaju sa Beogradom. Ivanov mi je odgovorio: da se Kosovu da veliki stepen autonomije, da se smanji prisustvo srpskih vojnih snaga na Kosovu, da se obezbedi povratak humanitarnih organizacija i da se nastavi sa pregovorima. Rusi su zahtevali da NATO prestane sa bombardovanjem, ako Srbi prihvate ovaj ruski plan. Tu je i ležao problem. NATO nije mogao da prihvati ruske predloge, jer bi to značilo da je Milošević postigao svoj cilj.(...) Za Uskras nema prekida bombardovanja: Kasno toga dana javila se telefonom Madlen Olbrajt. U njenom glasu sam osetio da je veoma zabrinuta. Ali, ja sam je umirio i rekao da nemačka vlada čvrsto stoji uz američku politiku. Razmatrali smo još jednu važnu temu: predlog da tokom Uskrsa NATO obustavi vojne operacije. Moj stav je bio sledeći: NATO treba da odbije ovaj plan, jer je on jednostran. To ne može da bude u redu, da hrišćani slave Uskrs, dok se ubijanje i proterivanje muslimana na Kosovu nastavlja bez predaha. Za mene to nije prihvatljivo i sa moralnog, a i sa političkog stajališta. Kasno posle podne, 30. marta 1999, Primakov je stigao u Bon. Sa njim je bio i ruski ministar spoljnih poslova Ivanov, koga sam primio u zgradi našeg ministarstva. Posle naših razgovora krenuli smo u sedište kancelara i pridružili se Šrederu i Primakovu. Primakov nas je obavestio o rezultatima razgovora u Beogradu. Srbija pristaje na tri tačke: prvo, da NATO prekine sa vazdušnim napadima i onda da se nastavi sa razgovorima. Beograd je spreman da nastavi sa političkim pregovorima, ali ne više u okviru Kontakt grupe. Time bi se poništili rezultati dogovora u Rambujeu. Milošević se, kao treće, složio da broj srpskih vojnika odgovara stanju kakvo je bilo pre NATO bombardovanja. (...) Ova ponuda u očima Zapada bila je sasvim nedovoljna. I ruska strana je to veoma dobro znala. Misija Primakova bila je, dakle, neuspešna. Igor Ivanov nas je obavestio da u Beogradu prevladava mentalitet «izolacije, bunkera». Srpsko vođstvo, očigledno, još uvek veruje u pobedu. Primakov i Ivanov su nas uverili u svoju rešenost da Rusija nastavi sa svojom posredničkom ulogom. (...) Uveče, 30. marta 1999. vodio sam telefonski razgovor sa Madlen Olbrajt. Obavestio sam je o toku razgovora sa Rusima. Predložio sam da mi hitno nastupimo u javnosti i to sa našim predlogom. Ako to ne uradimo, izgubićemo inicijativu u odnosu na Rusiju i Miloševića. Madlen Olbrajt me je pitala šta pod tim podrazumevam. Odgovorio sam da moramo zajednički da formulišemo naše političke ciljeve. Američka koleginica nije imala ništa protiv mog predloga. Telefonski sam razgovarao i sa britanskim i francuskim ministrima spoljnih poslova, Kukom i Vedrinom. U pogledu inicijative Primakova zauzeli smo stav: Miloševićevi predlozi potpuno su nedovoljni. Madlen Olbrajt još jednom je postavila pitanje prestanka neprijateljstava tokom Uskrsa, no, mi smo se svi uskoro složili da do toga ne može da dođe. Sledećeg dana, 31. marta 1999, javila mi se oko pet popodne telefonom Madlen Olbrajt. Usaglasili smo stavove i formulisali ih u pet tačaka. Olbrajt je dodala i šestu: da posle primirja «NATO trupe na Kosovu nadgledaju mirovni ugovor». U pogledu te tačke izrazio sam bojazan, da bi to moglo biti uzrok da je Moskva i Beograd ne prihvate. Takav jezik je neprihvatljiv za Ruse i Srbe. Ja se zalažem za prisustvo snažnih međunarodnih vojnih snaga, no, postavio sam pitanje: zar baš mora da bude NATO? (...) Madlen Olbrajt preuzima inicijativu: Naravno da bi bilo dobro da NATO stigne na Kosovo. Ali, šta ako Moskva i Beograd to odbiju? Madlen Olbrajt je zapravo bila sasvim u pravu, jer samo je NATO u stanju da sprovede takav kompleksan zadatak, da posle obustave vojnih akcija garantuje bezbednost na Kosovu. Američki predlog u pogledu Kosova bio je jednostavan: «Srbi napolje, NATO na Kosovu, povratak izbeglica» («Serbs out, NATO in, refugees back»). Madlen Olbrajt je, uostalom, o tome kasnije i pisala u svojim memoarima. O šestoj tački smo razgovarali sa Kukom i Vedrinom. I oni su bili veoma rezervisani i odgovorili da je sada vreme za vojne akcije. Vreme za diplomatsku inicijativu je još preuranjeno, kao što je pokazao primer misije Primakova.(...) Možda su Britanija i Francuska odbile ovaj predlog samo zato što nisu želele da podrže inicijativu koja dolazi iz jedne Nemačke. (...) Posle toga sam sa Olbrajt, Robinom Kukom i Vedrinom telefonski razgovarao o još jednom važnom pitanju: može li Milošević više uopšte da bude naš sagovornik. Ja sam skrenuo pažnju na činjenicu da sada imamo novu situaciju, jer su počinjeni ratni zločini, a on snosi punu političku i ličnu odgovornost. Spomenuo sam Tribunal za ratne zločine u Hagu. Onda je francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin prvi puta spomenuo mogućnost da napustimo pregovore iz Rambujea kao buduću osnovu mirovnog procesa, te da nam zbog toga Milošević više nije ni potreban. Zaključak francuskog ministra spoljih poslova pokazao se kao ispravan i dalekovid.(...) Miloševićeva politika je od 1989. godine bila identična, do u najsitnije detalje, sa pamfletom jednog radikalnog srpskog nacionaliste, a on se zove Vaso Čubrilović. Pamflet je nastao u Beogradu, u martu 1937. godine. «Frankfurter rundšau» ga je objavio 28. aprila 1999. Vaso Čubrilović pripadao je grupi atentatora na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda iz juna 1914. godine. Čubrilovićev stariji brat takođe je pripadao tom krugu i zbog toga je bio osuđen na smrt i obešen.(...) Dani uskršnjih praznika bili su dramatični. Održao sam konferenciju za štampu. Iskoristio sam jedno novinarsko pitanje i uporedio to sa ličnim iskustvom. Rekao sam da sam pogođen kao Nemac, iz čega za mene i lično sledi dužnost da nešto poduzmem na Kosovu: «Ja sam naučio ne samo ‘Nikada više rat!’ , već i ‘Nikada više Aušvic!’ Ovo je bio moj odgovor na napade nekih levičara, koji su bili protiv toga da NATO bombarduje Srbiju.(...) Muke zbog kineske ambasade: Jedan NATO-pilot je 14. aprila 1999. na Kosovu zabunom bombardovao kolonu izbeglica. On je veorovao da je u pitanju kolona srpskih vojnih vozila i tako su ponovo stradali nevini ljudi. NATO je nastavio sa bombardovanjem, ali nije postigao neke značajnije vojne uspehe. Izgledalo je da je dan kada će NATO Srbima da nanese odlučujuće vojne udarce još veoma daleko. Upravo zbog toga su diplomatski napori bili važniji. Atmosfera u nemačkoj vladi, među koalicionim partnerima, postajala je sve lošija. Povećavao se broj nedužnih žrtava. Vojna strategija NATO i bombardovanje Srbije delovali su sve manje ubedljivo. Stekao se utisak da mi nemamo nikakvu političku perspektivu. Imali smo sve veće probleme da opravdamo ovaj rat među nemačkim političkim strankama. Televizijske slike bombardovanja Beograda izazvale su, pre svega kod starijih Nemaca, traumatična sećanja, jer oni se još dobro sećaju Drugog svetskog rata i noćnih bombardovanja nemačkih gradova. Zato je nemačko stanovništvo reagovalo na NATO-bombardovanje sasvim drugačije, nego što je to bio slučaj sa Englezima, Francuzima i Amerikancima.(...) Rano ujutro 8. maja 1999. kosa na glavi mi se nakostrešila od užasa. Upravo sam saznao da je tokom noći u Beogradu bombardovana kineska ambasada. Poginula su trojica kineskih diplomata. Bio sam užasnut, ljut i razočaran. Došlo mi je da od besa pojedem svoj jastuk. No, time se ništa ne bi promenilo. Šteta je učinjena. Kako će Kina reagovati? Kako Moskva? A što će uraditi Milošević, kako bi za sebe iskoristio našu katastrofalnu grešku? Kina je stalni član Saveta bezbednosti i ima pravo da uloži veto. Bombardovanje kineske ambasade predstavljalo je ozbiljan udarac za nas. Sada je valjalo da što pre reagujemo i da se popravi učinjena greška. Gerhard Šreder je otputovao u Peking zapravo sa jednim jedinim ciljem, kako bi se u ime NATO-pakta i Zapada izvinio kineskom rukovodstvu. U Pekingu je ovaj gest kancelara primljen pozitivno.(...) Ni u Moskvi se zbog tog incidenta nije, hvala Bogu, znatnije promenila situacija. Svima je bilo jasno da smo ušli u završnu fazu. Madlen Olbrajt je postavila pitanje ko će sa Beogradom da pregovara u ime Zapada. Postalo nam je jasno da se mi ne možemo pouzdati samo u Rusiju i tako se rodila ideja da Zapad imenuje iskusnog finskog diplomatu Martija Ahtisarija. Kada mi je Madlen Olbrajt predložila Ahtisarija, ja sam mogao samo da pozdravim ovaj predlog, jer je on predstavljao veoma dobar izbor.(...) Tokom jednog telefonskog razgovora 6. maja 1999. Madlen Olbrajt je predložila da Marti Ahtisari pregovara u ime Evropske unije i Ujedinjenih nacija. U ime Sjedinjenih Država pregovaraće Strob Talbot, zamenik ministra spoljnih poslova i odličan poznavalac Rusije. Tako je nastala nova pregovaračka trojka: Černomirdin (Rusija), Talbot (SAD) i Ahtisari (Evropska unija).(...) Briga za Jeljcina: Da NATO dođe na Kosovo sa svojom pešadijom bilo je krajnje riskantno ne samo sa vojnog nego i sa političkog stanovišta. To bi moglo da dovede do fatalnih promena, pre svega u Moskvi. Postojala je realna opasnost da u Rusiji dođe do vojnog udara, da Jeljcina obore s vlasti, da se sa Srbima rame uz rame bore i ruski dobrovoljci, da Rusija počne da snabedava Srbe velikom količinom oružja, pa čak i da dođe do direktnog sukoba između NATO-a i Rusije. Za Nemačku je bilo potpuno isključeno da učestvuje u pešadijskim operacijama protiv Srbije. To ne bi podržao ni nemački parlament, a ni nemačka javnost. Oko podne 7. juna 1999. došlo je u Bonu, u Petersbergu, do odlučujućeg susreta osmorice ministara spoljnih poslova (G-8). Ruski predstavnik Igor Ivanov nam je pružio odlučan otpor u vezi sa teritorijalnim integritetom Srbije, međunarodnim sudom za ratne zločine za područje Jugoslavije i pitanjem prisustva srpskih vojnih jedinica na Kosovu. U krugu ministara spoljnih poslova raspravljali smo oko svake reči. Ceo proces trajao je više sati. Toliko da smo morali da prekidamo razgovore, jer je Ivanov morao da se posavetuje sa Moskvom u vezi sa spornim pitanjima. Računali smo da ćemo pregovore završiti do noći, ali ruskoj strani je trebala mnogo više vremena, pa smo rešili da produžimo kanferenciju za jedan dan... Sutradan u deset ujutro, ali sada u Kelnu, nastavili smo pregovore i oko jedan posle podne uspeli najzad da se dogovorimo.(...) Sada je sve zavisilo od potpisa srpske vojne delegacije. Ugovorom poznatim pod imenom «Tehničko-vojni dogovor u Kumanovu» 9. juna 1999, uveče, najzad su uklonjene sve prepreke. U 22.40 komandant NATO-snaga u ratu protiv Srbije, general Majk DŽekson, održao je konferenciju za štampu. Pred okupljenim novinarima izjavio je da je danas, malo posle devet uveče, ugovor potpisan. Time je rat bio konačno završen. Ja sam duboko uzdahnuo i osetio veliko olakšanje.